КАЗНА ИЗ БИРАЧКЕ КУТИЈЕ

Борис Џонсон је успешно, како он сам каже, ослободио земљу EУ, борио се против короне, те се из све снаге постарао да Украјинци ни случајно не наставе мировне преговоре с Русима. Фармацеутска и војна индустрија ће му за то довека бити захвалне. Нагомилани скандали и проблеми приморали су га да место премијера уступи свежијем кандидату – Лиз Трас

Пре свега, подсетимо се да су парламентарни избори у Британији за неколико година, због чега смену Бориса Џонсона треба посматрати и из тог угла. Толико је лагао и правио скандале на толико различитих поља да то више нико не би могао да „опере“, а конзервативцима се остаје на власти. Торијевци су, дакле, по други пут у последњих шест година променили британског премијера усред мандата. Сетимо се да је Дејвид Камерон дао оставку после сопственог дебакла с брегзитом када је подржао останак у Европској унији. И тада је на чело партије дошла Тереза Меј.
Лиз Трас је трку за шефа Конзервативне партије, па самим тим и премијера Велике Британије, почела из сенке. Најчешће помињано име у првим фазама изборне трке је био министар одбране Бен Волас. Бен је убрзо утонуо у сивило, а на врху пирамиде су остала два кандидата, министар спољних послова Лиз Трас и министар финансија Риши Сунак. Обоје припадају категоријама које нису бели-средовечни-повлашћени-мушкарац. Лиз је жена, а Риши је индијског порекла. Политички комесари унутар партије мора да су трљали руке и размењивали честитке.
Општи је утисак да, што се политичког програма тиче, између два кандидата није било већих разлика. Односи са Европском унијом и рат у Украјини су теме третиране као да смо, што рече један коментатор, негде у седамдесетим годинама са све Маргарет Тачер на челу земље. Тешко је, наравно, сада знати да ли је такав реакционарни став последица политичке визије (ако није прејака реч) или једноставно додворавања конзервативном бирачком телу. Но барем што се тиче Лиз Трас – видећемо.

[restrict]

УНУТАРПАРТИЈСКИ ИЗБОРИ После више телевизијских дуела два кандидата одлука о избору је остављена чланству Конзервативне партије од око 200.000 људи. Да само напоменемо да лабуристи имају око 430.000 чланова, Шкотска национална партија око 120.000, а либералне демократе око 100.000. Ових 200.000 конзервативаца је, дакле, имало задатак да изабере следећег премијера земље усред, између осталог, најтеже економске и енергетске кризе у последњих пола века (бар) и рата с Русијом који се води преко грбаче Украјинаца. Ми остали бирачи смо у улози навијача на стадиону. Сви имамо неко своје мишљење којим машемо као помахнитали, али је лопта стално у ногама конзервативаца, домаћег тима који опседа гол гостију. Погодак виси у ваздуху. Ту ни ВАР ништа не може кад судија, после пребројаних конзервативних гласова, покаже на центар.
Током изборне кампање Трасова је дала оваква и слична обећања: „Ја ћу одмах донети ванредни буџет који ће помоћи раст привреде како бисмо могли да финансирамо јавне услуге и здравство“; „Укинућу раст дажбина за здравствено осигурање од 1,25 посто који је уведен пре шест месеци“; „Нећу повећати порез на приход корпорацијама, јер желимо да у нашу земљу привучемо инвеститоре“; „Неће бити нових пореза“; „Онима који осећају терет кризе могу да поручим да помоћ стиже и да ћемо преживати и ова тешка времена“; „Бесмислено је ограничавати цену енергије као што предлаже вођа опозиције – то би био само фластер који много кошта, а суштински не решава проблем“; „Сигурно не мислим да смањим трошкове за јавне услуге“; „Донећу десетогодишњи план за реформу јавних услуга и десетогодишњи план за промену раста британске привреде која треба да расте 2,5% годишње“; „Корона дугови су једнократни и неће се поновити“; „Сви европски закони треба да престану да важе до краја 2023. године“; „Важно је да вратимо што више људи у канцеларије како би наши градови наставили да буду живи и привлачни“; „Треба да омогућимо да људи могу да користе готовину када то желе“; „Повећаћу број цариника на границама за двадесет посто и одмах ћемо почети да шаљемо све илегалне имигранте у Руанду да тамо чекају да ли ће им бити дозвољен улаз у земљу или не“; „Полиција треба да смањи број злочина за 20 посто“; „Радиће се на даљем развоју Интегралне провере која ће добити поглавље о борби против агресивног понашања Русије и Кине“; „Радиће се на обезбеђивању бесцаринског промета између Британије и Израела“; „Треба да шаљемо више оружја Украјини, више тешког наоружања, и да охрабримо наше савезнике да и они то раде, као и на увођењу још више санкција“; „Помоћи ћемо поновну изградњу Украјине кроз један нови Маршалов план“…
Треба овде и да се осврнемо на један њен интервју. Упитана шта би учинила у случају да треба да притисне „нуклеарно дугме“, нова премијерка није ни трепнула и рекла је да би она то урадила. Без двоумљења, што је многе коментаторе навело да почну да преиспитују лик, дело и психу особе која би тако спремно одвела човечанство у смак света. С друге стране, морамо рећи да је та игра пре покер него шах. Важно је да противник мисли да би ти то урадио, иначе нуклеарне бојеве главе немају смисла. И тако је Лиз победила.

ПОЛИТИЧКИ УСПОН Рођена је пре 47 седам година у Оксфорду, где је и похађала један од два локална универзитета (онај познатији). Обичај је, иначе, овде у Кембриџу, где ваш дописник живи, да се никада не спомиње име тог другог универзитета већ се користи израз „оно друго место“. Исте се мере заштите предузимају и „тамо“. Лиз је, дакле, „тамо“ студирала филозофију, политичке науке и економију.
Као студент је била председник одељка Либерално-демократске партије Универзитета у Оксфорду и данас можете наћи на интернету њене интервјуе из тих несташних, младалачких дана у којима оштро критикује политику тадашњег вође конзервативаца Маргарет Тачер и позива на аболицију монархије. Вратићемо се на везу Лиз Трас и Маргарет Тачер, но прво да још кажемо да је нова премијерка у озбиљне политичке воде упловила 2010. године када је постала члан парламента победивши на изборима у југозападном Норфолку. Оксфорд је на западу Енглеске а Норфолк на истоку. Неко из Шапца, дакле, побеђује на изборима у Бору. Занимљиви су ти политички путеви. У влади Дејвида Камерона је 2014. постала министар екологије. „Гардијан“ је тада писао да је то било јер је Камерон хтео да у влади има више жена, како би поправио баланс између полова (тада није било трансџендер кандидата).
Победом на партијским изборима 5. септембра је постала вођа партије, па самим тим и премијер Британије, а већ сутрадан је отишла у дворац Балморал у Шкотској да се састане са краљицом, што је протокол. Била је 15. премијер којем је сада већ покојна краљица Елизабета Друга дала задатак (формално) да формира владу. Два дана касније Елизабете Друге више није било. Три дана касније се сусрела с новим краљем Чарлсом Трећим.
И тако је још један оксфордски ђак дошао на чело Велике Британије. Од Ерла од Вилмингтона, почетком 18. века, до данас, 29 (од укупно 80) премијера је студирало на Оксфорду. На Кембриџу их је било 14. Од Другог светског рата наовамо Британија је укупно имала 15 премијера, а 12 их је студирало на Оксфорду. Но да будемо фер према том „другом месту“, Универзитет у Кембриџу је много заступљенији кад се ради о Нобеловим наградама – има их отприлике 120 наспрам оксфордових седамдесетак. Откуд ова разлика у броју премијера и нобеловаца? Објашњење је релативно једноставно. Оксфорд је мало више оријентисан ка друштвеним, а Кембриџ ка природним наукама. Као што знамо, мало је инжењера и научника међу политичарима и исто је тако мало историчара и филозофа међу нобеловцима. Да на крају овог кратког прегледа још напоменемо да у Уједињеном Краљевству има 143 универзитета. А ова два су, барем на основу поменута два параметра, далеко испред свих других.

ИСТОРИЈСКИ УЗОРИ Лиз Трас је ступила на дужност решена да остави траг у британској, па и светској политици. Из њене изборне кампање и понашања док је била министар иностраних послова постало је сасвим јасно да као што је Борис Џонсон био опседнут Черчилом, тако је Трасова опседнута Тачерком. Што се Бориса тиче, он је у опроштајном говору почетком септембра споменуо римског конзула и диктатора Синсината (по њему је назван град у Америци, Синсинати). Синсинат је, наиме, био конзул 460. г. старе ере, па се онда повукао из политике и вратио својој фарми, ралу и воловима. Када је Рим касније запао у кризу, Синсинат се вратио да помогне републику и постао – диктатор. Је ли нам то Борис обећава повратак на белом коњу у политичку арену. Хоће ли и он пожелети да постане самодржац?
Но далеко од тога да нас попут Бориса малтретира цитатима Цицерона и Катула, Лиз Трас се још као министар спољних пoслова истакла непознавањем, између осталог, географије и историје. Током посете Москви 2021. године, када је требало спречавати украјинску кризу, она је на руске домаћине оставила незабораван утисак. По њеном одласку, гласноговорник Кремља Дмитриј Песков је за односе с Британијом рекао да је „тешко замислити нешто горе“, а чувена Марија Захарова се жалила на „глупост и незнање англосаксонских политичара“. Чини нам се, међутим, да они ту мало претерују. Како је јадна Лиз могла знати да су Ростов на Дону и Вороњеж у Русији, а не у Украјини? Или да балтичке земље нису на Црном мору? Такве ситне грешке могу заиста сваком да се десе. Нарочито некоме ко иде у дипломатску посету у предвечерје рата.
Од ступања на дужност премијера, Трасова је повукла неке потезе и назначила жељени правац кретања. Чланови владе су изабрани по старом и добро опробаном концепту лојалности радије него стручности и способности. Но то су већ стандардни политички кораци. Блиски сарадници Џонсона и Ришија Сунака, другог претендента на место премијера, отпали су а нова, одана лица су се појавила. Лица попут новог министра здравства Терезе Кофи, великог ентузијасте за корона вакцине чија се приватна фотографија одмах појавила на друштвеним мрежама. Фотографија је с неке журке (неформално обучена, само мајица) и на њој нова министарка здравља позира са знатним вишком килограма, рекло би се, очигледно пијана и са чашом белог вина у једној а цигаром (не цигаретом – цигаром) у другој руци. Шта више пожелети? Још само да се појави слика министра финансија како пљачка поштанску штедионицу.

