ТЕОПОЛИС – Па шта има везе ако…

Врлина је тек један од појмова које је хришћанство радо преузелo из хеленске философије и књижевности, да би њиме описало стварност на коју и само позива

Добрих људи је било одувијек, и прије него што се неко сјетио именице „доброта“, и храбрих прије храбрости. Међутим, оно што је представљало трајну тековину старохеленске философије није била способност да апстрахује и назове појаве попут доброте и вјерности. Стварна цивилизацијска тековина борбе Сократа, Платона и Аристотела против софистâ било је непоколебиво увјерење да „врлина“ није, како би се савременим језиком рекло, „контекстуална“. Свакако, и велики умови антике су знали да се разликују манијакална неустрашивост (изазвана неким психичким поремећајем), кукавичлук и храброст, али за разлику од „европске цивилизације“ ХХ вијека нису вјеровали да „оно што је за некога добро, за другога је лоше“. Тачније: свакоме од њих је било познато колико је тешко наћи одредницу врлине по себи или било које појединачне врлине, али нико од њих није сумњао у то да врлина по себи постоји. Такође, Хелени вјерују да врлине нема без полиса (ка коме смо ми добри или вјерни, ако не најприје ка свом полису?), нити је опстанак полиса могућ без врлине.

ДОБРОДЕТЕЉСТВО, ШТА ТО БЕШЕ? Данас је ријеч врлина сасвим ријетко употребљена у српском језику (да не спомињемо црквенословенски облик „добродетељ“). Језик прима и прогони ријечи, заборавља непотребне и налази нове ријечи за нове стварности. Српски језик је савршен одраз стања у нашем бићу: ми свакодневно плачемо и наричемо за изгубљеним (друштвеним) вриједностима, али ријетко ко би био вољан да се сјети да лоши појединци не граде добра друштва. Тачније: људи без врлине не граде друштво са вриједностима. Човјек чији се морал разликује „у своја четири зида“ од оног у јавном простору углавном није бољи у јавном простору у односу на своја четири зида.
Од како је у новом вијеку обновљена српска државност (тада још у двије српске државе), српски народ се мијењао, задржавајући понешто од своје карактерологије, од својих врлина и мана, али и увозећи етичке и културне представе и гледишта. Те врлине и мане су имале свој пут, али се наш карактер значајније промијенио него што смо то данас најчешће вољни да признамо.
Узмимо, на примјер, српску доброту и гостопримљивост коју често замјењујемо индиферентношћу, наивношћу и дефетизмом? „Па шта има везе ако…“ најтрагичнија је реченица којом се српски народ опраштао са свим својим трајним тековинама. То наивно убјеђење да се нешто јесте десило, али да то још може да нема посљедице које по природи ствари мора да има – то је можда наш неминовни одбрамбени механизам, али и наш најдеструктивнији усуд. Ових дана, док се само мали дио конзервативније јавности узбуркао око демонстрирања колонијалне природе Србије „Европрајдом“, огроман дио људи у српским земљама је на неком нивоу, интуитивном, недовољно освјешћеном или сасвим артикулисаном, свјестан наметљиве природе једне манифестације чија суштина и јесте преврједновање оног остатка друштвених вриједности које сачињавају везивно ткиво српског друштва. Али исти људи који ће се у другим приликама жалити да нестају „породичне вриједности“, да свакако породица доживљава кризу, да је брак од цјеложивотне свештене заједнице постао конфедерација двије независне индивидуе, сви демографски стручњаци, економски магови, промотори социјалних програма, обећавачи помоћи за многодјетне породице – сви ће они прећутати манифестацију чија је једина сврха демонстрација смрти свијета који смо до јуче доживљавали као наш, као познат.

АНЕСТЕТИК КОЈИ МНОГО КОШТА „Па шта има везе ако“ најзначајнији је анестетик којим племе наше сном мртвијем спава. Некада уобличен у врхунску „политичку умјешност“, некада просто наиван, тај анестетик нас је само у ХХ вијеку коштао много. И наставља своје дјеловање. Само у овој генерацији Срба „па шта има везе ако“ су говорили Срби у СР БиХ када су Срби у СР Хрватској нестали из сеног устава (прије него што је такав устав преточен у „Олују“). „Шта има везе ако…“ – макар уз осјећај нелагоде говорило је и даље много Срба када је убијен српски сват на Башчаршији 1. 3. 1992. И сами измучени ратом, и Срби у Српској су немоћно слегали раменима 1999. „Шта има везе ако“ говоримо и данас када год чујемо неку отворено сепаратистичку изјаву у политичком систему Србије сасвим легитимних субјеката. Увијек у вјеровању да ћемо препуштањем току ствари некако повратити нормално стање, навикли смо да дјелујемо тек када немамо другог избора. Јер сви који долазе на крилима нашег „шта има везе ако…“ – укидају ону позицију која им се није делегитимисала. Узмимо само за примјер данашњу политичку сцену Србије с једне стране и Црне Горе и БиХ с друге. У Црној Гори данас не постоји ниједан политички субјект који би се отворено залагао за поновно уједињење са Србијом (у најбољем случају је дозвољено сјећање на СРЈ или ранију историју српског народа). Слично стање важи и за политичке субјекте у Српској који, додуше, некад спомену идеју суверенизма Српске, али нико нема храбрости, воље или интереса да се јавно заузме за уједињење са Србијом (што је био и остао сан генерација које су стварале Српску). Опет: у Рашкој области смо гледали чак и постројавања нечега налик на (будуће) паравојне формације и то не тако давно (2014), да би за покојним ефендијом и политичарем који је постројавао људе обучене у зелене униформе Срби исписали хиљаде искрених ријечи жалости, употрјебљавајући ријечи вјере и језика које у суштини и не познају.
Од наших врлина тако неријетко остају љуштуре. Од некадашње доброте људи који воле своју породицу, живе, уз све успоне и падове, своју вјеру, знају да су покољења рођена са задатком, данас је остала само наивност људи који вјерују да ће наша жеља да све буде добро на крају донијети добро, макар ми не урадили ништа. Једно покољење људи сувише уморних да би преокренули историју, неодлучних да живот прихвате као дар, али и задатак. Када је Освалд Шпенглер предвиђао долазак Словена на велику сцену историје ХХ вијека, он је у нама видио животне снаге и силу која се још није истрошила. Тих токова витализма, дамара отпора, завјетног памћења и даље има код нас. Наше врлине нису сасвим нестале. Али да би се оне поново родиле, потребно је да заборавимо на реченицу којом сами себе обмањујемо: „Па шта има везе ако…“