ДАНИЈЕЛ ПЕРА – ПАД АМЕРИЧКЕ ИМПЕРИЈЕ ЈЕ НЕЗАУСТАВЉИВ

Ми данас живимо у тренутку транзиције, из једнополарности у мултиполарност. Пад Запада данас је свима постао прилично очигледан. Америчка империја је прва потпуно паразитска империја у историји човечанства, која данас производи једино зелене новчанице. Неизвесно је колико ће њен пад трајати, тврди Пера у разговору за „Печат“, али он је већ постао незаустављив

Данијел Пера је италијански есејиста и један од најзначајнијих геополитичких аналитичара. Дипломирао је политичке науке и међународне односе. Од 2016. ради за италијански тромесечник геополитичких студија „Евроазија“. Његове студије и анализе усмерене су на однос геополитике, историје, религије и традиције. Аутор је књига „Биће и револуција“ (NovaEuropa, 2019), „Од свете географије до геополитике“ (Cinabro Edizioni, 2020), „Земља чистих. Идеологија и геополитика Пакистана“ (Anteo Edizioni, 2021), „Држава и империја од Берлина до Пекинга. Утицај мисли Карла Шмита у савременој Кини“ (Anteo Edizioni, 2022).

У каквом историјском тренутку ми у ствари живимо? Да ли је могуће одредити овај тренутак као тренутак преласка, или повратка у мултиполарност, пошто је свет, на овај или онај начин, одувек био мултиполаран? Данас смо сведоци наглог слабљења и дубоке кризе западне (америчке) цивилизације.
Јасно је да је ово тренутак транзиције. Само треба да схватимо колико ће овај тренутак трајати. Као што сте рекли, сведоци смо пропадања западне (америчке) цивилизације, што значи да њен модел више није успешан. То више не представља ваљано решење, за земље у развоју на пример. Осим тога, Запад је поражен у Сирији. Запад је пропао и у Авганистану, а данас покушава да трансформише Украјину у нови Авганистан. Његов пад је прилично очигледан, али он још увек има моћ и алате да успори, што је више могуће, овај напредак ка новом мултиполарном глобалном систему.
Бивши генерал кинеског ваздухопловства Ћао Лијанг изјавио је да ће се амерички униполарни моменат окончати, јер је на дуги рок економски неодржив. У његовој перспективи, под дубоким утицајем марксизма (нешто што је нормално за члана Комунистичке партије Кине), идеолошка надградња је мање релевантна од економских и финансијских односа. Изјавио је да америчка империја – прва финансијска глобална империја у историји – не може дуго да живи, јер је то уједно и прва потпуно паразитска империја. Она се углавном заснива на моћи долара. Сједињене Државе данас производе зелене новчанице, док остатак света производи робу која се размењује за доларе. Криза овог система почела је већ крајем 20. века, када су Американци (захваљујући НАТО-у, њиховом геополитичком оруђу да Европу држе у заробљеништву) донели рат на Балкан, са циљем да убију европску економију и обнове своју престоницу на Волстриту. У ствари, када су схватили да значајан део овог новчаног тока иде у Кину и да се не враћа у САД, они су „случајно“ бомбардовали кинеску амбасаду у Београду: још један од некажњених злочина њихове агресије на бившу Југославију.
Украјинска криза 2014. имала је мање-више исти циљ: одвајање Западне Европе од Русије (два „хрома“ гиганта). У ствари, Европа је финансијски и економски гигант (или је то барем била до сада); Русија је војни гигант и земља богата природним ресурсима. Њихов савез означио би, укратко, крај америчке глобалне хегемоније.

[restrict]

