КАКО СЕ ЈАВЉА МРЖЊА ПРОТИВ СРБА?

Усташтво и трагично српско државно повезивање с Хрватима (2)

Шири оквир политичке мржње дела хрватског становништва у Монархији дала је Римокатоличка црква с подршком Ватикана. Средином 19. века она Србе означава „реметилачким чиниоцем“, „шизматицима“, „бизантинцима“, „разбојницима“. Могућно је да је омраза текла из националне зависти. Срби су у Монархији били успешни у трговини, занатству и банкарству. Негде се помиње биографски чинилац: наводно Старчевићеву мржњу према Србима произвело је одбијање Београдског универзитета да га прими на место професора

Јаче корене хрватске мржње која ће прерасти у усташку геноцидну идеологију треба потражити на другом, суседном месту. Током друге половине 19. века у хрватском делу Монархије је припреман идејни, расистички усташки покрет, који ће 1941. омогућити геноцид. За геноцид је потребна идејна припрема, прво се писало о Србима као пасмини, онда су стваране политичке странке, идеологија мржње је ширена у јавности и на крају је дошло до логора, убијања и геноцида. Скерлић је записао већ 1912. године да „знатан део Хрвата још живи у његовим (Старчевићевим – З. А.) идејама“. Међутим, са стварањем Краљевине СХС, распламсале су се усташке идеје и увећавање броја оних Хрвата који их прихватају.
На уједињењу највише су радили Југословенски одбор (Анте Трумбић) и Народно вијеће СХС из Аустроугарске монархије, страни чиниоци, и Влада Србије. Назаслужнији су у „залагању“ Југословенски одбор а за „одлуку“ Влада и Скупштина ратујуће Србије. Двојица Хрвата из Југословенског одбора посебно. Анте Трумбић (1864–1938) припада оној хрватској струји која се залагала за југословенску опцију. Као председник Југословенског одбора (представничко тело Хрвата, Срба и Словенца из Хабзбуршке монархије) залагао се код српске Владе и сила Антанте за уједињење. Пред смрт је Србе називао „балканским хибридом Словена и Турака“, док су Хрвати и Словенци „чисти западњаци“. А Црњански пише да 1934. године, тридесет година после Крфа, Трумбић „тапка највишим идеалима франковлука“. Франо Супило (1880–1917) са Антом Трумбићем такође се залаже за пројугословенску политику Хрвата. Једно време предводи хрватско-српску коалицију. У емиграцији један је од оснивача Југословенског одбора.
У току Првог светског рата у Нишкој декларацији од 7. 12. 1914. одређују се циљеви рата – „ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца“, дакле реч је о југословенском, а не српском уједињењу. Те циљеве Влада Србије потврђује и у Крфској декларацији све са вером да се ради о „једном народу са три имена“.
Југословенском заносу са српске стране допринео је договор око језика. Афирмацији је значајно допринео Бечки договор о српскохрватском језику из 1850. године. Питање језика је тачка повезивања, али и тачка раздора с хрватском културом цео век. Најјачи извор конфликтности са хрватском културом био је језик, па тек потом различити верски системи. Југословенску идеју су бранили српски интелектуалци пре и после 1918: Даничић, Скерлић, Андрић, Црњански, Митриновић, а од Хрвата Тин Ујевић, Матош. Али „српско југословенство“ код других народа изазива антијугословенство и антисрпство.

Победила је струја српско-хрватске политичке сарадње уочи Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, а наслеђе хрватске мржње на Србе је минимализовано или прећутано. Српски политичари нису увидели злокобну суштину расистичке и шовинистичке идеологије Старчевића, Кватерника, Франка и других. У Краљевини СХС после 1918. године јачају хрватске антисрпске идеје и покрети. У сенци борбе за федерализацију шири крила усташки покрет у земљи и иностранству. У Мусолинијевој Италији делује око 2.000 усташа. Убијени су хрватски посланици у Скупштини 1928, а краљ Александар 1934. Оптужују се Срби за хегемонизам и унитаризам. Јачају франковлук, „Еуген“, Перчевић, Кватерник, Саркотић, Павелић, Печец. Франковлук је назив за присталице Франкове расистичке хрватске политике према Србима. То је онај елемент, записао је Црњански 1934. године, „који је и пре рата мрзео Србију горе него врага и који је и сада мрзи“. А у тексту „До тога мора доћи“ пише да су Срби у Краљевини доведени у позицију да 15 година слушају франковачке захтеве. „Зар нису обрнуте улоге, зар српство с дана у дан није само зато ту да слуша како му франковачка дипломатија стално прети, како од ране зоре до мрклог мрака има да одговара и да као бена прави љубазно лице клеветама, захтевима, безобразним извикивањима, извољевањима. Изгледа као да је судбина српска да пита: да ли ће то да се свиди господи франковцима и као да је аксиом постојања и бољитка српства љубав са дрољом франковлука.“
Трагичност југословенства била је у томе што је нова држава, Краљевина СХС, била опречно схватана међу Хрватима, али и Србима. Чињеница је да је 1918. створена држава која је омеђила столећима подељен политички простор, а у тим поделама налазиле су се непремостиве разлике. Дакле, десио се „судбински идејнополитички заокрет“: у стварању Краљевине СХС победила је хрватско-српска коалиција, а у Краљевини Југославији васкрсла је усташка идеологија и на крају победила.
Линија хрватског усташтва наставила се у току рата 1941–1945 (геноцид, Јасеновац) и после рата у комунизму све до 1992. године када Хрватска постаје независна признањем Немачке и Ватикана. У току Другог светског рата др Јурај Крњевић, члан југословенске владе у Лондону, одбија да призна усташке злочине и геноцид над Србима. На меморандум Српске православне цркве о усташким зверствима он одговара да је то вређање хрватског народа. Слободан Јовановић је уочио да је Крњевићев циљ независна хрватска држава ослобођена од југословенства и комунизма. Истовремено је Крњевић убеђивао Енглезе о Великој Хрватској.
И коначно Фрањо Туђман је изговорио победничку реченицу ХДЗ-а уочи вишестраначких избора 1991. године: „НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин већ израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника.“ То је рекао некадашњи хрватски партизан и комуниста.
Поред идеолога усташке и неоусташке идеологије треба додати и неговање колективне меморије у Хрватској. Све значајне личности ове идеологије добиле су своје улице, од Анте Старчевића до Фрање Туђмана, своје споменике, нека имена су додата институцијама. А с друге стране минимализује се српски чинилац у Хрватској, злочини и геноцид такође и готово једновековна тежња да се реши српско питање ликвидацијом или протеривањем.

СРПСКИ ПРЕВИД Шта су Срби превидели приликом стварања Југославије? Где се налази њихова историјска државна заблуда? Како су Срби допустили да буду „преварени“ државно и политички? Како су Срби улетели у замку усташтва?
На хрватској политичкој сцени неколико деценија уочи стварања Југославије делују два идеолошка, национална и политичка табора: један је антисрпски (шовинистички и расистички), други је просрпски. Први предводе Старчевић, Кватерник, Франк, Пилар, а други браћа Радић, Трумбић, Супило.
Други политички табор међу Хрватима није био антисрпски пре стварања Краљевине, али је у новој држави слабило његово југословенство и оданост новој држави: Радићева борба за федерализам, Мачек, Бановина Хрватска 1939. године, Хрвати у избегличкој влади, сви раде за хрватске интересе. И поред хрватског политичког рада за хрватске интересе, Слободан Јовановић пише уочи Другог рата да Срби имају два задатка – да чувају Југославију и да брину о својим интересима, а да сви други штите само своје националне интересе.
Срби, а то су политичари и интелектуалци, ни пре ни после 1918. нису политички озбиљно размотрили стање и кретање у политичкој стварности. Срби нису увидели дубоко и снажно деловање католичке цркве и њену борбу против православне црквe, борбу за православне душе да се приклоне „правој вери“. Није могуће да нису знали за процес покатоличавања Срба.
Срби нису предвидели рад „Црно-жутог паука“, поражене Аустроугарске против Србије. Политички мртвац није сахрањен и деловао је свом оштрином против српских националних интереса. Српски политички ум није рачунао на антисрпски рад Коминтерне. Овај комунистички међународни савез такође се придружује хрватским оптужбама Срба. У њеним документима се оптужује цели српски народ! У резолуцији на 5. конгресу наводи се да је „Југославија продукт империјалистичког рата у којој се као владајућа нација јавља српска (подвукао З. А.), која угњетава све остале нације“. А југословенски комунисти оснивају 1937. године КП Хрватске и Словеније, не и Србије (тек у мају 1945).
И коначно нису рачунали на оне Србе који су оптуживали Србе (С. Прибићевић, М. Ђурчин, Милош Богићевић…). А морали су да знају за једног Јована Дамјанића из 1848/1849, Србина који је постао мађарски генерал Јанош Дамјанич и који је остао запамћен по невиђеној мржњи према свом српском роду. Морали су знати за Ђорђа Настића, крштено име Ристо (1884–1919), који је био аустријски шпијун, а у почетку члан националних српских организација. Морало се такође знати о Милошу Богићевићу, посланику Србије у Берлину од 1907. до 1914. године, који је извештавао Немце о тајним споразумима Србије и подупирао стране оптужбе о „кривици“ Србије за рат 1914. године.

СРПСКА ЗАБЛУДА Шта можемо да мислимо о кобном, несрећном раздобљу српске историје од 1918. до 1991. године, о југословенској државној авантури, политичком савезу с Хрватима? Срби нису показали да поседују онај део политичке мудрости који се тиче процене националних идејно-политичких наслеђа, као ни будућих државних решења. Срби „нису промислили све последице“ стварања Краљевине Југославије.
Најјачи ударац српска национална идеја доживела је с југословенством почетком 20. века, стварањем нове нације. Већа приврженост југословенској нацији него српској била је значајан чинилац ове мисли. Српска национална елита је стала на браник те државе од 1918. до 1991, што је нација платила огромном ценом. У свим кризним раздобљима, чак и после усташког геноцида, делови политичке и интелектуалне елите бескомпромисно су бранили југословенство – идеолошки и државотворно.
Тврдња да је југословенство највећа српска политичка заблуда, да су Срби државно потрошили улудо један век, могла би се оспорити исказом да је реч о накнадној памети. О прошлим догађајима се размишља на више начина, а један је и овај који се омаловажава као накнадна памет. Зашто? О политичко историјским догађајима се размишља о узроцима, токовима и последицама, али и о „могућностима“ другачијег исхода. (Шта је могло да се догоди а да не дође до Првог или Другог светског рата – питање је такође за „накнадну памет“). Али један продубљен поглед на политичко-национална кретања у другој половини 19. века у Аустроугарској, на деловање Римокатоличке цркве, на писање шовинистичких текстова Старчевића, Кватерника, Франка, и рад њихових странака, морало је да буде упозорење. Морало је да се промисле све тенденције таквих кретања.
Срби су заковали свој поглед за оне хрватске политичаре који су подржавали уједињење „једног племена са три имена“. У стварању Југославије победила је хрватско-српска коалиција из Аустроугарске монархије (Југословенски одбор). Међутим, после 1918. све више јача усташка хрватска политика међу Хрватима и европским државама (тоталитарна Италија и Немачка). Оно што се није видело пре 1918. видело се после, али је било касно. Црњански пише у „Идејама“ о франковлуку, „аустријанштини“ која сипа „мржњу на Србију“. У тексту „Еуген“ 1934. да је то „омиљено име хрватских франковаца… инкарнација франковлука, мржње на Србију, на све што је народно, а нарочито на сеоско, наше, сељачко“. Али та мржња није рођена у Краљевини СХС. „Еуген, то је уосталом исто тако давно извор свих клевета против српског народа кроз читав 19. век.“
Дакле, морало се знати за франковлук и пре 1918. године. Ко је „кривац“ за овакву историјску странпутицу? Може се персонализовати одговорност, али дубљи разлог је у једном, назовимо то, српском начину политичког мишљења или ономе што је део политичке културе.
