ДЕСНА СКРЕТАЊА

ИЗБОРНИ ШОК У ШВЕДСКОЈ

Огромно изненађење догодило се на парламентарним изборима у Шведској – Шведске демократе, доскора маргинална „ултрадесна“ партија, освојила је 20% гласова и постала незаобилазан политички фактор у формирању владе. Резултат довољан да се широм Старог континента упале црвене лампице и доведе у питање шведски друштвено-политички пројекат толеранције и мултикултуралности. С друге стране, успех Демократа у Шведској (уз победу Ђорђе Мелони у Италији) још један је показатељ у ком смеру се крећу политички трендови у Европи

Када су се у недељу, 11. септембра, затворила биралишта широм Шведске и објављени прелиминарни резултати, уследили су шок, неверица и болно сазнање да шведско друштво полако „клизи удесно“. Шведске демократе, Либерали, Демохришћани и Умерени, партије које припадају десном полу политичког спектра, освојили су 176 од 349 посланичких места у Риксдагу, стварајући математички капитал за формирање „десне“ коалиционе владе. Најсензационалнији је успех Шведских демократа, убедљиво најбољи у њиховој историји, позиционирајући се као најјача странка деснице са 73 посланика. Партија која је на изборима 2010. године први пут ушла у парламент са 5,7 одсто освојених гласова, запањила је европску јавност и бацила рукавицу у лице свим „класичним“ политичким снагама у Шведској, како на „левици“, тако и на „десници“.

Довољно да се Шведска пробуди са сазнањем да „нешто није труло само у држави Данској“ већ да деценијско окретање главе од унутарполитичких проблема, попут неконтролисане имиграције и пораста криминала, долази на „наплату“ и у овој северноевропској монархији. Готово јеретичка помисао до пре само неколико година – да шведско друштво доводи у питање политику екстремне толеранције према имиграцији – ових дана постала је шведска стварност која сада подједнако брине леволибералне снаге у Шведској, али и водеће глобалне медије и политичке елите широм западног света. Сви они се питају шта се то десило са Шведском, симболом нордијског либерализма? Шта се то десило с концептом, или боље рећи догмом под називом „шведска изузетност“, оличеној у политици апсолутне толеранције према имигрантима, лабавој политици азила и сулудом преференцијалном третману свих оних који нису етнички Швеђани?

[restrict]

КРАХ ШВЕДСКЕ ИЗУЗЕТНОСТИ Да би се то разумело и да би се схватио успон Шведских демократа, важно је прво осветлити како ова партија стоји у супротности са већ постојећим политичким пејзажом Шведске, који је био вођен мање или више центристичким консензусом наглашавајући хуманост, људска права и социјално благостање. Садашња владајућа странка, Социјалдемократе, била је на власти већи део 20. века са изузетком неколико изборних циклуса. Под идејом folkhemmet-а – стварања „народног дома“ – социјалдемократе 1930-их су биле одговорне за успостављање снажног шведског система социјалне заштите. Реч је о најстаријој политичкој партији у Шведској и утемељивачу шведског концепта социјалне правде и „левоцентристичког“ социоекономског модела.

Друга највећа странка су Умерени, странка десног центра и главна опозиција социјалдемократама. Они се разликују од ових других по подршци принципима слободног тржишта, економском либерализму и смањењу пореза. Од 2006. до 2014. били су водећа странка у коалицији са Демохришћанима, Либералима и Партијом центра. Ипак, када су Шведске демократе постале трећа највећа партија Риксдага 2018. године, ова коалиција се поделила, при чему су либерали и центраши понудили подршку социјалдемократама и одбили формирање владе са Шведским демократама.

Када је реч о шведском политичком животу, важно је напоменути и да се целокупна политичка борба одвија у оквирима парадигме и политичког концепта „шведске изузетности“, идеје доведене на ниво националног симбола, на исти начин на који Американци воле да схватају своју демократију. Реч је о екстремно либералној политици прихватања, испрва норвешких, јеврејских, данских и естонских имиграната, а потом и Иранаца након Исламске револуције, Чилеанаца који су бежали од Пиночеа и избеглица из бивше СФРЈ. Како су Швеђани тада говорили: „Бити сигурно уточиште за друге постало је ствар националног поноса.“

И док су друге европске земље 1990-их и 2000-их кренуле ка строжијој имиграционој политици, Шведска се отворила. Уз неке изузетке, политичари и на левици и на десници подржавали су великодушну политику азила и имиграције под знатно повољнијим, тј. лабавијим условима у односу на стандарде ЕУ. Све се ово променило са избегличком кризом 2015. године, која је означила „крај шведске изузетности“, када су политичке странке промениле своју реторику и политику као реакцију на страх од „колапса система“ због масовног прилива миграната. До тог периода Шведске демократе су већ искористиле прилику да се позиционирају као једина „аутентична“ странка која позива на сузбијање имиграције и то не однедавно већ деценијама уназад. Што се њих тиче, све је почело с деиндустријализацијом, смањењем јавне потрошње, растућом незапосленошћу и распадом СФРЈ који је изазвао масовни прилив избеглица.

