Хаџи Александар Ђуровић, редитељ – Ктиторско подизање филмског споменика Светитељки

Филм „Света Петка – Крст у пустињи“ у режији младог београдског редитеља Хаџи Александра Ђуровића, рађен према роману „Петкана“ Љиљане Хабјановић Ђуровић, премијерно ће бити приказан у Београду, у МТС дворани (Дом синдиката) 6. септембра, а након тога и у Републици Српској, Црној Гори, на Косову и Метохији и дијаспори

Филм „Света Петка – Крст у пустињи“ нашег саговорника Хаџи Александра Ђуровића снимљен је с благословима Светог Синода, и блаженопочивших патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. На предлог Филмског центра Србије овај филм је подржан од стране Владе Републике Србије и Министарства културе, као и Секретаријата за културу АП Војводине и јорданског Краљевског филмског центра (RFC).

Како и када се код вас родила идеја о филму „Света Петка – Крст у пустињи“?
Године 2008. као студент Академије уметности у Београду имао сам предмет радио-режија код сјајног професора Мирослава Јокића, ветерана југословенске радио-режије, који ми је приближио и открио могућности режије звука, веома важног аспекта свих мојих даљих радова. Током ходочашћа у Светој земљи читао сам роман „Петкана“ и тада су се родиле идеја и жеља да једног дана снимим филм, а да се у међувремену уради звучна књига у форми радио-драме. Те године цео роман је објављен на седам дискова, а 2021, поводом две деценије романа, објавили смо звучну књигу и на јутјубу за бесплатно слушање и скидање као дар читаоцима и слушаоцима. Идеја да се крене у филм поново се родила 2016, када сам с мајком написао сценарио, а 2018. коначно смо кренули у продукцију филма, чија је реализација трајала до 2021. године.
Која осећања и каква размишљања су била пресудна након одлуке да режирате филм о великој Светитељки? Мало је рећи да је то био изазов…
Ово је мој први велики филм у ауторском, али и продукционом смислу. Изазов је свакако био велик, као и одговорност да оправдам ту милост која ми је дата, да баш ја направим тај филм. Имао сам обавезу да останем веран Светитељки, роману, очекивањима читалаца и публике, али и свом уметничком виђењу. Већина филма настала је у иностранству, а с том врстом копродукције имао сам посредног искуства радећи као асистент на домаћим филмовима који су снимани у региону. Успели смо да пронађемо партнера у Јордану коме се се веома допала прича, и тиме смо остварили прву српско-јорданску копродукцију, и мислим да је ово први српски филм сниман у пустињи. Наша мала породична продуцентска кућа „Александрија филм“ кренула је у тај подухват с вером у Бога и у помоћ Свете Петке, и током рада на филму смо, и поред многих искушења и потешкоћа, осећали присуство и на неки начин заштиту Светитељке. Објективно – нисмо знали у шта улазимо, ни шта нас све на том путу очекује, али нисмо се плашили, јер су нас жеља и упорност да се уради ова важна прича водили ка циљу. И, ето, након шест година, људи ће имати прилику да у биоскопима виде филм, за који се надам да ће им бити на духовну корист, као што је био и нама коју смо на њему радили.
Снимање филма реализовано је, поред Србије и Румуније, и у амбијенту пустиње, у Јордану. Знамо да је током земног живота, подвизавајући се и духом узрастајући, Светитељка провела у пустињи око четири деценије. Како сте, радећи на овом периоду искушеништва светитељкиног, проницали у њен лик?
Пре свега вођен романом, али и молитвама Светој Петки да причу испричам онако како би она хтела и како је најбоље да људи разумеју. А онда, када сам кренуо у извиђање локација, сусрет с непрегледном пустињом и сама помисао на живот у њој данас, из комфора 21. века, у човеку буди дозу страхопоштовања према људима који се одлуче да се на таквом месту подвизавају. А тек свест да се Света Петка тамо подвизавала пре десет векова, уметнику даје простор за размишљање, али и суочавање са самим собом. Када мисле о свецима, људи обично имају неку врсту дистанце, као да се ради о бајци, о нечему што је било веома давно, о ликовима који су предодређени да то буду, а ретко освешћују да су то били људи попут нас данас и колика је заправо величина њихових подвига и страдања за Бога. То и јесте фокус филма. Оно што је у житију описано у само две реченице заправо је главна тема мог филма. Како једна обична, побожна девојка, након деценија проведених у пустињи (физичкој, али и психичкој и духовној) у борби са искушењима, гресима и унутарњим демонима, постане највољенија и најпоштованија светитељка православља. У њеном лику се можемо препознати сви ми.
У којој мери је ово крупан искорак из вашег досадашњег опуса? 
Крупан је по значају и величини приче, и по захтевности редитељског рада, али се тематски не разликује превише од онога што је делом моје интересовање. Наравно, не може се поредити с мојим дебитантским филмом, који је модерна прича о људима и усамљеност овог доба, али се наслања на теме православља и наше историје, које сам обрађивао и у играној и документарној форми. Заиста мислим да смо направили нешто ванвремено и општечовечно, разумљиво свим људима где год били. Овакав филм није снимљен у домаћој, а колико знам ни у светској кинематографији, тако да не могу да га упоредим ни са чим, али видећемо суд гледалаца.
Како је изгледала, како се одвијала сарадња с вашом мајком Љиљаном Хабјановић Ђуровић, ауторком романа „Петкана“ на основу којег је рађен сценарио за филм?
Ово је први играни филм по неком њеном делу. И драго ми је што је то дело управо прво дело из њеног духовног опуса. Она је косценариста филма и морам рећи да је више била сарадник него писац. Није се противила када је роман због редитељских решења и адаптације за потребе филмског језика трпео скраћења, и била је задовољна како су њени ликови и лик Свете Петке оживели у филмском формату. Без њене подршке, али и оца који је продуцент филма, не би било могуће да филм завршим. Свете Петка је врло важна нашој породици и овај пројекат смо схватили и као личну мисију и на известан начин ктиторско подизање још једног споменика светитељки. Тако да је ово до сада свакако нешто најзначаније што смо урадили у нашој продукцији, након документарног филма „Ви идите, ја нећу!“ по књизи блаженопочившег митрополита Амфилохија.

