На ручку са Орсоном

Велс је тврдио да одбацује све што је негативно, да не воли Достојевског, да је његов писац Толстој, као и Гогољ. Додавао је: „Нисам неки фан Џојса, мада увиђам да је он један од великих писаца овог столећа…“ Сматрао је да је филм аналогнији музици него позоришту

Kао неко ко читав живот живи с књигама, за књиге, дело На ручку са Орсоном, (разговори Хенрија Џеглама и Орсона Велса), које је приредио Питер Бискинд, приметила сам у делићу секунде. Рука и око су истовремено реаговали. Ипак, на студиозно, полагано читање, одлучила сам се неколико месеци касније, напољу се мучио јануар, када сам видела да ту књигу чита Владимир Дуњић, сликар. (Волим да читам књиге које читају они које поштујем, волим и са којима другујем.) Какви могу бити разговори са Велсом, једним од највећих филмских стваралаца свих времена, „особом која је успела да буде ходајућа енигма, бриљантно чудо од детета, иконокластична радијска фигура, контроверзни позоришни редитељ, револуционарни филмски уметник, заљубљеник у Шекспира, аутор најбољег филма на свету, неугледни пиљар из рекламе за вино, аутор незавршених, легендарних дела, прекинутих пројеката, вољни учесник у печењу бљутавих комедија, аутодеструктивни изопштеник?“ Какви, осим фасцинантни… Данас, више од осамдесет година након што је први пут приказан Грађанин Кејн, овај филм је и даље међу првих десет на свакој листи најбољих филмова. Педесет година заредом Кејн је био на првом месту сваке анкете Сајт енд саунда, часописа Британског филмског института, да би га 2012. на тој позицији сменила је Хичкокова Вртоглавица, дело које је, узгред буди речено, Велс презирао. Када су упитали Годара да опише Велсов утицај, кратко је рекао: „Сви ће му заувек дуговати све.“ Велс се бацио на снимање „Грађанина Кејна“, за који је написао и сценарио (заједно са Х. М. Манкјевичем), режирао га и глумио главну улогу. Познато је да му је филм обезбедио непријатељство медијског могула Вилијема Херста, „према чијем је животу делимично и заснован и чији је назив из милоште за интимне делове његове љубавнице Мерион Дејвис (Роузбад – ружин пупољак) филм учинио чувеним, иако, будимо сигурни, на ту част има и других претендената“, пише Џеглам. Када је филм премијерно приказан 1. маја 1941, Херст је успео да Кејна отера у мање, не тако профитабилне биоскопе. У тадашњем новцу, филм је изгубио око 150.000 долара. Али све је то сада легенда. Сећајући се овог филма, Велс, на ручку у ресторану Ма Мезон, у Холивуду, каже Џегламу: „Џон О’Хара је у Њузвику написао највећу критику коју је Кејн икада добио. Написао је да је то најбољи филм који је икада снимљен и најбољи филм који ће икада бити снимљен…“ И замишљено додао: „Требало је после тога да одем у пензију.“ Од самог почетка контроверзе су пратиле Велса. Званично се сматра да је његов отац Ричард Велс, проналазач. Сам Велс је тврдио да је син – Фјодора Шаљапина. Говорио је: „Стварно мислим да ми је отац Шаљапин. Имао је везу с мојом мајком, баш у критично време.“ Велс се женио три пута: Вирџинијом Николсон, Ритом Хејворт и Паолом Мори и добио по кћер у сваком браку. Ипак, са њим је било тешко опстати у заједници. По Холивуду је кружио глас да је био велики заводник, сатирућег ега (изашао је на насловној страни часописа Тајм три дана након његовог двадесет трећег рођендана). О Мерилин Монро рекао је Џегламу: „Она је била моја девојка. Водио сам је на забаве пре него што је постала звезда. Нико није гледао у Мерилин. О њој су говорили као о само још једној на берзи. Тврдили су да таквих имају на камаре. У почетку, Монро је добијала сто двадесет пет долара недељно. Пет месеци касније, исти човек јој је плаћао четиристо хиљада долара и сви мушкарци су гледали само у њу….“ Велс, који је истицао да је носио као глумац у филму Џејн Ејр и Трећи човек вештачки нос, „да не бих на филму имао беби-фејс“, у Риту Хејворт се заљубио из хира. Видео ју је на насловној страни часописа Лајф и одлучио да се њоме ожени. Рита Хејворт, бивша Маргарита Кармен Кансино, била је најблиставија звезда четрдесетих година. Причало се да је посада авиона Енола Геј „употребила њену пин-ап слику да украси нос или бомбардера или његовог терета, атомску бомбу Малог дечака, пре но што ће је бацити на Хирошиму“. Овај брак неће потрајати. Рита Хејворт беше веома љубоморна и клупко несигурности и депресије. Пре развода, заједно су снимили Даму из Шангаја. Сам Орсон Велс био је и бескомпромисно критичан и – самокритичан. На ручковима у Ма Мезону, у Холивуду, о филму Плави анђео је рекао: „То је обичан шкарт насликан на плишу.“ Велс је исмевао свет филмске индустрије: „Какво место! Редитељ Фриц Ланг по мајци је био Јеврејин, Гебелс је хтео да води нацистичку индустрију филма, понудио је Лангу да га направи почасним аријевцем… Ланг се бранио да је Јеврејин… Гебелс му је одговорио: Ја одлучујем ко је Јеврејин…“ Велс је филм Казабланка сматрао „екстатичном небулозом, која нема везе ни са чим, осим са холивудским сном о рату…“ Био је жестоки обожавалац Грете Гарбо: „Али кад сам је видео у Гранд хотелу, у први мах сам помислио да је неко прави смешном, прави пародију од ње. Била је апсолутни промашај као балерина.“ На молбу Марлен Дитрих, он их је упознао. Гарбо је приредила забаву, седела је у фотељи, као на престолу, Дитрихова је пришла и изручила бујицу комплимената. Гарбо је саслушала и одвратила: „Много вам хвала. Следећи?“
Велс је тврдио да одбацује све што је негативно, да не воли Достојевског, да је његов писац Толстој, као и Гогољ. Додавао је: „Нисам неки фан Џојса, мада увиђам да је он један од великих писаца овог столећа…“ Сматрао је да је филм аналогнији музици него позоришту. Сматрао је да је филм и литерарнији од позоришта, а наративнији од драме. Ејзенштајна је сматрао увелико прецењеним великим редитељем. Није написао похвалну критику о Ивану Грозном у колумни Њујорк поста. Следила је бујица писама – од Ејзенштајна Велсу. Велс се тога сећао: „Стотине и стотине речи у сваком писму… Изгорела су… Престао је да пише кад је почео да се скрива…“ Ејзенштајн се на крају крио по телефонским говорницама од Стаљинових прогона и није имао никаквих средстава за живот. Није му дозвољено да реализује трећи део Ивана Грозног… Стаљин је првобитно мислио да ће филмом бити глорификован, наједном му је постало јасно да је Иван Грозни – грозни, па се окомио на Ејзенштајна.
У Европи, Грађанин Кејн није прихваћен. Сартр је против филма написао текст од 40.000 речи, Борхес је сматрао да је филм лавиринт без излаза, Одн га у Енглеској, такође, није волео. „Годинама касније“, сећао се Велс, „посетио сам Дубровник са једним од мојих најдражих пријатеља на свету Владимиром Дедијером, који је био Титов човек број три за време Другог светског рата. Преко пута нас је седео Сартр. Дедијер ми је рекао да му не прилазим. Нисам.“
Беспарица је пратила и Орсона Велса током каријере. Сећао се: „Ни дан-данас не смем у хотел Мерис, у Паризу. Не могу ни у Загреб, јер продуценти никада нису платили мој хотелски рачун за Процес. Био сам у Београду, где сам радио ужасну верзију Марка Пола са Тонијем Вебом… Била је велика снежна мећава и процурело је да менаџер Хотела Еспланада из Загреба долази у Београд да ме навата за хотелски рачун од Процеса. Али заглавио се у снегу. Успео сам да завршим филм и одлетим пре него што је стигао…“ Велс је тврдио да је сам мрачан као пакао, „филмови су ми црни као црна рупа“. Додавао је да би умро за Баха, Моцарта, Бартока и Бетовена. За Холивуд је тврдио: „Ми овде живимо у леглу змија. Ја сам четрдесет година чувао тајну од себе, не од света – а она је да га мрзим.“ Па ипак, умро је с писаћом машином на крилу, док је писао сценарио. Мрзео је оно што је волео.