Као и друге странке тог профила, Шведске демократе су тада позивале на ограничавање имиграције свих етничких група, не само муслимана. У тим почецима партија је имала везе са шведским фашизмом и експлицитним „белим национализмом“ (1989. године за лидера су изабрали Андерса Кларстрома повезаног са неонацистичком партијом Нордијског царства). Тада су јавности постали познати тако што су се појавиле фотографије неких чланова у нацистичким униформама, што је резултирало тиме да средином 1990-их странка забрани ношење униформи било које врсте и експлицитно осуди нацизам у покушају да представи респектабилнији имиџ.

 

ОД МАРГИНЕ ДО „МЕЈНСТРИМА“ У процесу ребрендирања и освајања „срца и душа“ Швеђана, поједини шведски политиколози разликују три фазе (уз вероватну претпоставку да би се 11. септембар 2022. могао означити као улазак у 4. фазу развоја). Прва је била пре 2006. године, када је странка била мање-више ван видокруга јавности и када је доживљавана као маргинална политичка групација са неонацистичким педигреом.

Друга фаза и раст почиње 2005, када је 26-годишњи председник Шведске демократске омладине Јими Акесон постао лидер странке (на тој функцији је и данас). Бивши веб-програмер и бивши члан партије Умерени, Акесон је настојао да промени имиџ странке након што је у партији спроведена својеврсна „Ноћ дугих ножева“, померајући је од отвореног расизма ка популизму, залагању за „обичне људе“, а против корумпиране елите одговорне за глобалну рецесију из 2008. године. Овакво позиционирање и промена визуелног идентитета (уместо бакље са буктињом у облику стилизоване шведске заставе, симбол странке постао је цвет плаво-жуте боје) медијски је катапултирало Шведске демократе и дало партији прве значајне изборне добитке.

Трећа фаза је уследила 2010. године, када су први пут ушли у парламент са 20 мандата, да би 2011. и званично променили свој имиџ из „националистичког“ у „социјално конзервативни“, а 2012. увели политику „нулте толеранције за расизам“, којом су искључени чланови странке са ставовима који су се сматрали превише расистичким.

На том таласу умереног и прихватљивог конзервативизма за Швеђане, Шведске демократе су оштрицу своје политике усмериле на муслимански фактор, односно „политички ислам“ као социолошки фактор који је почео да утиче на сам опстанак „државе благостања“. У тој фази Шведске демократе су почеле да експлоатишу социолошке показатеље који су неумољиви, попут податка да проценат незапослених лица рођених у иностранству износи око 15%, док је проценат незапослености међу домицилним становништвом свега 3,5 процената. На све то надовезао се и пораст криминалитета, тј. кривичних дела која укључују насиље, силовање, оружане и бомбашке нападе итд. Статистика на којој су Демократе градиле своје позиције говори да је у 2019. години евидентирано 100 бомбашких напада, што је двоструко више него у 2018. и што је међу највећим повећањима процента у односу на било коју другу западноевропску нацију. Даље, иако је стопа убистава једна од најнижих у свету, подаци о 300 пуцњава и 45 смртних случајева у 2018. години и 320 пуцњава са 41 смртним случајем у 2019. почели су да шокирају Швеђане. У оквиру нарастајућег нагризања безбедног окружења, најилустративнији су подаци који се односе на силовања. За последњих десет година број пријављених силовања повећао се за трећину, а истраживање шведских медија показало је да је скоро две трећине осуђених учинилаца страног порекла. Када се на све то додају учестали масовни немири, попут оних Малмеу и Стокхолму, као и појава „забрањених зона“ у шведским градовима, постаје јасно шта је катализатор успеха Шведских демократа и шта је рецепт за миграцију од маргине до „мејнстрима“.

Једноставно, Шведске демократе постале су тачка окупљања оних Швеђана који желе да сачувају Шведску и шведски начин живота. А под тим подразумевају љубав према фики (паузи за кафу у току радног времена), изражену радну етику, поштовање природе, знање шведског језика и једнакост између полова. И то је све. То је оно што Швеђани виде угроженим услед деценија спровођења неконтролисане имигрантске политике. Зато и не треба да чуди када у изборној ноћи Ребека Фаленквист чланица Демократа узвикне Helg seger, што би у преводу значило „победнички викенд“, али што с друге стране неодољиво подсећа на поклич шведских националсоцијалиста: Hell Seger. Да ли је реч о „фројдовској омашци“ или не, није толико важно. Важније је то што је у Шведској на делу својеврсна конзервативна револуција и што резултат Шведских демократа разобличује сву располућеност и социјалну напетост унутар шведског друштва. Када с једне стране имате синхронизоване и институционалне ударе на темеље националног бића, добићете одговор тог националног бића. А у нордијском свету одговор углавном долази уз маљ и муње, свиђало се то неком или не.     

ИТАЛИЈА: ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ Након суровог отрежњења у Шведској бриселски бирократски Левијатан суочио се с новим изазовом. Победу на парламентарним изборима у Италији однела је коалиција десних странака, предвођена, како то водећи западни медији карактеришу, „ултрадесничарском“ партијом Браћа Италије. Заједно са Салвинијевом Лигом и васкрслом партијом Силвија Берлусконија – Форца Италија, ова коалиција преузела је контролу над Народном скупштином и Сенатом са око 44 одсто гласова. „Ово је сан“, рекао је Фабио Рампели, оснивач странке, укратко описујући невероватан успех Браће Италије, који су пре само четири године могли да рачунају на маргиналних четири одсто подршке бирача, а сада су постали најјача политичка опција у Италији, освојивши 26 одсто гласова. Као наследници Италијанског социјалног покрета (средином деведесетих преименованог у „Национална алијанса“), основаног 1946. од Ђорђа Алмирантеа, шефа кабинета у последњој Мусолинијевој влади, Браћа Италије су се од формалног оснивања 2012. године посматрала као последњи баштиници фашистичке политике у Италији, иако је Ђорђа Мелони јавно направила отклон од фашизма изјављујући да „италијанска десница деценијама предаје фашизам историји, недвосмислено осуђујући гушење демократије и срамотне антијеврејске законе“. Основани те 2012. године као вид револта према технократској влади Марија Монтија, по њиховом схватању наметнутог премијера Италије и то као вид спољног притиска глобалне финансијске олигархије, Браћа Италије су за врло кратко време прешли пут од ефемерне (фашистичке) политичке организације до међународног фактора који држи кључ за геополитичка кретања од Туниса до Алпа. По признању Мелонијеве, кључни моменат били су избори за Европски парламент 2019. године на којима је њена странка освојила респектабилних 6,4 одсто. Тим резултатом су идеолошки наследници фашизма показали да се на потенцијал политике са јаким симпатијама према фашистичкој прошлости и те како мора рачунати. Иако маргинализован током вишедеценијског отклона од Мусолинијевог наслеђа, фактор фашизма кружио је као река понорница италијанским друштвом. Како је то описао историчар Пол Гинсборг, „само преживљавање фашистичког сентимента деценијама после рата служило је као стални подсетник на моћну привлачност коју ауторитарност и национализам још могу да испољавају међу студентима са југа, сиромашнима у урбаним срединама и нижом средњом класом“. Мелонијева, која поносно хвали своје корене радикалне присталице Италијанског социјалног покрета, успела је да једну такву тенденцију артикулише и доведе до изборне победе, постајући тако тема бр. 1 Европске уније, чак и пре саме изборне ноћи. Суочена с предизборним анкетама и бројевима који су показивали да се Италији спрема (бар на папиру) системска промена, Урсула фон дер Лајен је без имало дипломатског такта упозорила да „ако ствари крену погрешним смером, Европска унија ће употребити механизме коришћене према Пољској и Мађарској“, најављујући да ће у случају победе анти-ЕУ деснице, Европска унија прибећи политици санкција и уцена према Италији. „Демократски“ гест Урсуле фон дер Лајен вероватно је само додатно разбуктао „тробојну буктињу“ (контроверзан симбол Браће Италије чији корени сежу у Мусолинијеву Италију), међутим пламен изборне победе Мелонијеве суштински је запаљен идеологијом и политичким програмом базираним на изразитом евроскептицизму, супротстављању нелегалним и масовним имиграцијама и снажној подршци традиционалној породици (како је Мелонијева рекла једном приликом: „Да природној породици. Не ЛГБТ лобију. Да за сексуални идентитет. Не родној идеологији“). Победом Браће Италије и осталих партија „десног центра“, попут Лиге, постаје сасвим јасно да се на политичком тлу Европске уније дешава структурални земљотрес и да се, бар номинално, из корена мења политичка слика. Да ли ће појава нових лица и политичких опција заиста изменити смер којим Европска унија и европски део глобалног Запада иде последњих неколико деценија, питање је на које само време може дати одговор. Народни одисај то тражи и очекује, од Шведске до Италије. За сада, Мелонијева поручује: „Италија нас је изабрала. Ми је нећемо издати као што никада нисмо.“
[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *