Miris leta i slobode u Donbasu

Teški i mučni put Donbasa ka slobodi, koji je počeo (sada već davne) 2014. godine, ubrzano se približava kraju, kako i poslednja ukrajinska uporišta u DNR padaju i deo po deo Donjecke oblasti se vraća u svoje rusko ishodište. Međutim, dok to ne nastupi, Donbas će i dalje stradati i patiti, ali i živeti i radovati se, uprkos svima i svemu

Anemoija je naziv za stanje duha kada mislimo da smo rođeni „u pogrešno vreme“, u pogrešnoj epohi, te da nije toliko do toga da nam trenutni život ne odgovara, koliko smatramo da smo rođeni „prekasno“. Nije tu reč ni o kakvoj idealizaciji prošlosti zbog objektivne težine svakodnevne egzistencije već o iskrenom osećanju pripadanja nekom vremenu koga više nema, boljem i lepšem od ovog u kome smo. I pošto vremeplova nema, ostaje nam jedino da u ovom vremenu pravimo naličje tog boljeg i lepšeg vremena. Nažalost, to biva uglavnom na ruševinama jedne epohe, iz koje niče nova. Kao, recimo, u Donbasu od 2014. godine do danas.
Novo putovanje u Donbas započinjemo, kao i uvek, iz Moskve, ruske „stolice“ (prestonice). Pored toga što svi ruski putevi vode u Moskvu, iz nje vode putevi ka svim ostalim delovima Rusije. Mene ovog puta, ponovo, na jug. Brza ruska železnica ipak ne može da parira veličini ruske teritorije, pa tako i jednim od najbržih ruskih vozova za put od Moskve do Rostova i dalje treba 15 sati. Vreme kratimo gledanjem kroz prozor, upijanjem beskrajne širine ruskih ravnica i prostranstava, u razgovorima sa saputnicima i naročito – u čitanju „Seoba“ od Crnjanskog. Idući stopama Vuka Isakoviča, Jovana Ševića i svih drugih, ne deluje primereno čitati da bilo šta drugo. Iz Rostova do Donjecka se sada kolima, zbog kontrola i čekanja, putuje pet umesto ranijih tri sata.

Do tamo, čim pređete granicu, prati vas posebno osećanje koje vas ne pušta dok god ste u Donbasu. U najširem smislu reči, shvatate da se tu nešto krupno i veliko dešava i rađa, da iz spržene zemlje, nestalih vojski i suza naroda nastaje novo vreme za ove prostore. Nije tu reč samo o vojnim vozilima koja viđate usput, ili od februara sveprisutnom slovu „Z“ , već se uopšteno vidi da se u ovom delu sveta sve mnogo više vrednuje, jer je cena života odavno devalvirana, te da u skladu s velikom prisutnošću smrti i njenom utkanošću u svakodnevicu nema ni volje, ni želje za pretvaranjem. Sve je srdačnije, iskrenije, poštenije nego u našim „pozadinskim“ gradovima i državama, u uslovima tihog i sporog umiranja u tobožnjem „miru“.
Po dolasku se brzo naviknete na svakodnevnu buku i eksplozije. Buka artiljerija jedne i druge strane, PVO sistema, raketa, mina i granata je sastavni deo života u Donjecku, koji je na liniji razdvajanja i pod vatrom već punih osam godina. Linija fronta se proteže svega sedam kilometara od centra grada, negde čak i manje. Tako da će vas neprestani artiljerijski dvoboji (koji su okosnica i građanskog rata od 2014. i rata Rusije i Ukrajine od februara 2022. godine) pratiti od jutra do mraka, od ustajanja do odlaska na spavanje. I navići ćete se iznenađujuće brzo na tu buku i detonacije, kao što su se ljudi ovde odveć navikli.

ZLOČIN U ZATVORU JELENOVKA Drugog dana po dolasku se dešava stravični zločin koji će obeležiti naredne dane – u noći 29. jula, oko 2 časa iza ponoći, ukrajinska vojska je gađala haubicama i HIMARS sistemom zatvor u koloniji Jelenovka, oko 20 kilometara od Donjecka. U tom zatvoru je bilo smešteno otprilike 300 zatvorenika, većinom ukrajinski ratni zarobljenici, naročito pripadnici ozloglašenog neonacističkog bataljona „Azov“. Nekoliko dana ranije počeli su da govore o naređenjima koja su dobijali od vrhuške u Kijevu za sprovođenje ratnih zločina nad ruskim vojnicima i civilima i naročito za snimanje i objavljivanje tih zlodela kako bi se ruska strana zastrašila i obeshrabrila za dalje vođenje rata. Pošto je neko od vladajućih krugova odlučio da „previše znaju“, morali su biti „smaknuti“. Bilans ovog krvavog napada je više od 70 mrtvih i preko 150 ranjenih zatvorenika. Sutradan ujutro su već prve novinarske ekipe bile na terenu, slikale i snimale i upoznale svet sa ovim tragičnim događajem. I mi smo bili tu među prvima, ali nam je zabranjen ulaz pošto je u međuvremenu počela istraga mesta zločina. Isti oni koje je Kijev mesecima veličao kao ratne heroje, sada su „žrtvovani“.

