Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Да ли Срби још могу да се окупе и почну спасоносно да делују?
Када се ради о стању у коме се налазе српске земље, мало тога се променило од почетка 20. века до данас. Наш простор је био и остао раскомадан. Ми смо, углавном, окружени народима који нам не мисле добро. Но променио се – нажалост на много горе – наш капацитет да се с тим носимо. Били смо бујна нација с великом ослободилачком енергијом и државама посвећеним тој мисији, а данас смо биолошки и морално истрошени, а онима који воде ову земљу као да је прече геј додворавање западној елити, него ефективно (не мешајмо то са позерским) деловање у прилог опстанка српске нације.СУМОРНА СТАТИСТИКА Пред почетак серије наших ослободилачких ратова (1912–1918) – када се велики део српских земаља налазио под влашћу Отоманског царства и Аустроугарске империје – православних Срба је у тим државама, као и у Србији и Црној Гори било пет милиона. Данас нас на Балкану, без оних који се у националном смислу декларишу као Црногорци, има око седам милиона. Са поменутим Црногорцима тек нас је 300.000 више (овде их сврставам у српски корпус не с намером да газим њихову вољу већ ради поређења са стањем почетком 20. века када њиховим прецима није ни падало на памет да су ишта друго осим Срби).
Да бисмо се подсетили каква нас је судбина снашла, добро је да број Срба пре 100 година и сада ставимо у шири контекст. У истом раздобљу – уз такође значајан биолошки пад услед ниског наталитета у последњим деценијама и велико исељавање у развијеније државе ЕУ у истом периоду – Румуна којих је заједно с Молдавцима (у царској Русији пописивани су као део тог народа) било 9,8 милиона, данас само у Румунији и Молдавији има око 20 милиона (или 18 милиона ако изузмемо оне који се данас у националном смислу изјашњавају као Молдавци). Што значи да су се удвостручили или скоро па удвостручили уколико узмемо у обзир последице бољшевичког етничког инжењеринга.
НАЦИОНАЛНИ КОНТЕКСТ Грка је у областима које су данас у саставу Грчке, али и у Малој Азији одакле су протерани, као и на Кипру, било свега 4,3 милина, а данас их је 11 милиона. Бројност им се повећала два и по пута. Готово да се толико увећао и број Пољака којих је у Руском царству, Немачкој и Аустроугарској било 15,3 милиона а данас их у матичној држави има око 36 милиона (одскора и више милиона широм ЕУ). Нешто мањи раст су имали Чеси, којих је било шест милиона а данас их има 10, као и готово сви други народи Централне, Источне и Југоисточне Европе.
Изузетак су само Срби, Мађари и Јевреји, чији број је за 100 година или релативно мало повећан (Мађара 45 посто, Срба 40 процената), док је услед Холокауста јеврејски народ готово потпуно нестао са значајног дела простора о коме говоримо. Ту је Јевреја почетком 20. века било око 7,5 милиона а данас их је остало приближно 500.000. (Подаци о бројности народа почетком 20. века преузети су из: Magosci P. R, „Historical Atlas of Central Europe“, Лондон, 2002.)
РЕГИОНАЛНА КРЕТАЊА Ако посматрамо наш регион, демографски положај Срба је још гори него у оквирима Европе у целини. Јер неки народи с којима живимо измешани (или групе које су до данас консолидоване у том смислу) буквално су доживели бум. Тако је исламизираних Срба у Босни и Херцеговини 1910. било 612 хиљада а чак и после масовног исељавања тзв. Бошњака на Запад у последњим деценијама, њих сада у БиХ има око 1,8 милиона (три пута више).
С друге стране, православних Срба, којих је почетком 20. века на босанско-херцеговачким простору било око 825 хиљада или 43,5 посто, данас има мање од милион; при томе су нестали с великог дела БиХ где су вековима чинили значајан део становништва. Довољно је погледати Сарајево, некада већински српски град, где нас је остало тек неколико одсто.
На Косову и Метохији ствари стоје још много горе него у БиХ у целини (захваљујући стварању РС). Довољно је рећи да је 1897. године Албанаца у Албанији, на Косову и Метохији и у северозападној Македонији (крајевима који су тада схватани као део Старе Србије) било 733 хиљаде, а сада их ту – без обзира што су се милиони Албанаца одселили у земље ЕУ и САД – има око четири милиона (5,5 пута више). Ради се о готово научнофантастичном повећању, које је, у комбинацији с протеривањем Срба, резултирало огромном албанском већином на КиМ.
КЛАНИ НЕДОКЛАНИ После окончања несрећног југословенског експеримента, напола реализованог геноцида током Другог светског рата и серије погрома с краја прошлог века, али и егзодуса скопчаних с ратовима за југословенског наслеђа, проређени Срби су наставили да живе у неким деловима Хрватске (где нас је сада око три процената док је православних Срба на територијама које улазе у њен састав почетком прошлог века било скоро 20 процената), БиХ (има нас око 30 посто), окупираног Косова и Метохије (где нас сада има око седам посто а пред ослобођење тих земаља 1912. још нас је било скоро трећина).
У Црној Гори нас, према последњем попису становништва, има око 180 хиљада или 29 одсто. Истраживања јавног мњења показују да се ипак осетно већи број грађана Црне Горе није одрекао српских корена, иако су услед притисака Ђукановићевог режима, који је водио политику идентитетског геноцида над Србима, неки од њих 2011. рекли да су у националном погледу Црногорци. Процењује се да ће – упркос деценијском титоистичком (а и Мило у модификованом виду ту спада) настојању да се Српство затре у Црној Гори – на предстојећем попису становништва 36–38 одсто грађана те државе исказати припадност српском народу.
ПОЗЕРСКА ПОЛИТИКА Све у свему, за сто година смо из ових или оних разлога постали мањина у многим крајевима где смо били макар релативна већина (једино смо од релативне већине постали апсолутна већина у Војводини). А преостали српски народ ван Србије и Српске налази се у врло тешком положају. Његова национална и друга права не да су лоша већ имају и тренд погоршања.
О томе сведоче анализе које већ 14 година спроводи и представља јавности „Напредни клуб“ из Београда с професором Филозофског факултета др Чедомиром Антићем на челу. Ових дана је Напредни клуб (који не треба машати или позивати с владајућим напредњацима) издао најновији „Извештај о политичким правима српског народа у региону“, чије корице су, због онога што се Србима ван Србије и Српске дешава, црне боје!
То би морало да буде последње упозорење властима ове земље да је време да се много озбиљније позабаве борбом за права Срба ван наших граница. Као и деловањем у циљу макар успоравања демографског пада унутар саме Србије. О свему томе се много прича, али мало ради. Све као да остаје у оквирима лично-партијске промоције и стерилног задовољавања савести. А резултати су готово никакви, како на плану лечења „беле куге“ која сатире наш народ, тако и побољшања права Срба у суседним државама.
НУЖНО ПРЕИСПИТИВАЊЕ О потребној политици демографског опоравка више пута сам писао на страницама „Печата“, па сада у то питање нећу шире улазити, али само бих поновио да искуства других земаља показују да нема тих финансијских мера које могу да дају значајнији резултат без целовите пропагандне акције која би озбиљно утицала на друштвену климу. Она код нас – како се власт не би замерила оним унутрашњим и спољним круговима којима су „права“ геј популације много битнија од деце – упорно изостаје. Исто важи и када се ради о новим законским решењима у вези са абортусом, која га, наравно, не би забрањивала, али би нпр. у складу са исландским моделом унела решења која позитивно утичу на стопу рађања.
Србија има Министарство за бригу о породици и демографију, али тај ресор мора да добије много већи значај, кадровски квалитет, те да целокупна државна политика – од културе, преко медијске сфере, до економије – као централно питање има демографску консолидацију Србије. С друге стране, чак више немамо ни било какво министарство, које је уз промену назива до 2012. постојало, а бавило се Србима у региону и нашом дијаспором. Исто важи и за Министарство за Косово и Метохију.
Сада када нам предстоји формирање нове владе, наглашавам да сам уверен (као и многи други) да је потребно да поново буду уведена та министарства. И то не да би још који од власти жељних партијских функционера добио фотељу већ како би се много озбиљније посветили тим важним питањима. И уз то послали поруку охрабрења Србима у региону и на нашем окупираном Косову, да је Србија уз њих. Додуше, можда су поменута министарства и укинута како би било потврђено Вашингтону и Бриселу да ће Србија косовску и генерално националну политика водити у складу с њиховим жељама!
УРА ПАТРИОТИЗАМ Немамо право више да се понашамо немарно у вези са свим оним од чега зависи опстанак нашег народа као што је до сада био случај. Било је много речи од стране властодржаца на тему демографске обнове, борбе за очување Косова и Метохије, заштите права Срба у новонасталим државама око нас, а резултати су готово никакви. Све се своди на позерски „ура патриотизам“ власти, али и многих из оног дела опозиције који није на линији ниподаштавања свега српског. А о тзв. некритички проевропском делу друштвено-политичке сцене не вреди ни причати. Њима је све што је српско битно као „лањски снег“.
