Мирис лета и слободе у Донбасу

Тешки и мучни пут Донбаса ка слободи, који је почео (сада већ давне) 2014. године, убрзано се приближава крају, како и последња украјинска упоришта у ДНР падају и део по део Доњецке области се враћа у своје руско исходиште. Међутим, док то не наступи, Донбас ће и даље страдати и патити, али и живети и радовати се, упркос свима и свему

Анемоија је назив за стање духа када мислимо да смо рођени „у погрешно време“, у погрешној епохи, те да није толико до тога да нам тренутни живот не одговара, колико сматрамо да смо рођени „прекасно“. Није ту реч ни о каквој идеализацији прошлости због објективне тежине свакодневне егзистенције већ о искреном осећању припадања неком времену кога више нема, бољем и лепшем од овог у коме смо. И пошто времеплова нема, остаје нам једино да у овом времену правимо наличје тог бољег и лепшег времена. Нажалост, то бива углавном на рушевинама једне епохе, из које ниче нова. Као, рецимо, у Донбасу од 2014. године до данас.
Ново путовање у Донбас започињемо, као и увек, из Москве, руске „столице“ (престонице). Поред тога што сви руски путеви воде у Москву, из ње воде путеви ка свим осталим деловима Русије. Мене овог пута, поново, на југ. Брза руска железница ипак не може да парира величини руске територије, па тако и једним од најбржих руских возова за пут од Москве до Ростова и даље треба 15 сати. Време кратимо гледањем кроз прозор, упијањем бескрајне ширине руских равница и пространстава, у разговорима са сапутницима и нарочито – у читању „Сеоба“ од Црњанског. Идући стопама Вука Исаковича, Јована Шевића и свих других, не делује примерено читати да било шта друго. Из Ростова до Доњецка се сада колима, због контрола и чекања, путује пет уместо ранијих три сата.

До тамо, чим пређете границу, прати вас посебно осећање које вас не пушта док год сте у Донбасу. У најширем смислу речи, схватате да се ту нешто крупно и велико дешава и рађа, да из спржене земље, несталих војски и суза народа настаје ново време за ове просторе. Није ту реч само о војним возилима која виђате успут, или од фебруара свеприсутном слову „Z“ , већ се уопштено види да се у овом делу света све много више вреднује, јер је цена живота одавно девалвирана, те да у складу с великом присутношћу смрти и њеном утканошћу у свакодневицу нема ни воље, ни жеље за претварањем. Све је срдачније, искреније, поштеније него у нашим „позадинским“ градовима и државама, у условима тихог и спорог умирања у тобожњем „миру“.
По доласку се брзо навикнете на свакодневну буку и експлозије. Бука артиљерија једне и друге стране, ПВО система, ракета, мина и граната је саставни део живота у Доњецку, који је на линији раздвајања и под ватром већ пуних осам година. Линија фронта се протеже свега седам километара од центра града, негде чак и мање. Тако да ће вас непрестани артиљеријски двобоји (који су окосница и грађанског рата од 2014. и рата Русије и Украјине од фебруара 2022. године) пратити од јутра до мрака, од устајања до одласка на спавање. И навићи ћете се изненађујуће брзо на ту буку и детонације, као што су се људи овде одвећ навикли.

ЗЛОЧИН У ЗАТВОРУ ЈЕЛЕНОВКА Другог дана по доласку се дешава стравични злочин који ће обележити наредне дане – у ноћи 29. јула, око 2 часа иза поноћи, украјинска војска је гађала хаубицама и ХИМАРС системом затвор у колонији Јеленовка, око 20 километара од Доњецка. У том затвору је било смештено отприлике 300 затвореника, већином украјински ратни заробљеници, нарочито припадници озлоглашеног неонацистичког батаљона „Азов“. Неколико дана раније почели су да говоре о наређењима која су добијали од врхушке у Кијеву за спровођење ратних злочина над руским војницима и цивилима и нарочито за снимање и објављивање тих злодела како би се руска страна застрашила и обесхрабрила за даље вођење рата. Пошто је неко од владајућих кругова одлучио да „превише знају“, морали су бити „смакнути“. Биланс овог крвавог напада је више од 70 мртвих и преко 150 рањених затвореника. Сутрадан ујутро су већ прве новинарске екипе биле на терену, сликале и снимале и упознале свет са овим трагичним догађајем. И ми смо били ту међу првима, али нам је забрањен улаз пошто је у међувремену почела истрага места злочина. Исти они које је Кијев месецима величао као ратне хероје, сада су „жртвовани“.

ЛАТИЦЕ ПО ГРАДУ РУЖА Докле иду бескрупулозност и људска бестијалност у рату је нарочито видљиво овде у Доњецку. Чини се да би украјинска војска на град бацила и атомску бомбу, само кад би је имала, као што се чини да је до сада град обасипала свим сем управо атомским бомбама. Град је гађан белим гранитом и лустером, оружјем налик белом фосфору, иначе забрањеном свим међународним конвенцијама. Сада је на ред (поново) дошло много подлије и горе оружје.
Било је релативно мирно вече тог 30. јула. Били смо на тераси ресторана хотела у ком смо били смештени и разговарали с руским колегама из „Раша тудеја“ када је око 21 сат – украјинска војска почела интензивно ракетирање града пројектилима Ураган, НАТО производње. Како смо накнадно сазнали, испалили су их више од 60 на град, на цивилне циљеве, пошто војних у граду нема. То би само по себи било довољно застрашујуће, али су те ракете поред стандардног разорног дејства опремљене посебном касетном муницијом. Свака од њих носила је 300 ситних мина „Лепесток“ – латице. Реч је о минама величине 10 цм, зелене или смеђе боје, које се не активирају одмах већ се распрше и „залепе“ за земљу, па ако станете на њих, експлозија ће вам разнети ногу и озбиљно вас ранити, ако не и усмртити. Дакле, барем 60 ракета је избацило по 300 ситних мина, широм Доњецка.
Сутрадан нисмо губили време, рано ујутро смо пошли да снимамо свугде где нам је јављено веће присуство ових мина. Дежурне службе, војска и инжињеријске јединице су целу ноћ уклањале мине с путева, шеталишта, паркова, дворишта, жбуња, траве… На путу до тамо замало да наш комби пређе преко мине која је остала на путу једва видљиво обележена. Долазимо до једне од главних и најпрометнијих улица у граду, Универзитетске, где се налазе два војна возила и на једном од њих мали тенк-робот, специјализован за уклањање ситних мина. По читавој улици су лежале разбацане, једва видљиве голим оком, готово неприметне. Срећом, грађани су самоиницијативно стављали упозорења и обележавали где се мине налазе, па није много људи повређено. Ипак, чишћење града од мина је било дуго и застрашујуће.
Присуствовали смо деминирању, из непосредне близине, одмах иза војника који су чистили једно двориште у стамбеном блоку. Када су становници тих зграда кренули напоље, враћени су јер су мине биле буквално испред њихових улазних врата. Сачекали смо да заврше, снимили све то и попричали са забринутим људима. Носили смо шлемове и заштитне панцире, пошто је, поред опасности од ових мина, ту свеприсутна опасност бомбардовања града у сваком тренутку. Људи су полако, тихо и несигурно излазили напоље, несвесни шта је могло да им се деси.

