Зечевизија – Шканатин завет

Што време више пролази, јасно је да смо међу собом имали светског класика, редитеља Крста Шканату, чији је удео раван Грирсоновом и Флаертијевом и да је његов највећи допринос управо упорно трагање за истином, при чему је доживљавао тренутке великог просветљења, али и променљиве среће и инспирације

Говорити истину, само истину и ништа осим истине јуридички је захтев који је тешко испунити. На филму још теже, али ако се пет година после смрти највећег нашег филмског документаристе Крста Шканате (1924–2017) прегледа све што је у нашем и светском филму створио, овај завет се испоставља као врхунски уметнички постулат, достојан пример да етика иде испред естетике, те да аристотеловска синтеза ова два појма припада самом бићу уметности. Јест, баш тако, ако се филму призна својство уметности по себи и за себе (Славко Воркапић), све до Шканате, најзначајнијег нашег аутора у светском документарном филму. Што време пролази, јасно је да смо међу собом имали светског класика, редитеља чији је удео раван Грирсоновом и Флаертијевом и да је његов највећи допринос управо упорно трагање за истином, при чему је доживљавао тренутке великог просветљења, али и променљиве среће и инспирације. Шканата – човек је умео баш о томе проговорити онако искрено, као вазда, по чему га нарочито памтимо. Није их одбијао, али се клонио ловорика и панегирика. Говорио је чешће о личним мукама са истином, које се није могао оканити ни кад би му добро платили да је некако заобиђе. Ни кад би му дали да направи филм, да га заврши и преда, а да га никада не прикажу, што му се често догађало. Највећи наш документарист одлаган је (забрањиван) безобзирно, без пардона, управо кад му је највише било стало до истине. Знао је, тако, да ће му бункерисати и филм Ловћен (1974) о рушењу Његошеве капеле за време Титове страховладе и изградњи колосалне Мештровићеве ругобе на истом месту, супротно Његошевој последњој вољи и категоричком императиву етоса из кога је песник потекао. Ништа се то није узимало у обзир, ни сложни аргументи највећих наших научника и стручњака, ни изричито противљење Цркве, ни завет целог народног бића – тако је наредио Јосип Броз и тачка. А да та тачка није била случајна и да је носила демонијачку коб, потврђује даља историја, чији је ток промењен и сам народ о коме је реч доведен на ивицу амбиса на којој се данас налази. Броз је био прави аутор ловћенске пустолине која само што се није стровалила низ которску урвину.

фото: Иван ДобричићИСТИНА О БОЛЕСНОМ ВРЕМЕНУ О томе је Црногорац Крсто Шканата одлучио да састави филмски документ, али и уметничко дело у духу свог суптилно изграђеног ауторског рукописа. Његова мала екипа, чију је камеру водио доајен наше филмске документаристике Јован Јовановић (на филму од 1947!), отишла је под Ловћен и немо пратила тамошња збивања раних седамдесетих година прошлог века. Само разарање Његошеве капеле динамитом 1972. није приказано (не значи да није и сликано!), али све остало јесте: хеликоптер ЈНА, којим је са Иванових корита допремана мамутска „Југошпедова“ (какав „случајан“ знак!) конструкција дизалице потребне да се на врх Ловћена довуче монструозна Мештровићева скаламерија, рециклиране каријатиде, туђинска бечка сецесија и двадесетосмотонски споменик, који је исклесао неки Сплићанин у духу наводне Мештровићеве гипсане модле – све заједно тежак историјски, културни и цивилизацијски фалсификат, истовремено и пуна истина о једном болесном времену, у коме се рађао нови, псеудоетнички и социјални инжењеринг данашње Црне Горе. Овај Брозов злоум – да удари на Његоша, на само биће српске етичке вертикале, потиче из упорног франковачког, коминтерновског, дрезденског и на крају авнојског програма поништења и затирања свега српског – подржавали су свесрдно сами Срби из Црне Горе, пре свих Милован Ђилас, прави творац црногорске нације, коју је беспоговорним тоталитарним декретом завео 1945. године на Титов захтев („Ако ја, који сам те родио, нијесам Србин, онда Срба и нема“, корио је сина-титовца Ђиласов отац Никола, ратник и паметар; Ђилас се о овом питању никада заиста није предомислио – како се обично мисли! – ни кад је доцније исплео своју фамозну пиндарску оду Његошу). Затим комесар Титове Црне Горе Блажо Јовановић, који је Мештровићу преко удбашких канала у Америци наручио ловћенску проклетињу, а временом се, као председник Уставног суда Југославије, за исту огласио ненадлежним.
Цела идеја је, међутим, много старија и потиче из усташких извора – од Савића Марковћа Шетдимлије, Павелићевог Црногорца и Крлежиног штићеника у Титовом периоду. Нашао се ту још један син знаменитог српског оца, утемељивача антропогеографије Херцеговине и крашког архетипа, др Јефта Дедијера, тада већ мондијална етичка громада и академик САНУ Владимир Дедијер, који је на врхунцу јавне полемике о ловћенској ујдурми у београдској „Борби“ од 20. августа 1970. за протест Српске православне цркве написао: „Они не могу да поднесу да један Хрват плете венац једном Црногорцу, да један римокатолик гради споменик једном православном владики.“ При томе је Дедијер за Његошеву гробну капелицу посвећену Св. Петру Цетињском на Ловћену, ону обновљену, из 1925. године, написао да представља „вишеструки симбол“ владавине краља Александра Карађорђевића у Краљевини Југославији и то у ова три вида: прво, капелица је „оличење уништења државности Црне Горе после 1918. године“, друго, она је „оличење преваге династије Карађорђевића над династијом Петровића“ и треће, она је такође и „симбол уништења независности Црногорско-приморске митрополије“. Више и није требало. Бивши и садашњи комунисти као арбитри у црквеним послима постали су ватрени заступници – црногорске вере.

ПОЛА ВЕКА ГАНГРЕНЕ Има једна стара херцеговачка пословица која каже: „Махниту ма’ни, махнит се помами.“ Од овог тренутка Дедијерова чепелица постала је званична идеологија нове црногорске државе и нације, целог њиховог највишег руководства са Ђурановићем, Жарковићем и компанијом на челу све до фиксне идеје њиховог званичног и легитимног наследника Мила Ђукановића, која је и данас на снази. Добро је знао Херцеговац какав ће трн забити у здраву ногу и какву ће гангрену ово страно тело запалити у нашем злу времену. Рушење „српских“ и успостављање „црногорских“ инсигнија на Ловћену постало је sine qua non нове антисрпске државе, сасвим у духу подлих циљева међународних фактора, чији је Црна Гора, у међувремену, постала члан и перјаница. Са неоусташком државом на Западу полуострва успоставила је још седамдесетих срдачну алијансу. („Још у мају 1970. склапа се специфично политичко-културно савезништво Црне Горе и Хрватске. Почетком маја те године, предсједник хрватске Владе Драгутин Харамија, један од најистакнутијих протагониста ’Хрватског прољећа’, примио је представнике Одбора за изградњу Његошевог маузолеја на Ловћену, који су у име Одбора замолили новчану помоћ Извршног вијећа Сабора Савезне републике Хрватске. Дана 14. маја 1971. делегација Града Цетиња посјетила је централу Матице хрватске у Загребу, ради прикупљања средстава за завршницу пројекта на Ловћену. Посебан је контакт са Цетињанима успоставио Управни одбор Матице хрватске Дрниш (подружнице из завичаја Ивана Мештровића), који је основао Одбор за прикупљање помоћи за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену.“) И тако све до Томпсонових песама и комитског дивљања по Цетињу. Уз рехабилитацију Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије круг се неумитно затварао истовремено с последњим (такође забрањеним) Шканатиним филмом Бог и Хрвати (1993). На крају су из душе српског народа у Црној Гори кренуле величанствене литије и тада је блаженопочивши митрополит Амфилохије обећао повратак Црне Горе Његошу и Светом Петру Цетињском. Живи били па видели.

Највећи наш документарист одлаган је (забрањиван) безобзирно, без пардона, управо кад му је највише било стало до истине. Знао је, тако, да ће му бункерисати и филм Ловћен (1974) о рушењу Његошеве капеле за време Титове страховладе и изградњи колосалне Мештровићеве ругобе на истом месту, супротно Његошевој последњој вољи и категоричком императиву етоса из кога је песник потекао: Крсто Шканата

ОДРЕКЛИ СЕ СЛОБОДЕ И ВЕРЕ Недавно, о томе је у подгоричком Саборном храму овако говорио митрополит црногорско-приморски Јоаникије: „Црна Гора треба да се покаје за грех рушења Ловћенске капеле, а тиме би се већ једном направио отклон и од усташлука, који је делимично отровао Црну Гору… Погажен је Његошев аманет, то је велики грех. Од памтивека се поштовала последња воља свакога човека, а за нас у Црној Гори Његошев аманет је обавезујући више од сваког другог људског аманета. Савић Марковић Штедимлија је осмислио сву аргументацију и сабрао мноштво лажи које су прихватили и наши комунисти… Не би то они тако лако прихватили, него је ту била и наредба Јосипа Броза Тита. И тако су Црногорци изгубили памет, опчињени злом аргументацијом Савића Марковића Штедимлије и под наредбом Јосипа Броза Тита одрекли се мишљења и своје слободе, а тиме и своје вере… Треба да тога постанемо свесни, човеку је својствено да залута и да падне у заблуду, али му је још својственије да се од заблуде очисти и да крене правим Божијим путем. Када дође до свенародног покајања и измирења, тада ћемо, ако Бога да, сви узети по један камен на своја рамена да изнесемо на Ловћен и од тог камена у име наше слоге и у име обнове Његошевог аманета сазидаће се обновљена Ловћенска капела и извршићемо Његошев аманет“ (26. јула 2022).

БИСЕР ШКАНАТИНЕ ПОЕТИКЕ У међувремену некако је „васкрсао“ и Шканатин филм Ловћен. Лично сам га поставио на фејсбук налог, где се и сада може гледати (Боже сачувај да га ставе у неку ретроспективу старог „мајстора с мора“, не богами, но је тај још одложен – забрањен барем у Црној Гори… а и шире). Гледајте пажљиво овај филм. Тај драгуљ уметничке визије сачињен је од самих бинарних стожера Шканатине поетике – паралелне монтаже (а) изворног догађаја затирања Капеле и (б) одељених крупних планова житеља Катунске нахије, који овај догађај немо посматрају. „Интелектуална монтажа“ у доброј традицији Ејзенштејна, али и живих контраста нашег поднебља, њихових усечених бора и дубоке географије лица. Из овог судара јавља се фамозно треће значење, тј. контекст истине: народ одбија светогрђе. Најубојитије оружје Шканатине филмске поетике, аутентичан крупни план, први падеж човек и овде је нем (као у једном од његових најбољих филмова Уљез, 1965) а говори више но бујице речи. Непочин с Његошевим и народним добром немо посматрају и Марко Перов и Ђекна Андријина и антички хор Шканатиних народних, изворних, збиљских и непоновљивих каријатида, а не псеудомештровићеве мумије, које не представљају никог и никоме ништа не значе; трагови једне мртве моде и лажи. Један идеолошки кич који је био потребан и разумљив само његовим наручиоцима (ево изненадног сусрета Александра Карађорђевића и Броза!). Као што је Шканата имао дубоког разумевања за Његошев свети захтев, који ставља у мото свог филма, тако и ми треба да имамо искреног поштовања за Шканату и његов уметнички завет.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.