Прогон и погром

Дан уочи одласка министра унутрашњих послова Александра Вулина у посету Москви председник Србије Александар Вучић рекао је да је пређен Рубикон. Већ око 31. августа можда ћемо доспети у прилику да видимо шта то тачно значи

Нисмо водили прецизну евиденцију, али тешко је отети се утиску да је у последња два месеца председник Србије Александар Вучић у својим јавним обраћањима више пута споменуо Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација него у свих претходних 10 година своје владавине. У недељу, у свом обраћању медијима после састанка с представницима мучених Срба са Косова и Метохије, у прва два минута свог излагања то је учинио два пута, нагласивши при томе – наиме, и те како је важна то порука – да је то резолуција „која је данас на снази, коју нико није укинуо и нико не може да је укине“.
Штавише, „да и не причам о тачки 4“, додао је, и онда подсетио да је то она тачка Резолуције 1244 која предвиђа повратак наше војске и полиције у нашу јужну покрајину. Узгред буди речено, нико се није дрзнуо, укључујући досад и самог Вучића, да то спомене још откако је Зоран Ђинђић, премијер Србије, од Савета безбедности УН то и званично, написмено затражио 7. фебруара 2003. године. Ђинђић је потом брутално убијен и повратак наше војске и полиције на Космет све до сада из неког разлога престао је да буде тема разговора.

[restrict]

КУРТИЈЕВИ ЗАХТЕВИ Елем, Вучићев састанак с косметским Србима у недељу, 21. августа, уследио је после његових бриселских састанака са шефом дипломатије Европске уније Жозепом Борељом, с председником владе такозваног Косова Аљбином Куртијем, с посредницима Европске уније и Сједињених Америчких Држава за наш дијалог с Приштином Мирославом Лајчаком и Габријелом Ескобаром, најзад, с Јенсом Столтенбергом, генералним секретаром НАТО-а, војне алијансе због чије агресије на нашу земљу сад председник наше земље и мора да разговара са свима побројанима као да су партнери у дијалогу а не саучесници у окупацији наше земље.
Сви ови састанци, додајмо и то, уследили су после најновијег разбуктавања кризе које је – у то нема никакве сумње а ово истичемо само зато што та околност представља важан детаљ за даље закључивање – изазвано једностраним потезима Куртијевих власти у Приштини у виду ничим изазваног провоцирања косметских Срба и државе Србије одлукама о улазно-излазним дозволама и регистарским таблицама аутомобила, и пропратне намере да те одлуке спроведу и насилним путем.
Административни детаљи ових одлука чак нису ни битни, јер, како је то Вучић исправно приметио – то јест јавно је изговорио оно чега је, засигурно, одавно свестан, и то је још једна чињеница коју треба имати у виду – „ми данас знамо, чак и да се неким чудом догоди компромис до 1. септембра (…) проблеми за Србе неће престати да постоје. Једино што желе је да укину српску државу, и да укину постојање српског народа на Косову и Метохији“.
О томе, уосталом, јасно сведочи и листа од шест захтева коју је Курти овом приликом надобудно уручио Вучићу као да њему и Србији предаје листу услова за капитулацију. Јер како другачије уопште и можемо да схватимо захтеве за међусобним признањем и омогућавањем уласка ове државолике творевине у Уједињене нације; за исплатом ратне одштете; за реципроцитетом између статуса Срба на Косову и Метохији и Албанаца у централној Србији; и за поновним разматрањем договора који су – уз посредовање Европске уније, ето какво је то посредовање и каква је то унија – досад постигнути у дијалогу Београда и Приштине.
Те је утолико важније што је, у свом обраћању пошто је добио овакву листу захтева, Александар Вучић на цитиран начин подсетио на Резолуцију 1244 „која је данас на снази, коју нико није укинуо и нико не може да је укине“. Јер она не може да буде укинута због тога што у Савету безбедности, који једини може да је укине, Србија има подршку Русије и Кине које имају право вета. Што значи да Србија на то и рачуна. Вучићевим речима: „Коначан статус одређују Уједињене нације, а не земље Квинте и поједине западне земље.“

ВУЛИН У МОСКВИ А онда је у посету Москви – званичну посету, како је дефинисана у саопштењима српског Министарства унутрашњих послова – у понедељак, 22. августа, отпутовао министар полиције Александар Вулин.
У Москви се Вулин састао са свима који не спадају у његов портфељ: са шефом руске дипломатије Сергејем Лавровим, са замеником министра одбране Руске Федерације Александром Фомином, са генералним директором „Ростеха“ генерал-пуковником Сергејем Чемезовим и генералним директором „Рособороноекспорта“ Александром Михејевим. Обе компаније, да споменемо и то за случај да није јасно, делови су руске војне индустрије. Додајмо и да је у саопштењу српског МУП-а забележено и да су четворо његових функционера (државни секретар Бојан Јоцић, командант Жандармерије Дејан Луковић, заменица начелника Сектора за међународну сарадњу МУП-а Маја Јестровић и координатор у Сектору за међународну сарадњу Милош Анђић) у Москви добили медаље директора Федералне службе за војнотехничку сарадњу Дмитрија Шугајева за унапређење војнотехничке сарадње. Подсећамо, у ексклузивном интервјуу за „Печат“ у децембру 2019. Шугајев је рекао да је руска страна отворена за разговоре о испоруци система С-300 и С-400 ако добије такав захтев из Београда.
Све ово пак спомињемо услед очигледне потребе да се разјасни зашто је на састанке у Министарству спољних послова и Министарству одбране Русије отишао министар унутрашњих послова Србије уместо надлежних министара Николе Селаковића и Небојше Стефановића. Разлози могу да буду и сасвим баналне природе и било каквој интризи места можда и нема, поготово када је о Селаковићу реч јер се за њим не вуку репови какви прате Стефановића, али и мимо тога, после овакве мисије, много је тешко замислити следећу Владу Србије у којој за Вулина неће бити (неког) места. Осим ако је Вулин у Москву путовао зато што су га тамо послали Руси, а не Вучић, али састанци са челницима руске војне индустрије – на којима је морало да се усаглашава нешто конкретно и поверљиво, иначе их не би било – говоре у прилог закључку да је Александар Вулин у Москви боравио баш у својству личног изасланика председника Србије.
Вулину се Сергеј Лавров обратио са „драги Александре“, обелоданио да председници две земље, Владимир Путин и Александар Вучић, „разговарају телефоном, упоређују позиције и усаглашавају своје даље акције“, обећао да ће „нашим српским пријатељима пружити свеобухватну подршку“, и поручио: „Што се тиче Косова, позиција Русије остаје непромењена. То је више пута потврдио и председник Владимир Путин. Залажемо се за одрживо и обострано прихватљиво решење за Београд и Приштину, базирано на Резолуцији 1244 СБ УН. Наравно, оно мора, пре свега, да буде сагласно са међународним правом и мора да га одобри Савет безбедности УН. Прихватићемо само оно решење које одговара Србима.“
Укратко, тачно оно што је подразумевао Вучић када је указао да „коначан статус одређују Уједињене нације, а не земље Квинте и поједине западне земље“.

ПОДРШКА ПРИШТИНИ Тек, ако је, као што ваљда јесте, потпуно јасно да имамо подршку Русије у одбрани нашег суверенитета и територијалног интегритета, па и да је та подршка сад и додатно оснажена, кудикамо је мање јасно ко командује заоштравањем с друге стране.
Извесну количину неизвесности у том смислу унео је у свом јавном обраћању председник Вучић, а онда ју је и сам отклонио, рекавши: „Они ће на крају увек бити уз Албанце, али нисам сигуран да до краја управљају процесима који се збивају у Приштини.“
Додао је и да, кад год би косметски Албанци „сами решили да спроводе једностране акције, увек су за то добијали подршку Квинте“ (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија), и да је „Квинта сагласна, бар они у Приштини. Они у Бриселу су били коректнији“ на тему онога што Куртијева власт намерава да учини. Што само значи да су они из Приштине били нешто искренији од ових из Брисела.
Информације пак које је Вучић даље пружио – да је КФОР (НАТО) поставио своје контингенте у местима попут Рудара где Срби подижу барикаде против насртаја приштинских полицајаца, те да је „приштински режим направио списак за ликвидацију (појединих Срба са севера КиМ), а који су и поједине спољне службе одобриле, прећутно или климањем главом“, а полазимо од тога да су ове информације поуздане и да су производ рада наших служби које су надлежне за такве послове – потврђују да је реч о њиховом, ипак, удруженом злочиначком подухвату.
Они су заједно, како рече Вучић, сад „решени да, као посебно велику кост у грлу, протерају Србе са севера Косова“.

ПРЕЛАЗАК РУБИКОНА Њима је Вучић поручио: „Пређен је Рубикон.“
И, још важније, можда важније од било чега што је изговорио откако је на државни(чки)м функцијама: „Ми немамо куд, сатерани смо у ћошак. И наша кључна порука нашем становништву на Косову и Метохији је била – избегличке колоне неће постојати, сачуваћемо наш народ од прогона и од погрома уколико то не буде желео да учини НАТО и уколико снаге КФОР-а то не буду желеле да учине, или уколико заједно са албанским јединицама буду учествовале у том прогону и погрому нашег живља. Надам се да неће.“
Претходно је, иначе, после разговора с Вучићем, Јенс Столтенберг претећи поручио да „НАТО помно прати ситуацију и да је КФОР спреман да, уколико стабилност буде угрожена, интервенише и предузме све мере потребне да се осигура безбедност“.
Значи ли то да нам прети оружани сукоб, не само са снагама косовских Албанаца већ и с НАТО-ом? Засад се прети речима, то је евидентно.
Вучић је најавио и да ће у наредних месец дана, ако Курти не одустане од својих планова, најпре српски политичари а потом и сви остали (полицајци, судије, тужиоци…) напустити косовске институције, што ће значити „потпуну разградњу бриселског поретка“, али ако Курти стварно не одустане од својих планова већ почне да их спроводи и силом, што није нелогичан след догађаја имајући у виду сва досадашња искуства, како ће Србија реаговати?
Тим пре што је, како рече, председник Србије Србима са Косова пружио „апсолутно све гаранције“ да прогон и погром неће доживети. Рекао је и да ће се у наредних десетак дана трагати за компромисом, али је и опоменуо да су „постављене одређене црвене линије о којима не желим да говорим“.
Куда тачно те црвене линије воде, ако не превлада разум на страни која је ову ситуацију и изазвала, можда ћемо бити принуђени да сазнамо већ на крају овог месеца. Боље би било да смо за то спремни.

[/restrict]