Изнуђени компромис

Преговори Београда и Приштине

Западни посредници су успели да „наговоре“ две стране на какав-такав договор чиме су само на тренутак спустили тензије и напетост на северу КиМ, јер им то у овом тренутку не одговара. За месец дана следи наставак

Пропале преговоре у Бриселу и какав-такав компромис остварен у цајтноту и после шатл дипломатије америчког и европског изасланика, најбоље описују речи високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Жозепа Бореља. Док је, сумирајући директне бриселске преговоре, међу последњима рекао: „Прича није завршена, али помака нема“, са акцентом да „прича није завршена“, после натегнутог наставка и посредовање јаког западног тима, први је скоро усхићено обзнанио на свом твитер налогу да су Београд и Приштина постигли договор. „У оквиру дијалога уз подршку ЕУ, Србија је пристала да укине документе за улазак/излаз за носиоце косовских личних докумената, а Косово се сложило да их не уводи за носиоце српске личне карте“, нагласио је Борељ. Он је додао да ће косовски Срби, као и сви остали грађани, моћи слободно да путују између Косова и Србије користећи своје личне карте, уз назнаку да је ЕУ за то добила гаранцију од премијера Куртија. Дакле, усмена, али не и потписана гаранција.
Тако је окончан само део онога што је изазвала влада у Приштини својом намером да уведе реципроцитет и претећи да своје намере оствари и силом. На њихово звецкање оружјем и слике специјалних јединица груписаних на административној линији, стигао је одговор српске стране у виду колоне војних возила Војске Србије, са намером да заштити српски живаљ северног дела српске покрајине уколико дође до његовог погрома и изостанка снажнијег деловања КФОР-а. Огласио се и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг с обећањем да ће КФОР реаговати онако како мандат који је ова мисија добила од Савета безбедности УН и налаже. Столтенбергово истицање мандата УН требало је додатно да нагласи КФОР-ову наводну неутралност (без обзира што је то војна формација НАТО-а) и одлучност за деловање, манифестовану његовим појачаним кретањем северним делом Косова и Метохије.
Убрзо ћемо сазнати да је неколико западних држава захтевало да пошаље своје војне аташее у инспекцију оружја, оруђа и бојног стања у касарнама у Новом Пазару и Рашки, што је председник Вучић, као врховни командант оружаних снага Србије, одбио уз образложење да они немају шта тамо да траже и то саопштио јавности.

[restrict]

МОМЕНАТ НЕМОГУЋНОСТИ У моменту потпуне немогућности директног дијалога, када је опстанак Бриселског споразума (после вишегодишњег одбијања Албанаца да у дело спроведу његову најважнију одлуку – формирање Заједнице српских општина) сада довела у питање и српска страна, најављујући могућност изласка Срба из органа власти у Приштини, али и из судства, полиције…, ескалација до оружаног сукоба никоме не одговара.
Међународне околности и геостратешка ситуација због рата у Украјини смањиле су охолост евроатлантиста, који би сада да смире ситуацију на Балкану, иако су до јуче говорили само о обавезујућем споразуму и столици у УН. Нарочито је индикативна била посета Александра Вулина Русији и посебно разговор са шефом руске дипломатије Сергејем Лавровом, чији нагласак је и даље на привржености циљевима Србије и Савета безбедности УН, што ће рећи Резолуцији 1244. Његова портпаролка Марија Захарова била је још конкретнија: „Посреднички покушаји Европске уније, којој је Генерална скупштина УН 2010. године наложила да успостави дијалог Београда и Приштине, поново су истакли беспомоћност ЕУ… Нагло су се појачали Американци, чије циничне намере о питању Балкана, по свему судећи, не одговарају неконтролисаној ескалацији кризе у овом делу региона.“
Да ли сам или уз сугестију појединих европских држава (нарочито се сумња на Енглезе, мада га сматрају и немачким играчем), Аљбин Курти покушава да на таласу међународног притиска на Србију због избегавања санкција према Русији због рата у Украјини иступи максималистички у остварењу свог главног и јединог циља – независности. Сада је, једноставно, дара прешла меру и Србија је после десет година решила да томе стане на пут, због чега су се духови додатно узнемирили, па је сада прихватљив било какав компромис.
Да би зауставили већ захукталу ескалацију и спречили најгоре (што се очекивало већ од 1. септембра), у Приштину и Београд су се упутили специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар и изасланик ЕУ за дијалог Косова и Србије Мирослав Лајчак. Очигледно да „добре услуге“ ових емисара нису могле да прођу и без америчког амбасадора у Београду Кристофера Хила, чије изјаве прате дипломатска одмереност и тактичност, осим када су у питању Русија и наше везе с њом („Русија није пријатељ Србије…“). Иако га у Приштини доживљавају као „једног од креатора њихове независности“, после бриселског састанка Вучића и Куртија, Хилова изјава се тумачи као критика Приштине јер је рекао да је „српска страна на разговоре у Брисел дошла у правом духу, очигледно је доста радила на том питању, али је такође била спремна да разговара, преговара и пронађе пут напред“.
Да ли је и колики био и његов допринос српским преговарачким предлозима не знамо, али је јасно да Хил сугерише могућност компромиса јер, знамо, Приштина тешко може да вуче неке потезе без сагласности својих западних ментора. Индикативно је да се чак и немачки канцелар Олаф Шолц понудио да учествује у додатном преговарачком процесу и заказао разговор с Вучићем и Куртијем. У таквом ангажману и притиску са Запада Вучићу није преостало ништа друго него да јавности саопшти како смо сатерани у ћошак.
А све се врти око одлуке владе у Приштини да уведе реципроцитет за особе које с личном картом издатом у централној Србији улазе на Косово и Метохију (декларациони лист с привременим важењем) и да рок за њихову замену буде 1. август, затим обавезна пререгистрација возила са српских на „косовске таблице“ с роком до 1. октобра. Да ли случајно, или са изразитом намером, приштинска одлука је обзнањена баш у моменту када је у посети Приштини и Београду био изасланик Мирослав Лајчак после „славодобитног“ окончања енергетског споразума. У таквом духу је делегација Приштине отишла на преговоре у Брисел. Чак су јој терцирали и неки европски званичници, попут портпарола ЕУ Петера Стана јер, по његовим речима, одлука Приштине произлази из досадашњих споразума.
Није вредела ни понуда Србије у Бриселу да на преласку административне линије грађани с пребивалиштем у централној Србији узимају документ косовских институција, али, према Вучићевим речима, Србија није могла да прихвати да се то односи и на грађане с пребивалиштем на КиМ.
Приштински је сваки предлог почињао и завршавао се „међусобним признавањем“ и захтевом за чланство у међународним организацијама. Чак су и у тзв. билатерална питања додали стару Куртијеву идеју о још једном реципроцитету – иста права за Албанце у Србији и Србе на Косову. Курти то потура уместо разговора о спровођењу Бриселског договора јер да је он спроведен и формирана Заједница српских општина, вероватно не би ни било проблема с личним документима и саобраћајним таблицама.

