Земља на ветрометини

Наша садашња геостратешка позиција захтева јаку војску и јак ослонац на сопствену производњу оружја и муниције

Наши државници никада не смеју да занемаре чињеницу да у Србији ниједна генерација није провела животни век а да није претурила преко главе бар један рат. Та законитост није се променила вековима, и зато је стварно наивна свака помисао да ће се нешто сасвим другачије десити баш сада; да нам стога није потребна јака војска, да ми немамо непријатеља и да наоружавање представља бацање пара.

(НЕ)СПРЕМНИ ЗА РАТ Србија такорећи ни за један рат није била спремна, и заиста је време да се упитамо зашто, те да из тога извучемо одговарајућу поуку.
Није била спремна пре свега због тога што су јој ратови наметани, а поводи за њих су измишљани и инсценирани. Та неспремност редовно је била додатни мотив за агресора, а прави разлог и не треба истраживати јер је потпуно јасан: то је геостратешка ветрометина на којој се налазимо. Увек смо некоме сметали да заокружи своје интересне зоне, или смо му били на путу освајања. А када се рат заврши, превлада више жеља него рационалан закључак – да рата никада више неће бити. А он се појави брже него што га било ко очекује, и то најчешће као стратешко изненађење, што повећава број жртава и ниво свеопштег страдања.
Искуства су јасна и веома непријатна. Никаква мирољубива или „паметна“ политика није гаранција нити фактор одвраћања од агресије него само јака држава и јака војска. Наше занемаривање војске и њене борбене моћи велике силе и агресивне државе из суседства никада нису схватале као мирољубиви гест, већ као слабост коју треба искористити да се Србија покори и распарча. Зато се свако намерно слабљење војске и војне моћи Србије може посматрати као издаја и стварање услова за остварење туђих интереса. Најбољи пример намерног уништавања српске војске је оно што ју је снашло након петооктобарских промена 2000. године.

[restrict]

БРЗ ОПОРАВАК Према годишњем извештају „Глобал фајерпауер“ за ову годину, Србија је на 61. месту по војној снази од 142 земље на листи. Процењено је да има највећу војну снагу у региону, са тенденцијом даљег јачања војне моћи. Одмах иза Србије су Хрватска, која је на 62, и Бугарска на 67. месту. Албанија је на 115. месту, Црна Гора на 132, а Северна Македонија на 135.
Ово рангирање засновано је на праћењу преко 50 параметара који сви заједно дају прилично реалну слику о војној моћи сваке државе и њене војске. Наравно да смо знали да је наша војска напредовала невероватном брзином у кратком времену. На пример, пре само три године (2019) Хрватска је била 70. а Србија 79. на ранг-листи, а сада је Србија изнад Хрватске. При томе треба имати у виду да се и Хрватска наоружава и напредује јер је пре три године била 70. а сада је 62. Уосталом, када је регион у питању, једино има смисла да се поредимо с Хрватском која нам реално јесте највећа војна претња, а све оне године док је српска војска намерно и плански слабљена и уништавана, хрватска војска је јачана бројним донацијама скупог и моћног оружја, највише од стране САД, али и Немачке.

