КАБАРЕ КУБАТ

ОБЈЕКТИВНОСТ, ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ И ЦРКВА

У једној телевизијској емисији, која се према речима водитеља уобичајено бави комуналним темама, ванредно је гост био Родољуб Кубат. Његово име познато је јавности. То је бивши професор Православног богословског факултета, иако би свакоме ко је макар једном учествовао на Светој литургији, ако би саслушао шта тај човек говори, било тешко да га на било који начин повеже са Српском православном црквом

Забринуто-љутитог израза лица, у маниру дежурног и гласног непријатеља оне исте Цркве за чију се службу школују људи на факултету на коме он толико воли да ради да се за радно место на њему борио и на суду (пресуђено је да се има вратити на Православни богословски факултет), Родољуб Кубат заговара неодлажење у цркву, него „упражњавање вере код куће, или било где“. Поред ове емисије „која се иначе бави комуналним темама“, Кубат у бројним својим појављивањима у медијима показује нескривену мржњу према епископима СПЦ, па и према Цркви, уз изјаве које оспоравају суштину православља. Овај бивши/садашњи професор Богословског факултета оспорава присуство Светог духа на Светој литургији и монаштво проглашава „рак-раном комплетног православља“. Он сам у „комуналној“ емисији каже да ретко иде на Литургију, о већим празницима или породичним слављима, јер је „ићи у цркву болесно клерикално“. У цркви има, каже он, људи, тамјана, свећа… Људи се зноје… Замислите кроз какве је муке пролазио Родољуб Кубат док је глумио хришћанина. Можда је чак ишао и на вечерње службе које сада назива „чистом патологијом“! Да ли је „лизао кашичицу“, не знамо.

