ПАД НА ПАМЕТ – Јавно се извињавам свом народу

То што Хрвати славе „Олују“ није никакво чудо, јер то заиста може да се окарактерише као за њих једина успешна ствар коју су икада урадили. Е сад, чињеница да постоји народ који свој једини успех и највећу радост заснива на страдању другог народа јесте страшна, али њен ужас добија потпуно нове обрисе када страдалнички народ заборави да је страдао, а уз то још и сам нешто слави

Нечувена је небрига за нашу историју и јад који је из те историје одувек спопадао овај народ. Написао бих нешто о овим најјачим налетима, да будем прецизнији, о једном.
У питању је највеће етничко чишћење на овим просторима, некада свакодневно оплакивано и у народу присутно, а данас с наше стране потпуно занемарено, од стране злочинаца слављено, и у кухињама историјске ревизије од геноцида и етничког чишћења прекувано у ослободилачку акцију. Наравно, у питању је „Олуја“.
То што Хрвати славе „Олују“ није никакво чудо, јер то заиста може да се окарактерише као једина за њих успешна ствар коју су икада урадили. Е сад, чињеница да постоји народ који свој једини успех и највећу радост заснива на страдању другог народа јесте страшна, али њен ужас добија потпуно нове обрисе када страдалнички народ заборави да је страдао, а уз то још и сам нешто слави.
О чему се тачно ради… Ради се о томе да, не први пут, организатори Драгачевског сабора трубача одржавају поменути сабор баш у дане годишњице „Олује“. Ове године, у питању су 5, 6. и 7. август. Критиковати, сматрам с разлогом, Србе који летују у Хрватској, а не поменути оне који иду на овај сабор у дане једног од најстрашнијих страдања свог народа, било би лицемерно. Ово друго је чак далеко тежи облик упале идентитета која прети да се прошири на мозак и избрише читаво памћење једног народа.
Неки самосвеснији народ би сваке године у дане када се „Олуја“ догодила палио свеће, организовао литије, ишао на литургије, распитивао се има ли још оних који су без крова над главом и хлеба на столу. Тај самосвеснији народ би својом уметношћу, а Бог зна да ми таквих уметника имамо, овековечио страдање и поставио га заувек пред очи свог народа као подсетник на оно где смо страдали и с ким више никада не треба улазити у било какве уније, договоре и ортаклуке. Народ свестан себе не би правио гастробаханалије, слушао плехану музику и гледао малолетне Ромкиње како играју по улицама, мокрио по крајпуташима, прао косу пивом, пео се на споменике и гурао се у колони за свадбарски купус, а уједно заборављао непрегледну колону својих сународника, бескрајне мрље остале након бомби, звуке трактора и плача деце. Не би заборавио шаторе у сваком већем и мањем месту у Србији и не би смео да заборави своју срамоту да те људе, Србе баш као што смо и ми, неки и даље називају избеглицама, иако живе у својој земљи међу својим народом.
Та лудост да се веселимо у данима страдања и у исто време са онима који су нас убијали кад год су имали прилику, то није само лудост, а све више сумњам и у то да је у питању случајност, јер се понавља ко зна колико пута. Ако је у питању скретање пажње са историјских мука – погрешан је потез. Ако је у питању „хлеба и игара“ – погрешан је потез. Ако је у питању незнање, а није – срам нас било. Ако је у питању „традиција“ – и о томе можемо да причамо.
Труба није српски инструмент, а најмање део наше традиције. Она је у Србију дошла, постоје три тумачења, или 1831. године, или четири деценије касније, а неки помињу да се њена примена овде усталила тек након Првог светског рата. Дакле, традиција од 100 или 150 година у народу који постоји много дуже и није нека традиција. А ако се узме у обзир и то да је труба овамо дошла с простора који ће убрзо постати Аустроугарска монархија, онда нећемо погрешити уколико тај инструмент назовемо окупационим. Можда је прејак термин, али то не умањује његову тачност.
Дакле, у дане „Олује“ организује се сабор, носе се шајкаче (иста ствар као с трубом), ужива се у звуцима окупационог ратног инструмента и свесно се ради на заборављању. Ако некоме ово и даље звучи као погрешан повод за овај текст, као беспотребно упозорење, онда знајмо да шта год ово било – успело је, опет у корист Хрвата.
Овај текст уопште није упирање прстом у појединце, у организаторе Драгачевског сабора трубача, већ упирање прстом у цео народ, чији сам и сам део, који себи допушта недопустиво.
Ваља поновити… „Олуја“ се на најстрашнији начин одигравала од 4. до 7. августа и баш у том периоду се овде организује Драгачевски сабор трубача, да вриске страдалника овог народа замени подврискивање пијаних.
Јавно се извињавам свом народу и мученицима из колоне у име краја из кога долазим, јер знам да нико други неће – ваљда су им уста пуна купуса.


4 коментара

  1. Dok god je pojedinaca koji ovako razmišljaju, biće mržnje među nama.
    Nacionalizam rađa mržnju, mržnja stvara ratove i smrt, i tako iznova, pa bi, prema toj logici, licemerje zapravo bilo da nacionalisti govore o ljubavi. Ako razmišljamo logikom autora teksta, mi bismo skoro svakog dana morali da plačemo, jer je u prošlosti kod nas bilo mnogo stradanja.
    Zašto pamtie novije, a zaboravljate datume stradanja iz, na primer, Prvog svetskog rata?
    I pre nego što krenete sa paljbom, čujte da ništa nije crno-belo i da se ni na zločin ni na slavlje, kao ni na život, ne sme tako gledati.

    3
    14
    • Tоплица

      Идите млада госпо у Израел па их подучите својом мудрошћу. Ви овде пре свега говорите о самој себи, а ми имамо много разлога да благосиљамо горњи текст.
      Аутор правилно закључује да се не ради о заборавности или лудости. Заправо и нема одговарајућег појма којим би се та особина наша могла растумачити.
      Ако погледамо колико год широк круг народа око нас, у сваком ћемо ми да будемо рекордери по броју преверених и пренационализованих, ако је то тај појам. Услед притиска моћнијих на нас ? Наравно, но и интензитет тог притиска баш на нас говори нешто. Одавно смо ми ловиште у коме свако може да рачуна на сигурну ловину; само треба довољно да се труди, притиска. И главаре нам намећу дословно спрдајући се нашом мизерном свешћу. Ми не препознајемо сопствени интерес, ми заборављамо све што се никада не би смело заборавити. Једино се, кад нам то треба, … бројем жртава у овој или оној битци, никад се не питајући за коначне резултате тих масовних жртава. Не, не, један текст на једном листу Недељника није довољан ! Тема је колосална . . .

  2. Аутор текста, г. Милан Ружић, је потпуно у праву. Зар баш у исто време, кад злочинци славе успех злочиначке акције, Драгачевски сабор трубача МОРА да се одржава? Наравно да не! Никаква “традиција” не би, из пијетета, требало у те дане да окупља људе на необуздано весеље, већ би требало с тугом да се сећамо свих страдалних Срба који су, спасавајући живу главу, оставили за собом све што су имали, па ни на том путу без повратка нису сачували све главе. “Јуначка” војска је тукла голоруки народ у колони, и тај злочин, изведен са подмуклим циљем да се Срби заувек протерају па да се из страха чак и не осврну уназад, на своју вековну земљу а камоли врате – сада називају “ослободилачком” акцијом и славе као “велику победу”.

    КАКАВ НАРОД, ТАКВА ИМ ЈЕ И ПОБЕДА!

    А ми, остали Срби, нехајни и заборавни, жељни хлеба и игара, не обраћајући пажњу на те “ситнице”, можда и намерно радимо такве ствари, па и ја кажем: у сваком случају – СРАМ НАС БИЛО! Ко ће, ако не Срби, да мисли на своју браћу?

    И ово није позив на мржњу, већ на незаборав и молитвено саосећање са нашим страдалницима.

  3. Наравно да све догађаје из прошлости треба памтити. О томе држава мора да води посебно рачуна и да младе нараштаје, школским програмима, учи родољубљу.
    А овде се ради само о Драгачевском сабору трубача – нема ту ни атом мржње од стране г. Рућића; он, с правом, пита: Зар баш ТАДА? јер се стиди, у име свих Срба, као што се стидим и ја…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.