У политичком деловању Срба превише је јаких емоција, а политички прваци, као и верно чланство, труде се да их искористе за своје практичне партијске потребе. На тој основи расте „хипертрофија личног ја“ у политичкој култури у којој је лично и групно јаче од општег интереса, надмудривање изнад разложности, незајажљивост за славу и моћ изнад социјалне рационалности политичке одговорности. Политичке емоције слабе разум и политичку мудрост а све то утиче на државно-политичке одлуке од далекосежног значаја. На једном месту Црњански је написао да се у међуратном периоду „у српској политици мрзи безумно“. Околност да је личност политичара и његових присталица у средишту јавних и приватних дебата и да је као таква важнија од односа према држави, од идеја, начела, вредности за које се заузимају, недвосмислено упућује на закључак о несхватљиво високом учешћу емоционално-вољног фактора у српској политици. А кад је биографија политичара основни инструмент борбе за власт, провала емоција и воље је неминовна. То је главни разлог зашто у српској политичкој култури није било оног квалитета политике који се утемељује на чињеницама друштвеног живота, на реалном познавању ситуација, процени спољнополитичких токова, карактера људи. Политика (политичари) решава темељне проблеме народа, она треба да отвара перспективе, а власт је само инструмент да се добри циљеви остваре. Борба за власт била је основна преокупација већине српских политичара током два последња века. С каквим страстима и вољом за моћи они треба да одлучују о правцима развоја српског народа? С мржњом, бесом, претњама, застрашивањима?
Српски политичари носили су у себи вишак осећања, мањак смисла за реалност и проблематичне политичке планове. Слободан Јовановић је тачно приметио да у међустраначкој борби избија на видело „наша плаховитост и искључивост. Отуда и склоност ка једностраним и претераним одлукама“. У новијој српској културној историји ако упоредимо политику с другим делатностима – привредом, науком, војском, уметношћу, спортом – лако ћемо закључити да је најслабија по квалитету, резултатима и личностима.
Када се подвуче црта испод изгубљеног државног века, можемо да закључимо да су, историјски гледано, српски политичари показали три основне слабости. Прва је одсуство визије српске државе (српско-југословенска); друга је одсуство предности националних интереса над страначким; трећа, један виолентан национални карактер који спречава успостављање сарадничке културе о најважнијим питањима и политичке расправе без мржње и злобе.
И да се, на крају, подсетимо речи Црњанског из 1934. године: „Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година (1918 – З. А.), није била у томе што смо се убрзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника.“ Који се амблеми из 1918. године могу поредити са србијанском државом, војничким заставама, именом, међународним угледом Србије, свим тим духовним и политичким и моралним капиталом? А за ових 15 година „југословенског бриџа српска страна је стално губила, од ње се тражило све, а којој се није давало ништа“.
А та досадна комедија, закључује Црњански, завршиће се још једном као српска трагедија. И догодила се не једном већ два пута, 1941. и 1991. године. Српски политички ум је узео 1914–1918. у државно разматрање онај табор хрватске политике који је оптирао за хрватско-српску коалицију у Аустроугарској монархији. Био је потпуно слеп за хрватску усташку идеологију са Старчевићем, као и за деловање Римокатоличке цркве пре стварања нове државе. А после 1918. године усташко крило је наставило да се шири у Краљевини СХС, а просрпска хрватска политика лаганим корацима се приближавала франковлуку. Усташе су деловале силом, оружјем, а радићевци и мечековци, кабинетски, договорима и парницама. Циљ им је био исти: самостална Хрватска. А нама Србима преостаје да дубоко промислимо сопствено политичко биће, како нам се овакве националне трагедије, овакви несрећни државни савези са непријатељским нацијама, не би поновили. Надајмо се да ће Срби мењати један већи део сопствене политичке културе у којој ће мишљење о држави и нацији бити далеко изнад острашћене борбе за власт.