КОЧИЋЕВО ПОЉЕ БОЖАНСКЕ СЛОБОДЕ И НЕУСТРАШИВОСТИ

Посвећени читалац у књижевном дјелу Петра Кочића, његовим ликовима, атмосфери његових свјетова и естетским облицима, тражи и налази нешто од властитог живота, нешто од сопственог даха и духа, прегнућа и наде, пркоса и заноса, чежње и стрепње…

Мало је писаца које доживљавамо као своје савременике, присније да кажем које осјећамо живим исписницима нашег трајућег, људског вијека. Уз Шантића, Дучића, Змаја и Ћопића то је на првом мјесту Петар Кочић. То су писци који су ушли у наше народно предање. Који су наша свакидашња усмена предаја. И опомена.
Али нико се тако, чини ми се, не доживљава и не воли као садашњи, овдашњи, као домаће, кућно чељаде, као неко свој са киме се може насамо, али и јавно, увијек разговарати о неким битним стварима нашег живота, нашег идентитета, овдје и данас, јуче и сутра, као Петар Кочић. Посвећени читалац у његовом књижевном дјелу, његовим ликовима, атмосфери његових свјетова и естетским облицима, тражи и налази нешто од властитог живота, нешто од сопственог даха и духа, прегнућа и наде, пркоса и заноса, чежње и стрепње, неке парчиће, крхотине властите егзистенције које би требало уцјелинити и пронаћи њихов унутрашњи смисао.

РАСПЕТИ НА КРСТУ Идеале Слободе, Истине, Правде и Отаџбине које је Кочић засвагда етички високо поставио и тематизовао на естетски начин, као поље смисла, љепоте и достојанства човјековог бивства – тим идеалима вријеме не пролази. Нити ће. Напротив. И то Кочићево поље божанске слободе и неустрашивости и данас је отворено; отвореније него што је јуче било.
Крајина, крајишки Срби, наш народ у цјелини, читавог двадесетог вијека, па ево и двадесетог и првог, распет је у крсту свог етничког и историјског животног простора. Тај крст први је књижевно понио Петар Кочић, успињао се, естетски и етички, том голготском стазом у својој двострукој мисији, као писац, и као крупан културни, друштвени и политички посленик онога времена. Тај крст понио је и Светозар Ћоровић, и доцније Бранко Ћопић, Арсен Диклић, Младен Ољача, Слободан Селенић, Јован Радуловић, Милан Ненадић, Ђуро Дамјановић, Горан Чучковић, Ранко Рисојевић, Славица Гароња Радованац, Здравко Крстановић, Небојша Деветак. И још понеко.
Својом темом и ја сам везан за крајишки простор кроз вијекове, уопште за српски западни животни миље до дана данашњих, и ту би се можда могла тражити, макар спољашња копча са Кочићем, укључујући у тај наратив сродности и мој колоритни језик, како га је оцијенила књижевна критика, поготово његову субстандардну варијанту.
Оно што је овдје важно истаћи, а тиче се и мог књижевног дјела, тиче га се историјски, етногеографски и антрополошки, па и геокултуролошки, јесте то да је пробни тест, пројектован давно, за покоравање свијета, отимање територија, порицање Божијих и људских својстава човјека, извршен Деведесетих најприје у Крајини, над западним Србима, у долинама ријека Дрине и Саве, Врбаса и Уне, Босне, Миљацке и Неретве. Потом 1999. године у Србији. А настављен је данас на етничком и историјском простору руског народа. Али сатанистичким жрецима нешто као не иде по плану, јер овај мрачни ритуал је непредвидљива, ћудљива, самоповратна рикошет-работа!
Мантре и ђавоље иницијације као то су глобализам, мондијализам, примијењена еугеника, биороботика, промјена свијести, фалсификовање историје, манипулација масама, контролисање свијета, корпоративно рибарење душама, рушење традицијске вертикале народних колектива, крсташки рат против архетипског у човјеку; „сјављивање“ што силом што милом, грконесједињених у римску торину; поробљавање и расељавање свих оних који нису спремни да беспоговорно „цопћу сису“ такозваних западних вриједности – све је то клицом заментуло, и у свијет се барапски одментуло, тих Деведесетих.

ИСТИНА О ДУХУ ДЕВЕДЕСЕТИХ Тих година, те године коју многи данас окривљују за све оно што им не ваља у животу, што укриво стоји, а да о крсташким узроцима злоћудног епифеномена Деведесетих буквално не знају ништа.
А дух Деведесетих пуштен је из боце која је дело „стаклодувача“ ватиканских послодаваца, можда баш некога из Украјине!
Са Кочићем се, као са блиским, домаћим чељадетом може свакад, и на сваком мјесту, диванити о ономе што човјека чини човјеком: о језику насушном као залогу нашег трајања и опстанка, о његовој љепоти, али и о угрожености нашег језика и писменице; о светој институцији књижевности; о прецима и предању, завјету заједнице и завјетној видовданској, косовској мисли; о нашој непорецивој, миленијумској грунтовно-катастарској тапији у крсту Балкана; о меденом љету, то јест о вјечним земљодјелачким, тежачким радостима и мукама, тежаковој небеској плати; о родољубљу и истинољубивости, правди и отаџбини; о храбрости и јунаштву, али и о чојству и подвижништву, односно о јунаштву мисли (које је красило Кочића) а којим се благодатно превазилази и надилази голо јунаштво (тако типично за наш народ), и на тај начин човјек благовремено спасава од гордости и патетичности, немоћи и издаје, како пише Жарко Видовић.
Зашто је данас књижевност – нарочито српска, и поготово она са филолошким и историјским сижеом – на удару домаћих и свјетских мондијалиста и евроатлантских унијата? На лошем гласу и оклеветана чак и на неким славистичким (и не само славистичким) катедрама у свијету; на нишану острашћених неокомунистичких и неолибералних идеолога регионализма у нашим редовима; као и на мети глобалистичких пројектаната трансхуманизма, а који чак иду дотле (већ одавно) да поричу људску, хуману, божанску супстанцу човјекову, сводећи га на најпростији механички додатак роботизованој (андроидној) цивилизацији, ако јој уопште и пристоји више ова потоња атрибуција?
Зашто су, још 1967. године, у тексту тако познатог, актуелног наслова – „Босански дух у књижевности – шта је то“?, објављеном у сарајевском часопису „Живот“ – његовом аутору (намјерно му не спомињем име!) још онда засметали Петар Кочић, Светозар Ћоровић и Иво Андрић, као и данас што сметају његовим истомишљеницима, Калајевим курсистима? Управо овај зли дух биће инспирација поменутим курсистима за идеолошко-политичку платформу насилне сецесије и рата 1992–1995. године у вилајетној земљи.