Предвиђате да ће пад Америке, који је иначе неминован, бити дуготрајан?
Зависи. У Европи ћемо се, на пример, дуго суочавати са најтежим последицама овог пада. Ово ће се догодити управо зато што је, посебно Западна Европа, у потпуности под културном и политичком хегемонијом САД. Чак и европске новинаре и „интелектуалце“ обучавају агенти ЦИА. Другим речима, политичка и културна агенда само следи оно што је већ одлучено у Вашингтону. Европском унијом доминирају политичари и лобисти, који примају наређења из других центара моћи. Они раде као политички огранак НАТО-а, стриктно повезан, у исто време, са мултинационалним корпорацијама.
Могу рећи да ми трпимо и једну врсту духовне колонизације. У том смислу, Мартин Хајдегер говори о друштву као тријумфу гигантизма. Гигантизам је, према његовом мишљењу, својеврсни синоним за американизам. Ернст Јингер користио је термин „титанизам“ да опише друштво у којем су време и простор потпуно десакрализовани а једино што се заиста рачуна је профит. Заправо, ово друштво је резултат титанске освете. Титани су побегли са Далеког запада („мрачног региона на границама земље“, где су их заточили олимпски богови) и сада поново граде своје титанско друштво. Овај модел је природно супротан ономе што је историјски (и културно) била Европа. То је анти-Европа, негација Европе. То није дух (geist) већ антидух (ungeist, користећи хајдегеровску терминологију). Европска унија је пример чисто титанске конструкције.
Стога можемо рећи да је без „духовне револуције“, која би Европу вратила њеним изворима (односно свести да сама Европа представља центар, а не геополитичку периферију Далеког запада), тешко размишљати о потпуном паду (или крају) америчке империје. Ова империја и даље опстаје јер поседује Европу. Оног тренутка када се ово поседовање заврши, умреће и америчка империја.
Истовремено, овај процес опадања већ је јасно уочен у другим деловима света, од Азије до Африке, па чак и у Јужној Америци (бивши амерички „patio trasero“ – унутрашње двориште САД).
Украјинска криза данас је засенила све друге ратове и кризе. Да ли је то оправдано? Какав значај за нас има украјинска криза?
Пре свега, морамо узети у обзир чињеницу да је Украјина, од краја Другог светског рата, била огромна инвестиција Запада, у циљу дестабилизације Совјетског Савеза (у почетку) и после тога западних граница Русије. Украјински националисти (од Степана Бандере до Миколе Лебеда и тако даље) имају дугу историју сарадње са западним обавештајним службама (а посебно са МИ6 и ЦИА). Постоје стотине страница докумената ЦИА о овом „посебном односу“ који су данас декласификовани. Из тога је јасно зашто западни медији толико извештавају и обраћају толику пажњу на овај рат. Ова пажња очигледно иде заједно са снажном кампањом дезинформација. Данас, на пример, знамо да су мотиви НАТО агресије на Србију и Либију потпуно измишљени. Не можемо заборавити ни како су САД покушале да оправдају напад на Ирак 2003. године (узгред, поново против европских економских интереса, будући да је Садам Хусеин одлучио да користи евро, а не више доларе за нафтне трансакције). У Украјини видимо мање-више исту шему. Западни медији, у ствари, искоришћавају ову трагедију, одвајајући је од њених унутрашњих узрока. На овај начин, они покушавају да преокрену одговорност, и у простору и времену. На пример, они потпуно игноришу чињеницу да се ширење НАТО-а према Истоку у Русији дуго доживљавало као претња и да су западни лидери, после распада социјалистичког блока, обећали да се НАТО никад неће ширити даље од немачких граница.
Али овај сукоб има још једно посебно значење. Раније сам поменуо процес „десакрализације“ простора и времена. Ово је унутрашња карактеристика вестернизације. Неки предреволуционарни ирански мислиоци су овај процес дефинисали као „окцидентозу“, упоређујући га са болешћу. То, заправо, делује као ментална болест, која проузрокује губитак памћења. Савремена „култура поништавања“ (cancel culture) јасна је манифестација вестернизације. Бити вестернизован значи заборавити своје корене, или их преиспитати под лупом западне идеолошке надградње (што значи: либерализам, прогресизам, капитализам итд.). То је, углавном, процес искорењивања, односно процес реконструкције нашег историјског и културног наслеђа избором наших претходника. На пример, европске десничарске партије данас одбијају културно наслеђе конзервативне револуције и радије указују на Роналда Регана и Маргарет Тачер као на своје идеолошке и политичке референце.
Вестернизација обично иде руку подруку са десакрализацијом географског простора. Ово је посебно јасно на Балкану. Одузимање Косова од Србије значи лишавање светог историјског центра једине државе која може бити регионални геополитички стуб (способна да се шири и у вертикалним и хоризонталним правцима). То је место где налазимо мит о оснивању нације. Иста шема се може применити и на Кијев: први духовни и политички центар руског географског простора. Одвајање Кијева од Москве поново је производ просторне десакрализације, чак и уколико украјински националисти тврде да су директни етнички наследници Кијевске Русије. Израз „У Крајини“ значи „на граници“. Дакле, само име њихове нације долази из руске географске перспективе.
Овај рат је и борба између два различита начина размишљања и приближавања географском и историјском простору. Први је духовно, културно и историјски оријентисан, други је пуки производ искорењивања. То је разлог зашто је московски патријарх Кирил јасно рекао да овај сукоб има и метафизичку димензију.
Америчку политику прати и све већа доза ирационалности. Руски министар Сергеј Лавров упоредио је Запад са рањеним предатором, кога не треба провоцирати, већ, по могућности, мирно испратити на гробље.
Морамо дубоко размислити о тој изјави Лаврова. То је, према мом мишљењу, кључно. С тим у вези, постоји веома занимљива књига коју је написао научник Џошуа Шифринсон. Њен наслов је „Издизање Титана, Пад гиганата: Како велике силе користе промене моћи“. У свом раду он описује како су САД и СССР пажљиво пратили Велику Британију и Француску у њиховом паду са трона светских сила након завршетка Другог светског рата, како би преузели њихово место. Он такође описује агресиван начин на који су САД следиле СССР у његовом паду, наоружавајући џихадисте у Авганистану, одржавајући ниске цене нафте и подржавајући покрете као што је Солидарност у Пољској, деценију пре пада совјетске власти. Раније сам цитирао бившег кинеског генерала Ћао Лијанга. Он није једини научник у Кини који верује да ће се америчко царство само од себе срушити. Могу да цитирам и Ванга Хунинга, који је написао изузетну књигу „Америка против Америке“, анализирајући дубоке противречности америчког друштва (екстремно сиромаштво против екстремног богатства за малобројне, расне тензије, геополитичке и идеолошке ломове између севера и југа, копна и мора…) Дакле, постоји школа мишљења (посебно у Кини), која је чврсто убеђена да је најбољи начин да се у данашње време бавите Сједињеним Државама тај да само пратите њихов пад како бисте избегли бучни крах. Главни проблем је у томе што су Американци добро свесни сопственог пропадања. Ово објашњава зашто је њихова геополитичка стратегија данас заснована на идеји „сад или никад“. У ствари, једини начин да преокрену ову путању је стварање хаоса широм света. Зато провоцирају Кину о питању Тајвана. Иначе, САД чак и не признају Тајван као независну државу још од 1979. године, иако непрестано продају оружје „побуњеничком острву“.
Хајде да размислимо и о политици отворених врата НАТО-а за Шведску и Финску. Поново је ту Бжежински (идеолог ширења НАТО-а ка истоку), који је веровао да би проширење алијансе без реформе њеног статута (посебно члана 5) значило мању унутрашњу кохезију. У ствари, улазак Шведске и Финске у стратешком смислу је безначајан. То је обична западна провокација против Русије, с јасним циљем да се прошири сукоб. Другим речима, Сједињеним Државама је потребан рат сада, у тренутку када је њихова војна моћ и даље супериорна у поређењу с Русијом и Кином. Али у исто време оне желе да се неко други бори за њих: Украјина, Тајван, ОВК на Косову и тако даље. Зато верујем да ће руске „војнотехничке мере“ укључити пре свега унапређење регионалних и континенталних политичких интерконекционих структура у Евроазији (као што је Шангајска организација за сарадњу), а можда чак и стварање правог војног савеза способног да се супротстави НАТО-у, као и јачање (и проширење) БРИКС-а. Што се тиче Украјине, верујем да се руска „специјална војна операција“ неће завршити све док Русија не дође до територије Придњестровља. То би, заправо, значило прави пораз за Запад.

У РУСКОЈ ВОЈНОЈ ТРАДИЦИЈИ НЕ ПОСТОЈИ КОНЦЕПТ „БЛИЦКРИГА“ „Неки су се жалили на спорост руских операција у Украјини“, примећује француски писац Никола Бонал. „Али управо та спорост савија Запад…“ Мислим да до сада можемо поделити „специјалну војну операцију“ у две различите фазе. Прва фаза је углавном била политичка. Русија је покушавала да сатера кијевски режим у ћошак, притискајући га са севера и око престонице, да би га приморала на преговоре. Ова прва фаза руске операције није била успешна зато што Кијев нема никакву аутономију у спољнополитичком смислу. НАТО и Вашингтон одлучују уместо Кијева. НАТО и Вашингтон су спремни да се боре „до последњег Украјинца“ како би дошли до свог циља. Као што смо већ рекли, Украјина је била инвестиција за Запад. Последњих година Запад је уложио много ресурса да наоружа и обучи украјинске војне снаге. С тим у вези, бивши украјински председник Петро Порошенко је изјавио да је споразум из Минска био користан за Кијев да добије на времену и припреми Украјину за рат. Амерички стратег Збигњев Бжежински био је јасан још од 2014, када је у говору у Вилсон центру изјавио да Запад мора бити спреман да Украјини обезбеди одбрамбено оружје за урбано ратовање. Друга фаза је дефинитивно била позитивна за Русију. После повлачења са севера Украјине и из Кијева, Москва је успела да обезбеди већину територија на које полажу право сепаратистичке снаге на истоку и да ускрати Украјини приступ Азовском мору. У вези с тим, не треба заборавити да је Бжежински веровао да је подручје око Црног мора кључно за руску геополитику. Руска контрола над овим регионом значи враћање способности Русији да буде евроазијска „империја“. Другим речима, то значи могућност проширења руске територије преко Европе и Азије након деценија у којима је Русија гурана ка истоку. У ствари, можемо рећи да је специјална војна операција такође покушај Русије да и даље буде географски део Европе, упркос напорима Сједињених Држава да избегну ову могућност, користећи своје „посреднике“ (не само Украјину већ и Пољску). Дакле, поново смо сведоци борбе између две различите перспективе: источне, оне која покушава да изгради безбедан простор без мешања САД (ово је прилично јасно и за Кину и за Иран); и оне западне, која потпуно негира било какву безбедност мултиполарним силама. Што се тиче „спорости“ операције, морамо рећи да у руској војној традицији не постоји концепт „блицкрига“. На пример, најпознатији војсковође руске историје, као што су Кутузов и Потемкин, били су познати по својој спорости (неки су их оптуживали и да су лењи), али су, у исто време, умели да се боре и победе и Наполеона и Османско царство. За разлику од Авганистана, време је сада на руској страни, а спорост има ту предност што разоткрива све прљаве трикове Запада.

[/restrict]