Министарка здравства Тереза Кофи

Што се тих првих конкретних потеза тиче, ствари стоје овако: На спољнополитичком плану је јасно да нова „неочелична леди“ намерава да украјинску кризу продубљује и одржава колико год може. Сад, кад су све источноевропске земље истрошиле старо совјетско наоружање, сви ће куповати (морају, каже НАТО) ново које се прави, гле случајности, управо у Британији и Америци. Трансатлантски војноиндустријски комплекс неће заборавити на ову услугу, нити остати дужан, у то смо уверени.
У јеку енергетске и економске кризе Лиз предлаже увођење пореских олакшица за банкаре. Ту не треба бити посебно комунистички настројен па да човек подигне обе обрве. Треба, наиме, омогућити способнима и богатима да воде послове из Британије, из лондонског Ситија чиме ће се отварати нова радна места. Да, требаће им возачи, кувари, дадиље и сва друга послуга. Требаће им и понеки програмер, мада се то сад већ сасвим лепо ради и из Београда, Бомбаја и Делхија. Истовремено предлаже и укидање лимита на банкарске бонусе, који се иначе често изражавају у десетинама милиона фунти годишње.
Онда ће Лиз скинути забрану „фрекинга“, контроверзног поступка вађења гаса и нафте из наслага шкриљаца под изузетно високим хидрауличним притиском. Поступак је контроверзан јер трајно оштећује земљу и човекову средину. Изазива земљотресе, на пример. Али сад кад смо увели санкције злим Русима, треба нам гас однекуда. Поред тога, Трасова је најавила да ће рачуни за енергетику (струја, гас) бити ограничени на 2.500 фунти годишње. Пре годину дана су били 1.200, а предвиђено је да скоче и на 7.000 током надолазеће зиме. Цена тог подухвата се процењује на око 130 милијарди фунти. Заузврат, одбија да повећа порез на приходе великих енергетских компанија. А док ми, грађани, таворимо, приходи корпорација се знатно повећавају.
Министарка здравства Тереза Кофи ради на нацрту пакета вредном стотине милиона фунти како би олакшала притисак на здравство тако што ће ослободити кревете у болницама. Британија иначе има 2,54 кревета на хиљаду становника. Јапан има 13, Русија и Немачка нешто више од осам, а Србија 5,7 (подаци са сајта „Статиста“). То значи да Тереза мора више него да удвостручи број кревета како би Британија стигла Србију. Но она не предлаже да се укупан број повећа. Само да се кревети брже ослобађају.
Неки чланови Конзервативне партије негодују због програма Лиз Трас јер сматрају да усмерава и олакшава предизборну кампању лабуриста. Да им једноставно чини услугу.
Но земља је у жалости. У понедељак, 19. септембра, сахрањена је краљица Елизабета Друга, а њена смрт је била главна тема телевизијских програма и насловних страница новина и портала. Шта су све успели да сакрију иза тужних слика уплаканих грађана који чекају и по двадесетак сати у реду да би одали почаст славној краљици? То ћемо сазнати касније, како то већ бива. Једино питање које се ту обично поставља је, да ли је то касније прекасно да се учињено било како оспори или исправи?
Но чему паника и незадовољство? Нова премијерка је спремна да притисне дугме, ратује до последњег Украјинца, Украјинке и Украјинчека, да бушотинама изазове земљотресе у деловима земље где живи сиротиња и да истовремено смањи порезе мегакорпорацијама. Ово досад набројано је доста извесно. Шта ће бити са здравством и енергетиком, две теме које директно утичу на живот грађана, то ћемо видети. Полако, нама се не жури. Ћебад вадимо из ормана а код доктора и не идемо пошто је скоро немогуће доћи на ред. Тешко је и стићи до та 2,54 кревета и кад су расположиви.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *