БЕЗБОЖНИЧКА ЕСХАТОЛОГИЈА

Запад је суочен с готово архетипским проблемима „Историје“ – епидемијама и ратовима. Али Запад нема седамнаестовековну виталност, нити, ходећи овим путем, може распламсати пламен нове наде. Од „краја историје“ Френсиса Фукујаме, преко „homo deusa“ Јувала Ное Харарија, до најновије филозофије „ефективног алтруизма“ Вилијама Макаскила, младог оксфордског професора чију капиталну књигу „Шта дугујемо будућности?“ западна публика с нестрпљењем дочекује, понавља се једна иста матрица идеолошке истрошености која најављује дуг и мучан крај Империје

Вилијам Макаскил је оксфордски професор филозофије. Већи део својих месечних примања даје у добротворне сврхе. Верује у „ефективни алтруизам“, покрет чију је суштину дефинисао аустралијски професор филозофије Питер Сингер: треба да чинимо онолико добра колико можемо. Прави аскета материјализма. Ово гесло, које је „вјерују“ професора Сингера, браниоца свих могућих и немогућих људских и других права, не само да звучи као опште место. Оно јесте опште место. Ипак, као сви пропагандни трикови, ово гесло делује као једноставно решење пред сложеним изазовима с којима се Запад суочава. За Вилијама Макаскила „ефективни алтруизам“ је његов „символ вере“, његов кредо, а интервју с њим на страницама „Њујоркера“ у ком описује свој живот у троуглу између југа Француске, источноамеричке обале и Лондона неодољиво подсећа на кроки неког од предратних комуниста које описује Милош Црњански, објашњавајући да „је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа“.

[restrict]

РЕЛЕВАНТНОСТ БИОЛОГИЈЕ НА ЗАПАДУ Вилијам Макаскил је током последње две недеље објавио истину човечанству са страница „Њујоркера“, „Њујорк тајмса“, „Атлантика“, Би-Би-Сија, „Гардијана“ и „Форин аферса“. Повод обраћања је његова нова књига „Шта дугујемо будућности?“. Будућност је, за Макаскила, око пола милиона година колико нам је као врсти „остало“, а на основу просечног „животног века“ других сисара. Дакле, у самом наслову књиге је етаблиран редукционизам – људској врсти се отписују било која својства која нису последица чисте биологије. Циници би рекли да треба поздравити то што је за бар неког на Западу биологија и даље релевантна.
Ипак, овакво виђење будућности човечанства није новост и неодољиво подсећа на Макаскиловог брата по духу Јувала Ноу Харарија. „Мајмуна никад не бисте успели да убедите да вам да банану обећавши му заузврат бескрајно обиље банана у мајмунском рају када умре.“ Ово је једна од антологијских Хараријевих реченица, која дефинише његов однос према прошлости, али и будућности човечанства. „Бити – или чак постати – човек, значи бити религиозан“, односно да је „свето само елемент структуре свести, а не неки ступањ историје те свести“, епохално је закључио Мирча Елијаде, амерички професор румунског порекла. Харари не само да не полемише са Елијадеом, чије је дело окосница за све који се баве историјом религије или религиозношћу кроз историју, а са чијим се основним закључцима Хараријеве тезе косе, него их и не узима у обзир. Напротив, Харари не нуди никакав методолошки оквир којим би подупро и доказао поузданост својих теза.
Ипак, Харарију није ни потребно да се легитимише позивањем на Елијадеа, или било ког другог ауторитета прошлости. Јер прошлост представља нежељен багаж за западну елиту, па и њене главне идеологе. Хараријев легитимитет проистиче из чињенице да су његове савете званично затражили Кристин Лагард док је била на челу ММФ-а, УНЕСКО, Марк Закерберг, извршни директор „Аксел Шпрингера“, те да га отворено хвале Клаус Шваб и Барак Обама. Међутим, Хараријев „homo deus“, који је требало да буде коначна инстанца у људској еволуцији у 21. веку, пошто постигнемо блаженство апсолутне среће, бесмртност и коначно искоренимо ратове, славно је пропао током епидемије вируса корона и с руском специјалном операцијом у Украјини. Тиме је коначно раздрмана учмала свакодневица конзумеристичког Запада и враћена је вечна драма „Историје“ у хоризонт свести западне јавности, чиме је завршен дуг процес историјског буђења Запада, који је почео 11. септембра 2000. године.
Али чини се да је то историјско буђење отпочело као фарса. „Римљани су поробљавали народе, наметали строги патријархат и уживали у крвавим спектаклима у којима су се људи убијали у Колосеуму“, пише Макаскил у ауторском тексту за „Атлантик“. „Кључни мислиоци Запада – просветитељи као што је Аристотел који се и даље предаје на основним студијама – бранили су ропство као потпуно природну и потребну праксу. Од почетка пољопривредне ере па до 19. века, ропство је било општа појава широм планете. Тешко је разумети како су наши преци могли да тако страшно греше.“ Макаскил овде крши прво правило историографског заната – оцењује прошлост концептима и схватањима садашњег времена. Још ће поставити питање о томе како и Аристотел није био „ефективни алтруиста“.
Макаскил не допушта ни овом свету тужне данашњице да помути чврстину његових уверења. На пример, не признаје могућност да је системом организоване помоћи немогуће „спасти Африку“. Иако познаје радове економиста као што су Дамбиса Мојо и Вилијам Истерли, који су доказали да свака „помоћ“ која са Запада доспе у Субсахарску Африку чини више штете него користи, Макаскил религиозно одбија да поверује да његов „ефективни алтруизам“ може да „не ради“.
У интервјуу за „Њујорк тајмс“, Макаскил означава тоталитарну државу као највећу опасност с којом се Запад суочава. За њега је либерална демократија „локомотива моралног прогреса“ која не сме стати. Ипак, све то не представља сметњу да за „најбољег човека који је икад живео“ прогласи Виктора Жданова, совјетског вирусолога и епидемиолога који се бавио искорењивањем малих богиња. Мањкавост Макаскилових теза се јасно очитава у овој теорији, према којој је „најбољи човек који је икада живео“ производ управо тоталитарне државе, која је највећа опасност по највеће добро светске историје – либералну демократију. Штавише, кривећи слику о прошлости у складу с потребама сопствене идеологије, што се види из цитата о Риму и Аристотелу, он управо поступа као комесар новог тоталитаризма.

