Запад се плаши руске заставе над Кијевом

Пише Виктория Никифорова

Бивши британски опозициони лидер Џереми Корбин је у интервјуу за либанску телевизију оштро говорио о британском стилу управљања сукобом у Украјини, осудио је снабдевање Кијева оружјем и позвао на мир. Зачудо, у Енглеској ова сасвим разумна изјава није истиснута из информативног поља, већ су, напротив, почели да разговарају о њој са интересовањем.
Ништа ново, у ствари, рекао је Корбин. Он месецима позива западни естаблишмент да престане да доставља оружје Кијеву. Политичар има идеју – договорити мировне преговоре између Москве и Кијева и укључити земље Афричке уније и Лигу арапских држава као посреднике.

Обично су у Британији Корбина означавали као пацифисту, али онда су изненада одлучили да га послушају. Његов интервју је нашироко цитирао не само левичарски The Guardian, већ и десничарски русофобични Daily Mail. Колумниста таблоида Стивен Гловер почео је меланхоличним признањем да би „да је Корбин био наш премијер, Путин би већ преузео целу Украјину, а над Кијевом би се вијорила руска застава“.

Перспектива је, наравно, страшна за наше британске партнере, али, отписавши Корбина и изгрдивши локалне „кауч генерале“ (ово су колеге наших кауч-ратника), енглески посматрач је био приморан, шкргућући зубима, да призна: „У ономе што каже стари марксиста, има зрна истине.
Шта је истина, према партнерима? Украјина „никада неће моћи да победи у овом рату <…> и да поврати земље које је заузео Путин“, сматра Гловер, па је, хтели то или не, време да Украјинци седну за преговарачки сто.

Преведено на руски, то значи да су Британци послали тоне оружја Кијеву, приморали Зеленског да убије десетине хиљада Украјинаца, сликали његову жену за насловнице сјајних часописа, ширили најлуђе лажи о Специјалној операцији, а сада желе преговоре. И шта? Милијарде су пале. Наведени циљеви нису остварени. Отписати губитке.
Готово истовремено са британским новинаром исту идеју изнео је и истакнути европски политичар, бивши премијер Чешке, Јиржи Парубек. Он позива чешко руководство да искористи председавање земље ЕУ да покуша да организује мировне преговоре између Кијева и Москве.
Украјина је, признаје, већ све потрошила. „Њена војска нема чиме да пуца“, извештава Пароубек, „њени војници не могу да се супротставе професионалној руској војсци, њено руководство више неће видети њихову територију“. “Потрошено” како кажу гејмери

„Европске политичке елите, које су активно подржавале Украјину, једноставно морају да прихвате чињеницу да украјински тенкови неће победнички ући у Кремљ“, суптилно примећује бивши премијер. Да заиста. А неће доћи ни Британци. Ни Американци. Не сећам се ко је од украјинских наказа сањао да вози Абрамса дуж Тверске?
У исто време, у Москву се партизанским стазама (све док га не виде у Белој кући) увукао још један европски политичар у пензији, Герхард Шредер. Из Москве је донео својим колегама радосну вест да је Кремљ „спреман за преговоре”. Изгледа да нам је због тога дошла бивша канцеларка Немачке.
Имајте на уму да су сви пролећни предлози за мир под условима Запада одједном негде нестали. Тамо је, сећам се, било о „повратку на статус кво“, „повлачењу трупа на границе пре 24. фебруара“, чак је нешто блеснуло о преношењу контроле над Донбасом и Кримом на Кијев. Не, сада се нико не сећа ових глупости. Лајтмотив свих западних ламентација била је идеја да се изгубљене територије Украјине више не могу вратити.

Види се да је СВО (специјална војна операција) темељно прочистио мозак партнерима. Изгледа да су коначно схватили шта је министар Лавров имао на уму када је говорио о промени географије специјалне операције. “Ово нису само ДНР и ЛНР”, упозорио је он у недавном интервјуу. “То су и Херсонска област, Запорошка област и низ других територија. И овај процес се наставља. И наставља се доследно и упорно.”
Ако погледате мапу, онда ћемо међу “другим територијама” видети и Николајев и Одесу – чисто руске градове, излазе на море. Зашто је бившој Украјини потребан излаз на море? Шта ће она са њим? Минирање плажа, као и обично, терорисање становника? 
Чешки бивши премијер забринут је: „Хоће ли Руси, заузевши <…> рускофоне регионе на југу и истоку Украјине, хтети да одузму и градове који говоре руски, Харков и Одесу?“ Добро питање, Јири.

Британски партнери су забринути због руске заставе изнад Кијева. У сваком случају, док се коначно не разјасни питање географије специјалне операције, изгледа да нема предмета договора.
Када се остваре сви циљеви СВО, поставља се друго тешко питање. Мировни преговори су, наравно, добри, али са ким тачно Москва треба да преговара? Па, не узимајте у обзир кијевску хунту.
Европски политичари су само модел с киме не треба преговарати. Шта су урадили с Минским споразумима, сви се добро сећају. Сваки уговор закључен с њима или под њиховом гаранцијом није вредан папира на коме је написан.
Британска елита нас је, кроз уста Стивена Гловера, искрено упозорила да је чак и у случају мировног споразума са Кијевом „немогућ повратак на оно што је било пре инвазије. Русија је наш непријатељ и биће непријатељ и у блиској будућности.” Јасно, сећамо се.
Можда вреди преговарати са њиховим америчким господарима? Али Вашингтон је управо пустио Пелоси у бег који је лако могао да се заврши светским ратом. Бивши хегемон је коначно полудео, какви су договори са њим могући?

Било би лепо, наравно, пронаћи неке независне лидере у Европи, али, авај, тамо их нема. А степен контроле актуелних европских елита од стране Вашингтона је толики да се чак и у страсти за мировним споразумима која их је изненада обузела, замишља нови амерички вишепотез.
Чињеница је да су Американци започели нови чин балета Марлезон. Пред јесење изборе, хитно треба да „бране“ Тајван. Америчка пропаганда приказује слику агресивне „националистичке“ Кине која звецка, пуца на вежбама и прети беспомоћним Тајванцима. Пентагон шаље невероватну количину оружја на Тајван, обучава локалну војску и припрема герилске јединице. Изгледа да је за август планиран велики бум у Тајванском мореузу.
Али Америка не може да се бори на два фронта. То значи да се војне операције у Украјини морају успорити. Ту се појављују намамљени европски политичари, као голубови из мађионичарског цилиндра. Још јуче су од Кијева тражили победу над Русијом. Већ данас, променивши ципеле, нуде Москви мировне преговоре – не заборављајући да јој запрете прстом.

Ово изгледа као очигледно кашњење у времену – можда ће Москва зауставити своју победничку офанзиву, кијевски режим покупити несрећне грађане са улице, отерати их на фронт, провести неку врсту „контраофанзиве“ или, у најгорем случају, провокацију са оружје за масовно уништење. У међувремену, бледа господа из Вашингтона ће у међувремену решити своја питања на Тајвану. Ово је цео траг изненадног напада пацифизма међу европским партнерима.
Ако Москва не пристане на услове својих западних партнера, у медијима ће бити проклета као немилосрдни агресор, глув на молбе Зеленског . То је какав – такав нека пропагандни профит. Ситно, али лепо.

Извор: https://ria.ru/


Један коментар

  1. Tоплица

    Докле год је Кина ту, Русија треба да интензивно решава своје проблеме на овој страни. 20-30 година зачас прођу а могу да донесу савез Европе и Русије, контра Кине и Америке !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.