ПАМЕТНА УЛАГАЊА За напредовање у војној моћи није само битно улагање новца него је исто толико важна и добра процена које сегменте војске треба ојачати. То се ради на основу анализа и предвиђања у ком правцу иде модерно ратовање. Ако се промаши у тим проценама, уложени новац се неће у великој мери одразити на војну моћ земље. Затим, треба добро проценити економске способности да би се реализовао планирани темпо набавки. Уз то, веома је важно одредити приоритете на основу процене који то недостаци највише угрожавају одбрану земље. Јер они који су уништавали нашу војску водили су рачуна о томе да униште оно што нам је најважније, и што је најтеже обновити.
Можда се чини да је лако проценити у која борбена средства уложити новац, али уопште није. На пример, такорећи до јуче се мислило да је значај артиљерије у опадању, због мањег домета и слабије прецизности од ракетних јединица, да би рат у Украјини показао да артиљерија и даље остаје „краљица ратовања“. Њени недостаци се ефикасно исправљају тако што постаје мобилнија, покретљивија, повећава јој се домет, и, што је најважније, увезана у систем са извиђачким дроновима постаје високопрецизна на велику даљину, као да су у питању ласерски вођени пројектили. Дронови су осигурали будућност артиљерије јер је велики утрошак артиљеријске муниције дугорочно подношљивији – пројектили исте разорне моћи далеко су јефтинији од скупих ракета. Наши стратези су и то на време предвидели.
Наш државни врх, са ослонцем на војне стручњаке из Министарства одбране и Генералштаба, успео је да направи одличне процене и динамику набавки модерног оружја и опреме, иако су неки од тих захвата били веома скупи.
Највећа храброст, управо због цене, била је одлука да се опорави, или боље речено „врати из мртвих“, ваздушна компонента наше војске, пре свега ПВО могућности, као најјачи фактор одвраћања за сваког агресора.
Успешном опоравку допринела је и квалитетна процена са ким и како ући у дугорочну војнотехничку сарадњу, а да нас то не обавезује од кога ћемо куповати оружје. На основу војнотехничке сарадње с Русијом набавке скупих и моћних система биле су повољније, а стигле су и значајне и скупе донације. Србија сада има ескадрилу модернизованих ловаца Миг-29 и слојевиту ПВО територије са повећаним дометом и вероватноћом погађања циља, што је омогућила куповина руског система „Панцир“, кинеског ФК-3 и француског система „Мистрал“.
Динамика и тактика рата у Украјини показује да је добро процењен и значај хеликоптера у модерним ратовима, и да је одлука да се ојачају и модернизују хеликоптерске јединице била исправна. Јер поред артиљерије и дронова хеликоптери се највише користе и показују велику ефикасност у Украјини. Купљени су руски борбени Ми-35 и транспортни Ми-17, али и вишенаменски „Ербасови“ хеликоптери Х-145М, што омогућава брз вертикални маневар у циљу изненађења противника, али и неутралисање изненађења које током агресије и сами можемо доживети.
У исту сврху употребе тамо где је најургентније, најважније и најопасније враћене су на бригадну формацију и боље опремљене и наоружане наше прослављене специјалне војне јединице, 63. падобранска и 72. специјална бригада.
Нема сегмента Војске Србије који није ојачан и унапређен и то је „Глобал фајерпауер“ одлично запазио и рангирао, а овде можемо споменути само оне најважније сегменте, који су највише утицали на подизање војне моћи Србије. Модернизоване су оклопне јединице, које је додатно ојачала донација Русије од 30 модернизованих тенкова Т-72 и 30 БРДМ. Противоклопне могућности су ојачане куповином руског лаког преносног система „Корнет“, који је по свим оценама квалитетнији од британског система „Џавелин“ и америчког NLAW који су своју ефикасност доказали у Украјини. Пешадијске јединице добиле су модерну опрему и наоружање и оспособљене за борбу у свим временским условима, дању и ноћу.
Након овог великог успеха наш државни врх је већ поставио следећи циљ који се жели постићи, а то је да Србија по војној моћи уђе у првих 50 земаља на ранг-листи. Већ сада је јасно да је тај циљ достижан јер су неке набавке модерног и моћног наоружања већ у току, али кључни адут који нас може уврстити међу 50 најјачих је поновно увођење редовног служења војног рока. Одлука је донета и већ идуће године имаћемо редовно служење војног рока од, највероватније, три месеца. Да ли је то довољно времена за квалитетну обуку или није, показаће пракса. Најважније је да се тај процес, који је намерно заустављен поново крене, јер је укидањем редовног служења војног рока одбрамбени систем Србије највише ослабљен.

