(Дис)континуитет

Може ли и даље да постоји Влада Србије у којој ће седети и Зорана Михајловић и Александар Вулин

У суботу, 27. августа, дакле, безмало пуних пет месеци од избора одржаних 3. априла, који нису произвели револуционарну промену у односу снага на политичкој сцени већ само местимична померања у оквиру досадашње владајуће већине, председник Србије Александар Вучић грађанима Србије саопштио је да ће им нови премијер бити стара премијерка Ана Брнабић.
Што ће рећи да уопште није јасно зашто се толико чекало; разуме се, уколико поента читаве операције именовања мандатара није била управо у овом дуготрајном процесу чекања да он(а) буде именован(а), а врло је могуће да јесте.

ЗАХТЕВ ЗАПАДА Изузимајући процедурална питања завршетка формалних изборних радњи и законских рокова који су потом почели да теку – због извесних нерегуларности као што су дојаве о подметнутој бомби, у Великом Трновцу гласало се чак пет пута – питање дугог чекања кудикамо је интересантније него што можда делује на први поглед. Већ и зато што је у Великом Трновцу код Бујановца, таква је то средина, да је било воље, проблем могао да се реши и знатно неформалнијим, али зато бржим методама. Но такве воље очигледно није било.
А то је пак у овом контексту врло занимљиво стога што се сећамо, па сад на то и подсећамо, да је после избора „Нова“, у својству неформалног (не)службеног гласника тих кругова, под насловом „Откривамо – Вучић ’чисти’ владу од проруских кадрова: Угрожени Дачић и Вулин“, још 8. априла јавила да су „западни партнери препоручили да се што пре конституише нова парламентарна већина“. Јер: „Избори су за лидера СНС и председника Србије Александра Вучића, према сазнањима ’Нове’, све време били изговор да не заузме јасан став према инвазији Русије на Украјину… Медени месец је завршен. Наиме, наши извори тврде, да су након избора уследили бројни захтеви да се Вучић јасно определи. Како сазнајемо, западни партнери препоручили су да се што пре конституише нова парламентарна већина, имајући у виду да Српска напредна странка има могућност да то учини уз подршку мањинских странака. Од лидера напредњака Александра Вучића захтева се да се Србија јасно одреди према ситуацији у Украјини и да се усклади са санкцијама које је Европска унија увела Русији.“

[restrict]

ТРКА УТРОЈЕ Као што је познато, ништа од побројаног није учињено.
Штавише, и када је парламент напокон конституисан, није се пожурило него је уследила трка утроје кроз медије између Ане Брнабић, Милоша Вучевића и Ивице Дачића за место премијера.
Јесте Ивица Дачић наступио под тим слоганом на изборима, и добио фантастичних (око) 435 хиљада гласова, чак 100 хиљада више него две године раније, и јесте таквим скором себе учинио незаобилазним фактором стабилности у било којој влади СНС-а – математички је, додуше, била могућа и СНС-ова влада без СПС-а, само с подршком неких мањинских партија, али претанка би то била већина а уз то је Дачићев СПС неопходан СНС-у и за формирање влади у Београду – но, упркос свему томе, тешко је поверовати да су надлежне структуре, а то ће рећи Александар Вучић, озбиљно разматрале ту могућност да се Ивици Дачићу додели премијерска функција. Већ и стога што би такво, при томе неизнуђено решење сигурно изазвало велико незадовољство унутар СНС-а јер политичке партије теже освајању власти, а не победама на изборима да би потом власт препустиле некоме другом.
Што значи да је (тобожња) трка утроје заправо била трка удвоје – Ана Брнабић, Милош Вучевић – наравно, под условом да је икакве трке уопште било.
Ова екстравагантна могућност, наиме, да је све то било само представа, почива на неколико разложних претпоставки.
Под један, да сви у владајућој странци прилично беспоговорно слушају Александра Вучића и да се на сличан начин, дакле, ћутке и са одобравањем, односе према његовим одлукама.
Под два, да Ана Брнабић и Милош Вучевић нису ни у каквом (макар: видљивом) сукобу, те да, још мање, представљају различита а довољно моћна крила у странци која би Вучић морао да мири опредељујући се за једно од њих двоје.
И можда најважније: у свом досадашњем раду Ана Брнабић показала је да поседује довољну количину оног квалитета који је, уосталом, неопходан било којем Вучићевом председнику Владе Србије. А то је довољно ефикасно и не мање лојално спровођење у дело његових политичких замисли, какве год оне биле. За све време боравка у Немањиној 11, још од 29. јуна 2017, није било разлога да се то доведе у питање.
И зашто би онда Вучић мењао нешто што функционише као Ана Брнабић на месту премијерке Србије ако није било, а нема назнака да је било, јавности невидљивих поремећаја у односима описаним у тачкама један и два; што би значило и да је тобожња дилема послужила као још једна од метода за даљу куповину времена која омогућава одуговлачење ако би се за тим указала прека потреба.
Подразумева се да све ово не значи и да је Милош Вучевић у читавом поступку учествовао само у функцији икебане. Ако ништа друго, истицањем још актуелног градоначелника Новог Сада као једног од два кандидата за председника Владе Србије председник Србије истакао га је испред свих осталих њихових страначких колега, при чему тек треба да видимо, а за то ће бити потребно и стрпљења, шта и кога је тачно Вучић имао на уму када је рекао да „Ана неће бити четири године председник владе, доћи ће до промена у влади у 2024. години“. Дотад, Вучевић ће бити потпредседник предстојеће Владе Србије.

МИХАЈЛОВИЋЕВА И ВУЛИН Тако да је сва прилика да ћемо најпрецизније обавештење о приликама у земљи и њеном даљем сналажењу у рату који се води око нас и по нама добити тек кад мандатарка Ана Брнабић саопшти састав свог кабинета. Тада ћемо и видети каквог ће континуитета бити њена следећа, трећа влада.
У већ цитираном упутству за састављање будуће владе Србије, „Нова“ је писала да је „захтев (Запада) да се ’руски играчи’ уклоне из врха власти“ и у том контексту су поименце наведени Ивица Дачић и Александар Вулин. Додуше, у наставку је дописано и да би „Запад био спреман да прихвати Дачића као саговорника, имајући у виду да се у прошлости показао као флексибилан партнер, уз напомену да је управо он био тај који је преговарао у Бриселу кад је закључен споразум о Косову. Међутим, услов је да се лидер СПС одрекне проруске политике и да не кочи евентуалну одлуку о санкцијама.“
Дачић у међувремену није на тражени начин ревидирао своје ставове, а Вучић је ипак најавио да ће лидер СПС-а у новој влади добити важно министарско место, функцију заменика председника владе и уз то, што је прилично интересантно, функцију координатора служби безбедности. Ово стога што је на овом месту до сада био још актуелни министар одбране Небојша Стефановић; кога, по постизборној тврдњи Истраживачко-издавачког центра „Демостат“ у чијој је посети ових дана боравио амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил, на положају у Влади Србије прижељкују и САД и Велика Британија.
Тек, и „Демостат“ и „Нова“, извештавајући после избора о постизборним захтевима Запада у вези са персоналним саставом наше будуће владе, били су изричити да у тој влади не сме да буде места за министра унутрашњих послова Александра Вулина.
Вулин је, као што смо истакли у прошлом броју „Печата“, прошле недеље боравио у Москви у којој је имао широку лепезу сусрета на веома високом и високоповерљивом нивоу, од министра иностраних послова Сергеја Лаврова до Николаја Патрушева, секретара Савета безбедности Руске Федерације, те смо стога и напоменули да ће, с обзиром на тај високи ниво ове мисије, бити крајње необично ако у следећем кабинету Ане Брнабић не буде места и за Александра Вулина.
У међувремену је Зорана Михајловић, актуелна министарка енергетике, критиковала Вулинову посету Москви. Критиковала је и руски гас а својевремено је подржала и ону несуђену британску резолуцију о Сребреници која би Србе прогласила за геноцидан народ уз све последице које би из тога проистекле – подсетио ју је на ову непријатну околност пре неки дан управо Александар Вулин – и нема потребе да се даље образлаже чијим је интересима она намењена да послужи.
Што нас и доводи до кључног питања: Да ли ће и у будућој, као и у досадашњој Влади Србије, бити места и за Александра Вулина и за Зорану Михајловић? Ово тим пре што, пред зиму каква нам предстоји, место министра енергетике за безбедност земље постаје битно колико и функције министра унутрашњих послова и одбране. Или ће неко од њих отпасти? Или бити премештен на неку другу функцију с које неће моћи да произведе досадашњу количину штете, односно користи…
Све могуће нијансе одговора, ког у овом тренутку поуздано зна само Александар Вучић, откриће нам у каквом нам се стању земља налази.

[/restrict]