ХОД КА СУДЊЕМ ДАНУ Али Макаскила не смемо посматрати као изузетну појаву западне историје, као уосталом ни Харарија или Фукујаму. Савремени Запад је хибрид два наизглед опречна схватања света. Једно је типично католичко, а друго је типично америчко. Наиме, у дугом ходу од „Божје државе“ Светог Августина (4-5. век) који је јасно повукао линију између Новог Јерусалима и Новог Вавилона, до Хермана из Рајхенауа, првог западног историчара који ће почети своју „Хронику“ Христовим рођењем, Запад је градио своје линеарно, а уједно, провиденцијално схватање историје. Циљ историје је ход ка Судњем дану, Другом доласку Христовом. Тај дан је све ближи, а векови који су прошли од Христовог рођења, који је од 11. века постао коначно ексклузивни међаш самог схватања времена, само су аргумент више у прилог потреби за хитним деловањем. То је био, како каже амерички политиколог Ендру Бачевић о савременом америчком схватању „апокалипсе“ – call to action, позив на мисионарску делатност. За тај тренутак народи света морају бити спремни – покрштени – макар (и најчешће) огњем и мачем.
У таквом схватању историје сваки претходни дан, година и век прошли су у неповрат, јер историја има свој циљ спрам ког је свака друга мисија тривијална. Ова логика опстала је и кад је Бог уклоњен са циља историјског кретања. Тиме се линеарно кретање историје преметнуло из есхатолошког у нихилистичко.
Линеарно схватање историје, али овог пута схваћено као пут у прогрес, модернизацију и коначни тријумф Империје, а без Бога на крају тог пута, обележило је и британску елиту, која је, упркос свеопштој вољи да се кривица свали на „прометеје“ Француске револуције, истински оставила печат на наше схватање историјског времена. У извесном смислу, британска историја је према схватању њених либералних елита, контрапунктирала „опадању и пропасти Римског царства“ како ју је схватао један од корифеја те елите, и аутор истоименог дела Едвард Гибон.
На овакво схватање историјског времена, после замора Старог континента, наставила се Америка, која је као млађи партнер Британије након Другог светског рата донела империјалистичкој идеологији Старог континента свој мисионарски жар „евангелистичког пијетизма“. Суштина ове америчке религије је борба за спасење других, кроз коју се постиже и индивидуално спасење. У политичком смислу, коначно исходиште ове религије било је стварање једне јаке странке, „хришћанске странке“. Тада је то била Републиканска странка. Њен задатак је било стварање државе која ће помоћи „јенкијима“, победницима у Америчком грађанском рату (1861–1865) од којих је евангелистички пијетизам и потекао, у остварењу суштине евангелистичког послања. Требало је створити државу која ће, између осталог, „покрштавати католике“, те задирати у приватни живот ради регулисања поступака појединаца тако да буду у складу са суштином нове вере. Коначни циљ је била обнова „Јерусалима на земљи“.
Међутим, сложен процес секуларизације западних друштава и тријумфа науке, те фетишизација модернизације и прогреса, очистили су америчку идеологију изузетности од хришћанских садржаја. Остало је само убеђење у цивилизаторску мисију Америке, у „спасење кроз спасавање других“. Њу је бревилоквентно исказао Вудро Вилсон говорећи да је „коначно дошло време да свет види Америку као спасиоца света“. Они лидери налик Џорџу Бушу, који су говорили да су „од Бога изабрани“ постали су нека врста артефакта, а чак и у том случају, посезање за божанском санкцијом представља више фолклорни украс у медијском шоу-програму него темељ америчког уверења.
У америчком светоназору, једини аксиом је онај који је поставио филозоф Џосаја Стронг 1900: „Како иде Америка – тако иде свет“. Али Стронгово уверење да је „дошло време да Америка призна место које јој је Бог доделио, и да прихвати обавезе које проистичу из позиције предводника хришћанске цивилизације“ остаје превазиђено. Бог не додељује него Америка осваја.

ПАРАЛЕЛА С РИМОМ С друге стране, глад за апстрактним није утољена. Ернесто Сабато је луцидно запазио да „западни човек није остварио свој успех упркос апстракцији него захваљујући њој“. Тај западни Европљанин, на кога Сабато мисли када ово пише, поунутрашњио је америчко схватање цивилизаторске мисије „белог човека“ како каже Киплинг, и прихватио на себе улогу у рату цивилизација, у ком је марширао за америчким „пругама и звездама“. Амерички пијетистички рефлекс је реанимирао европску цивилизаторску мисију која је на крилима первертоване представе о христијанизацији прибавила западноевропским народима колонијалне поседе широм планете.
Откако је Бог уклоњен са циља историјског пута којим се крећу западни народи, западно друштво је упало у декаденцију која га нагриза. Паралела с Римом се сама намеће. Наиме, оклеветане гладијаторске игре у Колосеуму које Макаскил презире отпочеле су као загробне игре које су се одржавале на гробу истакнутог члана заједнице и представљале су вид одавања почасти преминулом. Чак нису ни оригинално римске, него етрурске. Временом, претвориле су се у спектакл којим цареви смирују масе. Макаскилова „есхатологија“ која на крају историјског пута од пола милиона година види неминовно одумирање човечанства такође служи „цару“ да умири масе. „Крај“ је далеко, а на путу до тог краја водиће нас мудра рука филозофа и научника као што су Фукујама, Харари, Сингер и Макаскил.
„Човечанство мора избећи судбину Икара – али мора и даље летети“, пише Макаскил у тексту за „Форин аферс“, под насловом „Почетак историје“ – као да жели да рестартује програм. Макаскил не застаје да преиспита овај мит и суочи се с поуком, већ наставља у маниру американизованог ексцепционализма, тврдећи да савремена (америчка) цивилизација види Римљане као „варваре“, и исповеда свој страх да ми у односу на потомке не дођемо у сличну позицију.
Авај, историја не почиње с њима. Није почела ни с Христом. Није почела ни с Макаскилом и западном елитом која верује у своју изузетност. Почела је, за Запад, у оном крвавом рату под зидинама древне Троје, који је опеван у спеву који је скоро па забрањен на Макаскиловом универзитету. Оксфорд већ неколико година попреко гледа и на Хомера и на Вергилија. И не чуди, будући да су обојица према мишљењу стручњака као што је Макаскил – „варвари“. Ипак, тај спев је хиљадама година служио као архетипска слика историје, будући да је хиљадама генерација читалаца доносио најстарије митологизовано сведочанство о рату и куги, што су два кључна изазова западне историје, баш као и данашњег Запада. Само је „Илијада“ за разлику од Макаскиловог дела, и дела других аутора, имала нешто, поред узвишеног стила и узбудљиве приповести, што ови немају. Имала је причу о боговима и људима. Бога код Макасила нема. А ко ће им јавити да, ако се не крећу ка Богу, иду ка једном великом „ништа“. И да ли је за њих, одвећ, касно?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *