Светионик – Руско ресетовање Великог ресета

Теразије: Москва–Балкан, вербална инсталација, фото: Н.М.

Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом. Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје? Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага

Када су нас удружене у подухвату, западне земље напале 1999. године, изгледало је, барем из српског геополитичког запећка, како је крај свијета близу, јер се током 78 дана бомбардовања одигравала неправда до неба.
На наше је очи умро свјетски поредак, распао се и почео да заудара, на наше су очи Уједињене нације престале да постоје de facto. Била је то прва битка Трећег свјетског рата.
Потом смо, након 5. октобра, 2000. стали да живимо по све очитијим правилима колонијалне управе, гдје се почело да подразумијева како страни послодавац има права да у по њега туђој земљи зарађује много више од колонизованог Србина, али се све до данас није развила свијест да је сваки страни послодавац, па чак и упосленик – наш класни непријатељ.
Из ракурса српског Приморја такође је евидентно како се Западни Европљани ту осјећају као своји на своме, посебно у капиталистичким енклавама попут Порто Монтенегра, Порто Новог, Луштица Беја, Мамуле… Није се догодило једном да Западни Европљанин тумачи Србину старосједиоцу како је Русија напала Украјину, те како Путину коначно треба стати у крај.
Како да не.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.