ПУЦАЊЕ ИЗ ПРИСЛОНА Ако се узму у обзир Кубатова антицрквена деловања и наступи, нормалан човек мора да се запита зашто та особа, која тврди да чак и часове веронауке треба отети од Цркве и на њима децу учити о митологији, мало о еповима и мало о Библији, док су деца у „периоду фантазирања“, а онда, када деца достигну зрелост, прећи на просветитељство и књижевност, зашто, дакле, та особа жели да већ зрелим људима на ПБФ-у предаје Стари завет? Може ли ико замислити Светог владику Николаја или аву Јустина како деци предају Дарвинову теорију настанка врста?! Зашто онда Кубат жели да ради на образовању богослова? Ако не верује у то што би студентима говорио, ако се јежи од помисли на присуствовање Светој литургији!? Зашто га је суд вратио на ПБФ? Па да би био близу мети у коју непрекидно пуца! Додуше, све траљавије. Непосредна мета му је, наравно, владика Иринеј бачки, кога у овој „комуналној“ емисији бесрамно назива „обермахер“, Јасно је да владика Иринеј боде очи Кубату и Ал Џазири и Н1 и свим сличним „независним“ слугама зла и непријатељима Цркве. А како и не би? Владика Иринеј бачки је вероватно најобразованији живи Србин. И при томе је епископ, дакле монах. За Кубата и ине он је мета чијим би се рушењем урушила читава грађевина. Зато у нападима на њега не бирају средства. Од отворене мржње, лагања и подметања, до глумљења „доброг духа“ који, ето, само жели да одбрани Богословски факултет и Српску православну цркву од њених владика, односно од ње саме. У првом реду од владике Иринеја бачког. Кубату је толико стало до тога да се у овој „комуналној“ емисији отворено додворава патријарху Српске православне цркве, након свих изречених лажи о истој, и након порицања суштине вере и постојања Цркве, очекујући ваљда да би њему могла да годи похвала од човека који тако дубоко презире Цркву, те га тиме приволи на своју страну у сукобу с владиком Иринејем. Какав промашај! Средњовековним језиком речено, пошто Кубат сматра да је наша црква уређена на средњовековним нормама, дакле заостала и примитивна, напали су „донжон“ кулу и тиме себи загарантовали пораз. Логично би било напасти најслабију тачку утврђења. Али, авај, у улози професора ПБФ, та слаба, климава тачка одбране био је сам Кубат. Зато је и добио отказ. Зато што је био спреман да „спусти мост и пропусти непријатеље у утврђени град“. Зато што се обезбожио и постао непријатељ цркве. И то непријатељ најгоре врсте! Онај који се не устручава да измишља, нема моралних или етичких кочница и граница. Сам се нуди непријатељима, препоручује се неким нижеразредним програмима да коментарише изјаве српског патријарха. Сам себе поставља за истражитеља и судију у наводним аферама које је измислио. Владике назива „сексуално и социјално девијантним“, нариче о аферама педофилије у оквиру Српске православне цркве које никада нико није доказао, нити се та тема у јавности експлоатисала, ако изузмемо Кубата и његове сатрапе. Говори о некој свесци коју нико никада није видео, па ни он, али неким чудом зна шта је у њој писало, те да је иста нестала, а њен власник, владика Сава, због ње је и убијен. Дакле, професор Кубат има бујну машту и оскудан морал. Можда би му Холивуд био много природнија средина за рад од Православног богословског факултета.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ АПОСТОЛА ПАВЛА У холивудском маниру, Кубат чак лажира садржину Светог писма, ослањајући се, ваљда, на претпоставку да ни водитељ ни гледаоци „комуналне емисије“ не знају шта је записано у Посланици Тимотеју Светог апостола Павла. У тој посланици апостол Павле даје упутства оном који ће бити народу пастир „да треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава…“ У својој првој посланици апостол Павле не говори против монаштва, како би то хтео да нас наведе да мислимо Родољуб Кубат. Монаштво тада, за живота апостола Павла, није ни постојало. Посланица говори у прилог морала и части. Монаштво се, у облику који данас познајемо, јавило касније, крајем 3. и почетком 4. века, као тежња подвижника да наставе живот по идеалима раног хришћанства, од којих се свет који се развијао постепено одвајао. Додајући тим идеалима целибат, као услов потпуне посвећености Богу, душевне и телесне, оснивале су се монашке обитељи. Свети апостол Павле, кога тако самоуверено цитира Родољуб Кубат, гађајући се, при томе, камењем на све православне монахе широм света, није био у формалном смислу монах, али је живео правим подвижничким, безбрачним, монашким животом. Покајао се за своје грехе, ширио реч Христову и окупљао народ у љубави према вери и Христу и пострадао мученички бранећи своју веру. Све то, наравно, нимало не сличи ономе који као основну покретачку снагу користи мржњу уперену ка човеку који му је омогућио већину ствари којима се данас дичи и које чине његову „изузетност“ коју упорно покушава да наметне лаичкој, али и црквеној јавности у Србији. Насупрот њему, апостол Павле је за свог учитеља пострадао. Чини се, ипак, да је јунак наше приче веру утврђивао гледајући холивудске филмове, а не читајући јеванђеља. Јер како другачије објаснити потребу да се, где год се он појави, упале рефлектори и почне кабаре? Увек очекујући френетичну подршку од разних издајничких и „комуналних“ телевизија, које за туђ интерес узурпирају српски медијски простор, Кубат обузет својом славом губи било какав контакт са стварношћу и истином. Мада, истина и није оно што је циљ Кубатових кабаре наступа. Они су, заправо, сами себи циљ. Бивши професор ПБФ Родољуб Кубат се, нажалост, потпуно одвојио од вере, цркве и морала зарад омиљеног греха нечастивог – гордости. Или, можда, још горе, зарад гордости и среброљубља. Оно што га подсећа не само на процес његове метаморфозе већ и на то шта је пре тога био, или могао бити, јесте сећање на добро које му је учинио владика Иринеј. Болно подсећање на то био је текст професорке Ксеније Кончаревић објављен на сајту „Чудо“ која је сведочила о Кубатовом академском напредовању и подршци коју му је у том периоду пружао владика Иринеј Буловић. Ово подсећање посебно је разгневило Кубата. Он са видном резигнацијом говори о том тексту, оптужујући професорку Кончаревић за чин одбране владике Иринеја од Кубатових клевета и лажи. Дакле, у свету који је себи створио Родољуб Кубат (у баштама Ал Џазире и Н1) није дозвољено бранити једног епископа СПЦ, чак ни када то значи бранити саму истину, али нападати владике, цркву и православље је више него пожељно.
Чак и нас који смо гледали емисију „Јунаци доба злог“ у којој је Кубат играо запажену улогу, користећи се измишљотинама и лажима на рачун владике Иринеја, и хулио на цркву и веру, и који смо гледали или читали друге његове сличне наступе, изненадила је оптужба на рачун професорке Ксеније Кончаревић да је фалсификовала потпис своје колегинице како би обезбедила останак владике Иринеја Буловића на ПБФ. Текст који износи овако озбиљну оптужбу на рачун једне универзитетске професорке потписан је иницијалима А. М. и објављен на сајту „Директно“. У њему су приложене две фотографије на којима се виде потписи и одрађено је вансудско утврђивање кривице. Дакле, без икаквог учешћа стручних лица А. М. (или ће пре бити Р. К.) закључује случај оптужујући професорку Кончаревић да је починила овај злочин, и даље, у духу свог познавања права и судске праксе, позива је да докаже да је невина. На таквом односу према истини своје јавне наступе гради Родољуб Кубат, коме онда није никакав проблем да изјави да су патријархе Српске православне цркве увек бирали партијски челници, председници, а и пре њих краљеви.
Поред ове и свих других „премудрости“, од тога да је боравак на Светим службама патологија, до тога да је Свето причешће извор заразе, морамо рећи, да ако је и од професора Старог завета – много је.