Светска филмска продукција окренута је безмало дијаметрално супротно темама којима се ви бавите. Промовишу се сатанизам, безверје, изопаченост, насиље сваке врсте… Шта мислите о тим новим трендовима у свету филма?
Што би јунак мог кратког филма (Свети мученик Вукашин јасеновачки) рекао: „Само ти, сине, ради свој посао“ – тако и ја морам да се помирим с тим да зло не спава и да неуморно ради на пропагирању свега што је против Бога, хришћанства и православља, против породице и разума и универзалних моралних и етичких вредности. Као уметник и као верник осећам одговорност да кроз своја дела људима приближим ону другу страну, позитивне примере и приче, те да их моји филмови – колико је то могуће – омплемене, а не још више затрују након гледања. Дуги низ деценија се у светској индустрији филма, музике, моде итд. неморал, грех, пороци, зло, блуд и разврат релативизију и све се пакује у амбалажу забаве и лаког садржаја који се упија и пласира деци и младима. Али ако се ми не боримо против тога својим делима и примером, нема ко други да то уради за нас. Заиста се надам да ће гледаоци након мог филма размишљати о њему и отићи кући мало бољи него што су били пре гледања филма.
Где су ту дух, вера, нада, љубав? 
У молитви и примерима светих. Ко зна, можда су и сада око нас неки свети људи који чине добра дела и чуда и који ће бити прослављени на небесима, као што је Света Петка откривена деценијама након своје смрти. Важно је да се окренемо оном исконском добром у себи и у својим срцима, које смо по рођењу добили с душом и Светим духом. Заиста не желим да верујем да се неко роди као зла особа, већ верујем у слободну вољу и избор, одговорност коју свако од нас носи, али и у шансу за покајање, опрост и искупљење.