LATICE PO GRADU RUŽA Dokle idu beskrupuloznost i ljudska bestijalnost u ratu je naročito vidljivo ovde u Donjecku. Čini se da bi ukrajinska vojska na grad bacila i atomsku bombu, samo kad bi je imala, kao što se čini da je do sada grad obasipala svim sem upravo atomskim bombama. Grad je gađan belim granitom i lusterom, oružjem nalik belom fosforu, inače zabranjenom svim međunarodnim konvencijama. Sada je na red (ponovo) došlo mnogo podlije i gore oružje.
Bilo je relativno mirno veče tog 30. jula. Bili smo na terasi restorana hotela u kom smo bili smešteni i razgovarali s ruskim kolegama iz „Raša tudeja“ kada je oko 21 sat – ukrajinska vojska počela intenzivno raketiranje grada projektilima Uragan, NATO proizvodnje. Kako smo naknadno saznali, ispalili su ih više od 60 na grad, na civilne ciljeve, pošto vojnih u gradu nema. To bi samo po sebi bilo dovoljno zastrašujuće, ali su te rakete pored standardnog razornog dejstva opremljene posebnom kasetnom municijom. Svaka od njih nosila je 300 sitnih mina „Lepestok“ – latice. Reč je o minama veličine 10 cm, zelene ili smeđe boje, koje se ne aktiviraju odmah već se rasprše i „zalepe“ za zemlju, pa ako stanete na njih, eksplozija će vam razneti nogu i ozbiljno vas raniti, ako ne i usmrtiti. Dakle, barem 60 raketa je izbacilo po 300 sitnih mina, širom Donjecka.
Sutradan nismo gubili vreme, rano ujutro smo pošli da snimamo svugde gde nam je javljeno veće prisustvo ovih mina. Dežurne službe, vojska i inžinjerijske jedinice su celu noć uklanjale mine s puteva, šetališta, parkova, dvorišta, žbunja, trave… Na putu do tamo zamalo da naš kombi pređe preko mine koja je ostala na putu jedva vidljivo obeležena. Dolazimo do jedne od glavnih i najprometnijih ulica u gradu, Univerzitetske, gde se nalaze dva vojna vozila i na jednom od njih mali tenk-robot, specijalizovan za uklanjanje sitnih mina. Po čitavoj ulici su ležale razbacane, jedva vidljive golim okom, gotovo neprimetne. Srećom, građani su samoinicijativno stavljali upozorenja i obeležavali gde se mine nalaze, pa nije mnogo ljudi povređeno. Ipak, čišćenje grada od mina je bilo dugo i zastrašujuće.
Prisustvovali smo deminiranju, iz neposredne blizine, odmah iza vojnika koji su čistili jedno dvorište u stambenom bloku. Kada su stanovnici tih zgrada krenuli napolje, vraćeni su jer su mine bile bukvalno ispred njihovih ulaznih vrata. Sačekali smo da završe, snimili sve to i popričali sa zabrinutim ljudima. Nosili smo šlemove i zaštitne pancire, pošto je, pored opasnosti od ovih mina, tu sveprisutna opasnost bombardovanja grada u svakom trenutku. Ljudi su polako, tiho i nesigurno izlazili napolje, nesvesni šta je moglo da im se desi.