ИНТЕРНАЦИОНАЛНА БРИГАДА „ПЈАТНАШКА“ Враћамо се у хотел и свлачимо заштитну опрему, и даље пазећи сваки корак као да је и читав хотел под овим малим минама. Ипак, ово није крај данашњим активностима, иако је препоручено да се по граду што мање креће док се мине не уклоне.
По подне нам се јавља Абхаз – командант легендарне интернационалне бригаде „Пјатнашка“ („Петнаесторица“), која делује у саставу народне милиције ДНР од 2014. године и која је позната по томе што су њени припадници махом Абхази, православни ратнички народ с Кавказа, али и Осетини, Чеси, Словаци, Американци, Бразилци… Зове да потврди да можемо доћи у посету њиховој бази. Борци јединице су тренутно на положајима у околини Пескија, где сваког дана напредују и уништавају утврђене украјинске позиције, тако да је свега неколико њих остало у бази. Пролазимо полигон, гараже где поправљају тенкове, оклопна возила и аутомобиле и долазимо до зграде у којој је седиште команде. Дочекује нас управо Ахра Русланович Авиздба звани Абхаз. С њим је у канцеларији још десетак војника који знатижељно чекају да виде „новинара из Србије“.
„Пјатнашка“ је тренутно активна на правцу према Пескију (насеље између Доњецка и Авдејевке), где држе позиције на фронту у дужини од чак 15 километара, што доста говори о импозантности и снази ове јединице од свега неколико стотина бораца. Уз „Спарту“, „Сомали“, „Восток“, „Оплот“, „Призрак“ и још неколико специјалних бригада, „Пјатнашка“ је међу најпознатијим и најбољим јединицама народних милиција ДНР и ЛНР илити збирним именом – Војске Новорусије. У правцу Пескија су већ направили велике пробоје, ушли су у насеље и заузели положаје. Треба напоменути да је напредовање на овом делу фронта мало спорије због тога што се ту налазе остаци најквалитетнијих и најопремљенијих украјинских снага, да се украјинска војска у Донбасу укопава и утврђује већ осам година. Очекује се да ће ускоро доћи до слома украјинске војске у Донбасу и тиме ће у суштинском смислу бити одлучен рат.
Абхаз нам је рекао да не постоје речи у руском језику којима би изразио захвалност „браћи Србима“ за подршку и помоћ за све што радимо за њих. Каже да редовно прати, чита и гледа ситуацију у Србији и да му је срце пуно када види како наши навијачи скандирају Русима и Путину, како се по Србији цртају графити подршке Русији и специјалној војној операцији, како одбијамо да им уведемо санкције и уђемо у антируски блок…

ИКОНИЦЕ ИЗ СРБИЈЕ Наредног дана смо били у Маријупољу да снимамо – људе. Дакле, није акценат био на срушеним зградама, војним објектима, оклопним возилима и свему осталом што иначе добија пажњу већ – на људима. Њихове приче, искуства, тренутна ситуација, жеље и очекивања су нам били приоритет овај пут.
Град се обнавља и опоравља а живот се враћа у нормалу, иако су трагичне последице рата свуда видљиве. Доста зграда је порушено, али се и убрзано гради. Јасно је видљиво да Русија жели преко великог присуства у сваком смислу да без сумње покаже да је ту да остане. Обишли смо успут срушено позориште чије слике је видео цео свет и које сада стоји празно као гомила спржених рушевина. Последња представа одиграна у њему је била велика драма човечанства звана – рат.
Поред позоришта се налази једна већа црква која тек треба да буде отворена (рат је, наравно и нажалост, ове планове одгодио) и једна мања, испред које људи стоје и чекају храну сваки дан. Прилазимо им и делимо иконице из Србије. У том тренутку, гладни и напаћени људи који стоје у реду за храну се окрећу да узму иконицу, свесни да их Бог није оставио, занемарио и заборавио. И тада схватам: ако су душе нахрањене, лако ћемо за тело. Ако су душе гладне, никаква храна неће помоћи.
Новорусија је настала и постоји на готово истим просторима где је била Новосрбија (Славјаносербија) пре мање од 300 година. Стога се без претеривања може рећи да су потомци Срба који су некада стварали Новосрбију, те 2014. створили Новорусију. Враћамо се полако у Доњецк, где нас дочекује залазак сунца, али не и смирај дана јер се поново интензивира бука ваздушне битке на небу изнад.

Наставиће се…