ЗАХВАЛНОСТ ЕСКОБАРУ Да би се избегли тренутна напетост и тензије, посредовањем америчке амбасаде у Приштини је дошло само до померања рока за месец дана, а Лајчак и Ескобар су, демонстрирајући још једном јединство, прво посетили Приштину како би у цајтноту додатно деловали, с обзиром на све чешће мишљење да Курти вуче потезе мимо контроле, иначе Хил не би онако реаговао.
Није тек тако специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак изјавио после Бореловог саопштења да је захвалан специјалном америчком изасланику за Западни Балкан Габријелу Ескобару на подршци дијалогу Београда и Приштине, а на свом твитер налогу написао да је захвалан и „америчкој дипломатији на њиховом снажном ангажману у подршци дијалогу који посредује Европска унија“, несумњиво мислећи на амбасадора Хила.
Ни Приштина, ни њихови западни ментори нису до сада много марили за Бриселски споразум, покушавајући управо преко својих изасланика да успоставе преговоре на потпуно новој основи, као да претходних није ни било што; по критичарима у Београду, делује као да је сваки од тих преговора завршавао неким уступком Србије а да заузврат ништа није добијала.
Иако косовски Албанци већ десет година одбијају да спроведу тачке Бриселског споразума које се односе на формирање Заједнице српских општина, та тема је у Бриселу прећуткивана упркос томе што је ЕУ својим потписом на документу гарант њеног формирања. Тек уочи последњих бриселских разговора о ЗСО проговорио је амерички изасланик Ескобар да би, како је рекао, на састанку председника Србије Александра Вучића и премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија волео да види дискусију на ту тему. Али уз додатак да „заједница не може да ствара државу у држави, нити да се коси с уставом Косова“, дезавуишући на тај начин оно што је потписано, прошло надлежне органе у Приштини и иза чега је гарант ЕУ која сада ћути.
После „летеће дипломатије“ и изнуђеног компромиса с личним документима, Ескобар је послао нову поруку Србији и Србима: „Мислим да морамо заборавити наратив да је Косово Србија и прећи на онај да су Косово и Србија заправо Европа“, нагласио је.
Да ли такви ставови и поруке соколе Куртија, тек његова нова изјава звучи као претња јер очекује да „до октобра неће бити неважећих таблица на Косову“, док српска страна очекује договор по истом принципу као и за документа. Курти очигледно покушава да на све начине истисне Београд из процеса интеграције а у овом случају ће сигурно користити чињеницу да су Срби, осим на северу КиМ, у осталом делу прихватили таблице „косовске државе“, а да Београд на то није, нити је могао да реагује.
И док званични Београд и владајућа СНС криве претходну власт да је 2011. године направила договор који сада, тумачењем Приштине, прави проблеме, на њихов рачун стиже критика из десног политичког крила да је Вучић постигнутим компромисом још једном изневерио националне интересе и признао такозвани реципроцитет и међународни субјективитет Косова. Ове странке сматрају Бриселски споразум великим промашајем, надају се његовој пропасти, оживљавању Резолуције 1244 и повратку преговора у окриље УН, као што је било пре иницијативе да се они пренесу у надлежност ЕУ.
Да ова „прича“, како је назвао Борељ, има више „репова“ који показују ко је и какве потезе вукао, постарао се Народни покрет Срба с Косова и Метохије „Отаџбина“ саопштавајући да је Уставни суд Србије 2012. године ставио ван снаге Споразум о слободи кретања који су потписали Борко Стефановић и Едита Тахири, али да је тај споразум имплементирала Влада Србије с Ивицом Дачићем на челу и првим потпредседником Александром Вучићем.
Зато се толико и инсистира на компромису као добром решењу које ће, ако ништа друго, спречити ескалацију и могуће сукобе. С могућношћу да до њих ипак дође за месец дана ако Приштина буде непопустљива о питању аутомобилских таблица на којима се једино још види да Србија постоји на КиМ и да је она још увек у саставу Србије.

[/restrict]