INTERNACIONALNA BRIGADA „PJATNAŠKA“ Vraćamo se u hotel i svlačimo zaštitnu opremu, i dalje pazeći svaki korak kao da je i čitav hotel pod ovim malim minama. Ipak, ovo nije kraj današnjim aktivnostima, iako je preporučeno da se po gradu što manje kreće dok se mine ne uklone.
Po podne nam se javlja Abhaz – komandant legendarne internacionalne brigade „Pjatnaška“ („Petnaestorica“), koja deluje u sastavu narodne milicije DNR od 2014. godine i koja je poznata po tome što su njeni pripadnici mahom Abhazi, pravoslavni ratnički narod s Kavkaza, ali i Osetini, Česi, Slovaci, Amerikanci, Brazilci… Zove da potvrdi da možemo doći u posetu njihovoj bazi. Borci jedinice su trenutno na položajima u okolini Peskija, gde svakog dana napreduju i uništavaju utvrđene ukrajinske pozicije, tako da je svega nekoliko njih ostalo u bazi. Prolazimo poligon, garaže gde popravljaju tenkove, oklopna vozila i automobile i dolazimo do zgrade u kojoj je sedište komande. Dočekuje nas upravo Ahra Ruslanovič Avizdba zvani Abhaz. S njim je u kancelariji još desetak vojnika koji znatiželjno čekaju da vide „novinara iz Srbije“.
„Pjatnaška“ je trenutno aktivna na pravcu prema Peskiju (naselje između Donjecka i Avdejevke), gde drže pozicije na frontu u dužini od čak 15 kilometara, što dosta govori o impozantnosti i snazi ove jedinice od svega nekoliko stotina boraca. Uz „Spartu“, „Somali“, „Vostok“, „Oplot“, „Prizrak“ i još nekoliko specijalnih brigada, „Pjatnaška“ je među najpoznatijim i najboljim jedinicama narodnih milicija DNR i LNR iliti zbirnim imenom – Vojske Novorusije. U pravcu Peskija su već napravili velike proboje, ušli su u naselje i zauzeli položaje. Treba napomenuti da je napredovanje na ovom delu fronta malo sporije zbog toga što se tu nalaze ostaci najkvalitetnijih i najopremljenijih ukrajinskih snaga, da se ukrajinska vojska u Donbasu ukopava i utvrđuje već osam godina. Očekuje se da će uskoro doći do sloma ukrajinske vojske u Donbasu i time će u suštinskom smislu biti odlučen rat.
Abhaz nam je rekao da ne postoje reči u ruskom jeziku kojima bi izrazio zahvalnost „braći Srbima“ za podršku i pomoć za sve što radimo za njih. Kaže da redovno prati, čita i gleda situaciju u Srbiji i da mu je srce puno kada vidi kako naši navijači skandiraju Rusima i Putinu, kako se po Srbiji crtaju grafiti podrške Rusiji i specijalnoj vojnoj operaciji, kako odbijamo da im uvedemo sankcije i uđemo u antiruski blok…

IKONICE IZ SRBIJE Narednog dana smo bili u Marijupolju da snimamo – ljude. Dakle, nije akcenat bio na srušenim zgradama, vojnim objektima, oklopnim vozilima i svemu ostalom što inače dobija pažnju već – na ljudima. Njihove priče, iskustva, trenutna situacija, želje i očekivanja su nam bili prioritet ovaj put.
Grad se obnavlja i oporavlja a život se vraća u normalu, iako su tragične posledice rata svuda vidljive. Dosta zgrada je porušeno, ali se i ubrzano gradi. Jasno je vidljivo da Rusija želi preko velikog prisustva u svakom smislu da bez sumnje pokaže da je tu da ostane. Obišli smo usput srušeno pozorište čije slike je video ceo svet i koje sada stoji prazno kao gomila sprženih ruševina. Poslednja predstava odigrana u njemu je bila velika drama čovečanstva zvana – rat.
Pored pozorišta se nalazi jedna veća crkva koja tek treba da bude otvorena (rat je, naravno i nažalost, ove planove odgodio) i jedna manja, ispred koje ljudi stoje i čekaju hranu svaki dan. Prilazimo im i delimo ikonice iz Srbije. U tom trenutku, gladni i napaćeni ljudi koji stoje u redu za hranu se okreću da uzmu ikonicu, svesni da ih Bog nije ostavio, zanemario i zaboravio. I tada shvatam: ako su duše nahranjene, lako ćemo za telo. Ako su duše gladne, nikakva hrana neće pomoći.
Novorusija je nastala i postoji na gotovo istim prostorima gde je bila Novosrbija (Slavjanoserbija) pre manje od 300 godina. Stoga se bez preterivanja može reći da su potomci Srba koji su nekada stvarali Novosrbiju, te 2014. stvorili Novorusiju. Vraćamo se polako u Donjeck, gde nas dočekuje zalazak sunca, ali ne i smiraj dana jer se ponovo intenzivira buka vazdušne bitke na nebu iznad.

Nastaviće se…