2 коментара

  1. Како такав човек уопште може да буде професор на овој посебној високошколској установи? О чему он учи студенте? Да ли судијеа који је пресудио да се он врати – после заслуженог отпуста – на радно место професора ПБФ, зна шта је урадио и какву је штету нанео цркви?

    Да, наступи – кабаре – тј. ГОРДОСТ, свакако и огољено СРЕБРОЉУБЉЕ, су овде доминантне црте карактера ове креатуре која себе зове предавачем православне вере – све што је сатани и непријатељима СПЦ мило и драго.

  2. Ја сам код њега дипломирао. Човек кога ја познајем под именом и презименом Родољуб Кубат, или кога сам познавао, није иста особа са овим човеком данас. Иако он мисли да је доживео преумљење, ја бих рекао да је пао у прелест. У близини Цркве он још увек обитава само из љубави неких људи који га пре свега воле и љубави хришћанске ради опраштају му пре свега његову језичавост, а затим и тај динарски инаџилук, по коме је, ето, и Грахово познато.
    Има, дакле, нас који га помињемо на свакој проскомидији просећи му од Господа добро здравље, али и важније од тога: да се врати Цркви. Помислио је у прелести да му је Господ доделио улогу старосавезног пророка – перјанице бунта против синова таме. А тама обузима не само његово срце, него и његов интелект. Страшан је пад у који човек може из гордости да падне.
    Сујета се увек крије иза штита некаквог општег добра. А ствари су врло једноставне. Да сада пророк Исаија, Јеремија или не дај Боже Илија сретну мог професора, залепили би му прекодинарску шамарчину, коју би запамтио, да га врате на фабричка подешавања и пут Јахвеов, са кога је скренуо поводећи се за Баалом.

    Ако ово читате, драги професоре, сетите се да нисте Мардук. Сетите се да је Писмо настало у заједници и за заједницу. Нисте ни Есен. То што ви називате слободом је распутница. Ви то не чините ни за Цркву, ни ради других. Све је то, истински драги професоре, само плод сујете и гордости.

    Вратите се у Цркву и принесите жртву покајања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.