Али и ми који не мислимо и не осећамо тако, а нисмо део политичких структура, мало тога чинимо да нешто променимо. Као да смо се помирили с тим да смо припадници стечајних генерација Српства. Нација нам изумире, исељава се и скупља, а ми мало гунђамо и бавимо се својим пословима. Наравно, за то што се дешава нашем народу – што са нас не скида кривицу јер на њу не вршимо много већи притисак – најодговорнија је власт. Како претходне, тако и ова.
Ако то она нема у виду, српска патриотска јавност, коначно, на то мора да јој скрене пажњу. И то врло борбено јер нам време за спас истиче. А добра прилика да окренемо нови лист и почнемо енергично да делујемо у циљу подстицања вођења свих сегмената политике потребне за опстанак нашег народа у Србији и региону – јесте најављено одржавање скарадне манифестације „Европрајд“ од 12. до 18. септембра у Београду.
ЕВРОПРАЈД ЗАМКА Док нам нација изумире, уз подршку власти Србије (колико год да се трудиле да се од тога ограде), планирано је да наш главни град тих дана буде хомосексуална престоница Европе, у коју ће, како се очекује, доћи 20 хиљада специфичних туриста. Уместо да се окупљамо око важних питања за опстанак нашег народа и уз системску подршку посветимо њиховом решавању, ми ћемо се с дуготрајним последицама поново делити и на разне начине сукобљавати. Да ли је то нормално? И да ли је то прихватљива цена како би било ко у врховима наше власти добио похвале из Брисела и Вашингтона?
Нека они о томе размисле, али и сви ви који читате овај текст. И немојте да им опростите ако уместо да се – сада када с формирањем нове владе поново имају прилику за то – посвете борби против „беле куге“ и за угрожена права Срба у региону, битне ресурсе ове земље, уз ризик да дође до драстичног раста тензија, па и међусрпских сукоба, усмере ка томе да Србија покаже „ново лице“ по вољи евроатлантских центара моћи.
У складу са жељама оних глобалних моћника који колико заговарају ширење „хомосексуалне културе“, толико упорно делују и у прилог затирања Српства, што можда укључује и стварање најновије експлозивне ситуације у Београду која би довела до конфронтације полиције и грађана, како би били паралисани наши одбрамбени потенцијали и олакшано албанским екстремистима да заврше окупацију севера Косова. Сви смо ми ковачи своје и туђе (не)среће, али на првом месту су то код нас они који су изабрани да воде српску државу. Не смемо да им поново допустимо да нас преваре да није тако и да неко други плати рачун за оно што тајно или јавно раде.
На велику жалост многих од нас, актуелније теме и текста на њу, дамас на овом поднебљу нема, а како изгледа – једва да ће га и у следећим вековима бити. Утешно је и греје некакву наду, што се за њу ухватио велики човек. То буди наду да ће се покренути и други, од којих понешто зависи. При томе будимо реални; несмотрено смо у бројним јуришима, посејали у земљу праве пасионарије и остали смо ево овакви какви смо тренутно напоказ.
Следимо уваженог ДА и прозивајмо власт ! Непрестано ! Тренутак је задњи, ако је и то, ми се топимо као снег на мајском сунцу. Окружени смо злим народићима подржаним споља, али и то је делом због нашег плачевног стања. Али овако без труда и напора да нестанемо – то је срамотно и за оне гробове где будемо лежали.
Власти да једном престану да планирају нова насеља у Бгд-у јер је то за ову тему најпогубније. У Бгд-у нас је ионако много непотребних. Новац, зарађен или позајмљен, да почне да се мудро врти по свим крајевима. Уместо рушевних села, време је за модерне фарме и имућне фармере. То подразумева огроман рад, али путеви су утабани у земљама свуд около. Једино добра воља која нам волшебно недостаје. Ради буђења и опомињања власти, да ли би имало смисла формирати од интелектуалне елите једно тело које би се састајало и оглашавало саопштењима ? И заиста шта још, јер овај тренд се мора некако ублажавати.
Maštanje o preokretu
Da li Srbi još mogu da se okrenu i počnu spasonosno da deluju (pitanje aludira na jedinstvo srpskog naroda u odbrani nacionalnih interesa i teritorijalnog integriteta i suvereniteta)? To pitanje za Srbiju je najznačajnije, broj jedan, treba da je na svim naslovnim stranama, ali nikako da se postavi na dnevni red.
Za opstanak srpske nacije i očuvanje srpske države potrebno je u prvom redu srpsko “nacionalno, versko i političko jedinstvo” (kao što ga imaju Šiptari-Albanci koji separatističkom ideologijim ugrožavaju srpsku državu). Takvo jedinstvo Srbija nema od 50-tih godina do danas, a kako vidim trajaće još mnogo decenija. Zašto, široka je tema za obrazlaganje o uzrocima i posledicama.
Verujem da milioni Srba maštaju o preokretu, očekujem i ja preokret, ali to ne može da dodje do izražaja zbog “političke diktature, cenzure i centralističku vlast” od 50-tih godina p.v. do danas. KONKRETNO ako analiziramo period od 2000-te godine do danas, Srbija nije nikako smela da rešava pitanje KiM diktaturom Beograda bez političkog učešća SPC, Srba sa KiM, nije nikako smela da prihvati Briselski sporazum kojim se Kosovu daju svi državni atributu (primopredaja teritorije koja se tumači kao “normalizacija odnosa” Srbije i Kosova: zašto nije normalizacija odnosa – da Vučić-Srbija postavi na agendu dijaloga u Briselu povratak 250.000 proteranih Srba? U svim pregovorima Brisel je upozoravao da su sva “otvorena pitanja” na stolu, i ona pitanja koja do sada nisu bila na stolu dijaloga? Zašto Vučić izbegava pitanje povratka proteranih Srba… kao nije realno i racionalno? A realno je da se cela teritorija preda Albancima a da pričamo okolo kako je Srbija sačuvala teritorijalni suverenitet. Stalno se govori o “našoj-srpskoj južnoj pokrajini” – a u Briselskom sporazumu nigde ne piše autonomna pokrajina Srbije KiM, nema ni jedna reč da piše Srbija? Lažemo sami sebe!
Mi lažemo sami sebe – a Aljbin Kurti sprovodi separatističku politiku da se otme KiM, već su ga oteli Briselskim sporazumom uz pomoć-saglasnost Srbije! Očekuje se “sveobuhvatni obavezujući sporazum-kompromis (poglavlje 35) da se Kosovo učlani u SB UN. Da nije Srbija prihvatila i potpisala B. sporazum (dobila državne atribute i granicu) Kosovo i Zapad ne bi imali politički motiv da vrše pritisak na Srbiju da preda KiM i da se vrši nasilje nad Srbima! Zato imamo pretnje i nasilje oko registarskih tablica, ličnih karata, glasanje kosovskih Srba i na kosovskim i na srpskim izborima… a sve je povod Briselski sporazum u celini: primera radi: Sloboda kretanja od 11. tačaka, Integrisano upravljanje prelazima: Kosovo prepoznaje prelaze kao granicu (za Kosovo “granica”), a za Srbiju je “administrativna linija”(!). Kada Srbi krenu na administrativnu liniju – ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo granica? To nema nigde u svetu! Zašto se “tekst” Briselskog sporazuma prikriva od javnosti – nije dostavljen na javnu raspravu po svim tačkama u narodnu skupštinu, i referendum?
MAŠTANJE O PREOKRETU: Srbi da se okupe i spasonosno da deluju? Kako vidim, redosled bi bio sledeći:
1. Da se pod hitno odbaci Briselski sporazum koji proizvodi nasilje i diskriminaciju albanaca nad Srbima i otima srpsku teritoriju? ;
2. Da se pregovori o “normalizaciji odnosa” Srba i Albanaca prebace na SB UN;
3. Da Srbija u sklopu normalizacije odnosa obavezno na agendi dijaloga zatraži povratak na KiM 250-300.000 proteranih Srba;
4. Da se onemoguće-zabrane političke odluke o KiM od strane pojedinca-lidera ili političke stranke;
5. Da učestvo u političkom dijalogu i političkim odlukama o KiM preuzmu, pored državnih organa, i SPC, brojna srpska delegacija izabrana od Srba sa KiM bez uticaja iz Beograda, brojna srpska delegacija dijaspore, i stranački lideri za jedinstvenu Srbiju sa KiM kao sastavnim delom? To su tačke u najkraćem obliku koje treba ispuniti, pored dodatnih desetak tačaka o “principima” koje treba ispuniti po pitanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda, borbe protiv opasne bele kuge u srpskom narodu, nekih “princima ramnopravnosti” na etničkoj osnovi koji negativno utuču na srpski nacionalni-pravoslavni identitet… da ne dužim, drugom prilikom. Hvala na razumevanju i objavi!
Kako do preokreta
kada je “otimanje” srpske teritorije KiM dovedeno pred svršen čin. Mogu li isti ljudi pod vodjstvom jednog čoveka, koji su ispregovarali nakaradan Briselski sporazum, da ostvare preokret?
Nadovezao sam se ponovo na temu zbog Vučićeve inicijative “OTVORENI BALKAN” (mini Šengen) za ekonomsko povezianje – dat politički aktivizam – kojoj je prvi cilj bio očigledno “u sklopu “normalizacije odnosa” Srbije i Kosova za konačno “statusno” rešenje Briselskog sporazuma, koja uopšte nije pomogla da ubedi Albance (Kosovo) za prosperitet i budućnost svih gradjana, Srba i Albanaca na Kosovu. Vučićeva inicijativa O.B. je očigledno brzopleto smišljena, bez prethodnog dogovora i sa Crnom Gorom, BiH i Kosovom – da se ubrza “normalizacija” i konačno rešenje Kosovo (predvidnjeno kao šesta država O.B., samo se to prećutkuje. Vašingtonskim sporazumom tačka 5. KS je primljeno u mini Šengen. Pregovarači obe strane su prihvatili sporazum, zašto, kada Kosovo nije država?)
Današnje konfliktne ratne tenzije i brutalne akcije kosovskih oružanih snaga jasno govore da je jedini cilj Albanaca osvajanje srpske zemlje Kosovo i Metohije. što se poklopilo i sa Američkim geopolitičkim interesima da uvuku ceo Balkan i Baltik pod NATO PAKT za prodor na istok, na Ruske granice, za potencijalno uništenje Rusa. Sve drugo je sporedno. To 70 godina srpski političari ne vide i ne shvataju. ZAŠTO Vučićev “Otvoreni Balkan” sada ne reši granićno/administrativni konflikt izmedju Srbije i Kosova: jel su administrativni prelazi “granica” ili “administrativna linija”? Ne može i jedno i drugo! Što dovodi do konflikta i nasilje nad Srbima. Da je Srbija na veme 2013. odbacila nakaradan veleizdajnički sporazum i tražila povratakna Kosovo 250-300.000 hiljada proteranih Srba, ništa se ovo danas ne bi dogadjalo, Kosovo ne bi dobilo sve atribute “države” i ne bi imalo motive da NASILJEM nad Srbima traži “sveobuhvatni kompromisni sporazum” za učlanjenje u SB UN-a i svim medjunarodnim organizacijama. Zašto se Vučić strogo drži i žuri da po svaku cenu da implementira Briselski sporazum kada će Kosovo postati zasebna “Nezavisna albanska-muslimanska država”?
PANDORINA KUTIJA – otvorena. Nije džabe izrečeno nakon priznavanja nezavinosti Kosova od mnogih država – protivno medjunarodnom pravu, suverenietu i Ustava Srbije. Mnogi na tom planu vide trenutak-šansu da stvore probleme Srbiji po modelu Kosova. U tom pravcu neki mogu da iskoriste i “regionalizaciju” Srbije (velika greška što su “geografske” oblasti u Srbiji (primer Pčinjski okrug) preinačne u “regione” (koji imaju svoj cilj).
Iz gore navedenog razloga, na poslednjoj skupštinskoj parlamentarnoj sednici (prisutna opozicija), poslanik iz Sandžaka (?) je naglašenim tonom skrenuo pažnju SA ZAHTEVOM “da od sada, u budućnosti, skupština Srbije i svi relevantni politički organi i institucije – tretiraju “Sandžak”. “Preševsku dolinu” i “Vojvodinu” kao “Evropski regioni Srbije” (kako je naglašavao: Evropski region Sandžak, Evropski region Preševska dolina, Evropski region Vojvodina (koja je po Ustavu Srpska pokrajina) – i nikako drugačije(!). Očigledno je dogovor izmedju njih: Šta to znači: – da može sutra EU (po diktatu Nato Amerike) da kaže: Srbija gazi ljudska prava i vrši diskriminaciju, ekonomsku zaostalost regiona… da stavi šapu na te regione pod svojom kontrolom, možda će ih naoružavati u cilju rasparčavanja Srbije, da se eliminiše svakakav, i ekonomski, i kulturni, i verski Ruski pristup na Balkanu i Baltiku? Srbija treba pod hitno da otkaže nakaradni Briselski sporazum kojim se otima KiM i proizvodi kontinuirano nasilje, diskriminacija i etničko čišćenje Srba dok još ima vremena. Odbaciti naziv “regioni” i vratiti srpske nazive “geografske oblasti Srbije”!? Da skratim, hvala na razumevanju!