СРПСКО КУЛТУРНО СТРАДАЊЕ Оправдано бисмо се могли запитати: какву то опасност, какав дискурс моћи крије у себи српска књижевност, и књижевност као таква, по силнике овога свијета? Питање би могло добити и домаћу апликацију, што има и примарну тежину: како то да је баш данас, овдје и тамо, култура на крајњој друштвеној маргини, а књижевност на рубу те маргине? А требало би да је сваком озбиљном народу, свакој одговорној држави стало да оствари пуни друштвени интерес у тако важној духовној области као што је национална књижевност, култура уопште. Елем, стиче се несумњив утисак као да се након иних страдања нашега народа током минувшега вијека, наставило у новом вијеку (и) српско културно страдање, као конац дефинитивног нашега цивилизацијског погуба, не дај Боже.
Одговор на ова питања је једноставан, као што су и све истине једноставне и самоочигледне: Зато што истинска књижевност као престо фикције и факције заступа Ријеч која бјеше у Почетку; зато што књижевност заступа заумну љепоту и тајну Језика у коме је запретана и тајна постања; зато што књижевност заступа божанску заснованост човјекову, Друго лице Троипостаси; зато што књижевност заступа етику и естетику Сјећања; зато што књижевност заступа непролазну славу Жртве; зато што књижевност заступа апсолутну Истину на начин који је бесповратно далек свакој идеологији, политици и утилитарности.
Пренесемо ли ово на домаћи терен, данас и овдје, могли бисмо изрећи и овакву ниску одговора: зато што је српска књижевност брана босанству и бошњаштву у нашој култури, језику, духу и свијести. Браник од сваког наднационалног духа; браник од окциденталног културолошког и цивилизацијског хегемонизма; браник од супрематизма једног хибридног идентитета јуче, данас и сутра.
Управо су због тога омражени, у комшилуку и у свијету, Кочић, Ћоровић, Ћопић, Црњански, Андрић, и не само ови писци. Подугачак је њихов списак, а циљеви злонамјерни, далекосежни. Клеветањем и кривотворењем српске културне и књижевне традиције, од јуначке епике, завјетне косовске мисли, средњовјековне књижевности, преко Његоша, романтичарске поезије, до Црњанског, Андрића, Дучића, Ракића, Диса, Васка Попе, Миодрага Павловића, Десанке Максимовић, Пекића, Булатовића, Деснице, Ћосића, Селенића, Бећковића, Војислава Лубарде, до Нога, Гојка Ђока, Јована Радуловића и данашњих дана – подметањем злоћудне тезе да је посриједи ријеч о наводном етнорасистичком програму српске хегемоније и империјализма – жели се, у ствари, довести у озбиљно питање источнохришћански, византијски културни и цивилизацијски идентитет нашега народа, приказујући га дивљацима, паганима.
Сви они који данас читају праву књижевност осјењени су њеним профетским духом, и тиме заштићени од злих духова времена, заклоњени од сила рашчовјечења и разних облика самоотуђења и самозаборава, поготово у пољу људског и националног идентитета у коме се данас води права косовска битка.
Из ове борбе непрестане никако не бисмо смјели одступити, и послије свега, барем ову битку нипошто не бисмо смјели изгубити.
А читајући Петра Кочића стичемо повлашћење и сигурност коју тешко можемо наћи у профаном свијету. У друштву са његовим књигама увијек смо тамо гдје вазда треба да будемо: у својој кући, на своме грунту, са живим и мртвима на окупу; усправни и бодри као оне његове јелике и оморике у његовим прозаидама, при староставној својој ријечи, а у непрестаном разговору, како са собом самима о вјечним људским запитаностима, једнако тако и са својим прецима и савременицима, разговору на најчистијем књижевном језику у нас.
Данас кад се сјећамо Петра Кочића и његовог незалазног животног дјела, кад га се опомињемо о Успенију Пресвете Богородице, у овај благородни дан који је тежак два миленијума и једно стољеће, дужни смо призвати у памћење једну битну Петрашинову подсјетницу: „Наш народ је храбар, зна страшно пролијевати крв за другога, само нажалост, није никада знао за себе ништа учинити.“
Па учинимо, коначно, нешто и за себе! Зауставимо, макар, наше културно страдање које је у току!

Беседа лауреата награде „Петар Кочић“ за 2022