ДОМАЋА НАМЕНСКА ИНДУСТРИЈА Рат у Украјини и његове последице у виду санкција, изолације, ограничења промета робе а посебно наоружања и војне опреме, Србија и те како осећа, како због НАТО окружења, тако и због некоректног става колективног Запада – „Ако нисте са нама, онда сте против нас.“
Сраман случај са забраном прелета руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова како би посетио Србију демонстрирао нам је у каквој ситуацији бисмо се нашли ако нам нови рат буде наметнут у садашњим околностима. Појавио се проблем, не само куповине новог наоружања у иностранству него и испоруке нарученог, па и онога што је већ плаћено. Тако је сегмент наоружавања и опремања војске из света тренутно успорен, што нас уједно опомиње и потврђује стару истину да је ослонац на домаћу индустрију најбољи пут, и да једино он гарантује аутономију у снабдевању.
Актуелни државни врх је својим мерама зауставио уништавање наше наменске индустрије, која је, као и војска, била на мети оних који су желели да ослабе економски и одбрамбени систем Србије кроз смањење конкурентне способности у области продаје наоружања и војне опреме. На томе су тајно радиле и владе држава које нам не мисле добро, и моћне компаније из те области.
Тек у геостратешким околностима које су нас снашле види се колико је добра благовремена одлука државе да значајним улагањима покрене брз опоравак наменске индустрије. То је помогло да се подигну технолошки ниво и капацитет постројења за производњу оружја, муниције и војне опреме за наше потребе, али и за извоз који доноси значајан профит.
У околностима ограниченог увоза уливају сигурност званична саопштења да наоружање и опрема домаће производње постају све значајнији фактор модернизације наших оружаних снага. Војска Србије добила је читаву палету наоружања и опреме из домаће одбрамбене индустрије. При томе треба имати у виду да то није на штету стандарда и квалитета живота наших грађана, јер ова индустрија поново унапређује градове и читаве регије у којима је лоцирана. Квалитет и цене производа омогућавају продају истог дана свега што се произведе, а тиме и даљи развој и без интервенције државе.
За вођење одбрамбеног рата у условима изолације најважнија је производња пушчане, пиштољске и артиљеријске муниције и минобацачких мина, а наше фабрике их производе за домаће потребе, а уједно су и веома значајан извозни артикал. Тако је основни услов ослонца на сопствене могућности апсолутно испуњен.
Није само наша муниција толико тражена него и други успешно реализовани војни пројекти. На пример, један од најважнијих сегмената извоза наше наменске индустрије је барут. На светској листи произвођача барута Србија заузима шесто место.
Ипак, највећи понос наше домаће индустрије је самоходна хаубица „Нора“, калибра 155 мм и домета преко 40 километара. Прочула се по квалитету и многи у свету желе да је купе. И она се сада брзим темпом уводи у оперативну употребу у нашим артиљеријским јединицама. Увезује се у систем извиђачких дронова које исто тако сами производимо, и има завидну прецизност и огромну разорну моћ. Треба напоменути да су наши стратези предвидели значај дронова и пре него што су ушли у масовну употребу на ратиштима, као и то да хаубица од 155 мм има одличну перспективу.
Тешко је и набројати све војне пројекте који су већ реализовани и који су у току реализације, али треба истаћи исто тако поноса вредну лепезу производње теренских и оклопних возила, изванредног квалитета, за којима такође влада потражња из иностранства. У наше јединице улазе „Милош“, „Лазар“ а ускоро ће и „Лазански“, али и оклопњак М-20, високоотпоран на мине и дејства из заседе. Затим, сами смо комплетирали „Пасарс“, респективан хибридни систем за трупну ПВО на размештајним просторима и у покрету.
Модернизују се оруђа и системи које већ имамо и тако се повећавају њихове ватрене и маневарске могућности. На пример, домет дигитализованог лансера ракета „Огањ“ повећан је са 22,5 на 40 км а време припреме за дејство смањено је са 15 на три минута. Модернизоване су и самоходне хаубице 122 мм „Гвозденка“. Тако од старих, практично, добијамо нова оружја.
Када све то имамо у виду, јасно је да имамо добре могућности за вођење одбрамбеног рата и у условима изолације, а камоли у нормалним околностима када би наши пријатељи могли да нам помогну. Тако је сасвим могуће да се већ идуће године по рангирању „Глобал фајерпауера“ нађемо и међу првих 50 земаља.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *