ЦРНО И БЕЛО

ТРИЈУМФ МУЗИКЕ У ГВАРНЕРИЈУСУ

Све је на концерту пијанисткиње Наташе Пенезић с делима Мирослава Мише Савића било пажљиво испланирано, и назив који је одговарао диркама клавира као главног инструмента, и визуелна стилизација извођача

Концерт пијанисткиње Наташе Пенезић Црно и бело с делима Мирослава Мише Савића, познатог београдског композитора, педагога, продуцента, дизајнера звука и перформанс уметника, догодио се 5. септембра у Гварнеријусу. Све је било пажљиво испланирано, и назив који је одговарао диркама клавира као главног инструмента, и визуелна стилизација извођача. Пажљиво су одабрани и гости – Ансамбл за другу нову музику и пијанисткиње Нада Колунџија и Бранка Парлић, које се, као и Наташа Пенезић, посвећено баве савременом музиком. Са улице је улазак публике у салу пратила бескрајна трака питоме амбијенталне Музике за фоаје и улицу (2022), чија је ово била светска премијера. Музиколог Ивана Миладиновић је представила аутора и програм, а у разговору који је следио чули смо дивне детаље о СКЦ-у седамдесетих, у коме смо – многи од нас с Музичке академије – сазревали и који је тада словио за отворени универзитет алтернативне уметности. Најактивније су биле ликовна и музичка редакција. Када је требало издати пет ЛП плоча алтернативне музике, за које ПГП није хтео ни да чује, јер таква су била времена, сналажљивци из СКЦ-а су се обратили компанији Дискос из Александровца која је издавала најстрашнији шунд фолк, и они су пристали да плоче издају, јер су тако смањили порез на шунд који су плаћали. Обратити пажњу: порез на шунд!

Мирослав Миша Савић

У Две позиције (1978) Савић се закратко приказао као перформер с клавиром, да би у нумери Memories of Belgrade (2017) солирао на саксофону, док је Ансамбл за другу нову музику меланхолично прелудирао на шест клавијатура. Композиција је омаж великом џез пијанисти Мишелу Петручијанију и његовој чувеној теми Memories of Paris, где се све одвија на фону акорда који је према чувеном швајцарском математичару Леонарду Ојлеру пример најсложеније савршене консонантности. Бегата (2002) за соло клавир у извођењу Бранке Парлић добила је своју клавирску премијеру, док ју је на чембалу извела и снимила чембалистикиња Смиљка Исаковић. Коришћене су теме Јохана Себастијана Баха из његове четири различите фуге, спојене у минималистичком процесу до кулминације на крају.
Вербатим (2015), мала композиција за једну или више програмираних музичких кутијица, захваљујући аудио-ефектима из посебно дизајнираног компјутерског програма нараста звучно и формално из клавирског звука којим је суверено руководила Нада Колунџија, док је Ансамбл за другу нову музику произвео звук из немогућег медија, а све је звучало као програм СЕТИ. Наташа Пенезић је бриљирала у класичном приступу клавиру у композицијама 10 за клавир (1974) и пијанистички захтевној Свити за клавир (Месијена) из 1972. године, коју је свирала напамет, с много жара и врло ефектно. То је био врхунац вечери. Тако је Миша Савић практично обележио 50 година непрекидног уметничког и стваралачког рада, у коме је већ на самом почетку показао велике способности и таленат. Свита за клавир, робусна технички и музички, и данас идејно свежа и оригинална, се с правом рачуна као његов оп. 1. Добар комад за сваки пијанистички реситал.
За крај, Наташа Пенезић и гости су се на шест клавијатура опростили од публике симпатичним и питким делом Ово није оп. 1 (2018), постромантичарским минималистичким репетицијама на којима се могло сањарити. Међутим, одједном је аутор преко музичког фона почео да чита извод из Правилника о тарифама и надокнадама СОКОЈ-а из Службеног гласника. Сањарење је прекинуто грубом стварношћу. Музика је на крају тријумфовала. Понекад и то бива. Наташа Пенезић и њени гости награђени су бурним аплаузом. Заслужено.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.