ГЛЕДИШТА: СЛУЧАЈ ХАБЕРМАС

У прошлом броју Печата, под насловом „Ко је изнервирао Хабермаса?“, објавили смо критички текст руског публицисте и мислиоца Андреја Коробова-Латинцева, који је полемисао са ставовима и „огорченошћу“ немачког филозофа поводом СВО у Украјини.
Ово занимљиво разматрање мисаоне недоследности „живог класика савремене немачке филозофије“ повод је за подсећање на једно важно (давно) полемичко преиспитивање гледишта Јиргена Хабермаса поводом НАТО агресије на Југославију. Тада – маја и јуна 1999. године, на Хабермасов текст о бомбардовању наше земље, објављен у немачком недељнику Цајт (наслов – „Бестијалност и хуманост“; поднаслов: „Рат на граници између права и морала“) реаговали су универзитетски професори и истакнути српски интелектуалци академик Данило Баста и професор Драган Стојановић. Њихове текстове немачки недељник није објавио, али су потом штампани у мајском, односно јунском броју недељника НИН. Чини нам се да актуелна глобална дешавања и место трагичног српског искуства у њима речито говоре о разлозима за ово поновно објављивање текстова др Стојановића и др Басте, у то време професора Филолошког и Правног факултета у Београду.

Половично легитимисање није никакво легитимисање

Неколико маргиналија уз чланак Јиргена Хабермаса у недељнику Цајт

Пише Данило Баста

Могло се очекивати да ће један тако угледан и широм света познат филозоф и теоретичар друштва као што је Јирген Хабермас, чије су књиге превођене и чије су мисли снажно реципиране и у Београду (пре непуна три месеца одбрањен је на Филозофском факултету у Београду један обиман магистарски рад посвећен управо Хабермасовом делу!), изразити своје мишљење о ваздушним нападима Северноатлантског пакта на Југославију који трају већ више од шест недеља. Начин на који је он то учинио заслужује пуну пажњу. Његово узимање у обзир многих аспеката, његова оцена различитих аргумената и мотива, његов покушај да проблеме стави у свеобухватну перспективу која, како он каже, представља „преображај међународног права у право грађана света“, његово избегавање да се сврста на ову или ону страну, одн. да одмах заузме ову или ону „позицију“ и да са ње све слика у црно-белој техници, уједначеност његовог приступа и оно што би се могло означити као дух равнотеже – са свим тим се треба сложити у Хабермасовом чланку „Бестијалност и хуманост“, објављеном у недељнику Цајт 29. априла 1999. Међутим, карактеристично је да се при томе Хабермасова размишљања, готово без изузетка, крећу у оквиру једног модела мишљења који омогућује да се уз „свакако“ увек каже и „али“. То не значи да он на тај начин жели да избегне свако јасно заузимање става поводом бомбардовања Југославије, а камоли да се у томе очитује нека слабост или чак мањкавост начина мишљења који је у том чланку демонстриран. Напротив, такав начин размишљања – обазрив, предострожан, непристрасан – потиче из саме ствари, тј. из вишезначне и шкакљиве природе немилосрдне интервенције Северноатлантског пакта (ми који смо њоме погођени називамо је, не без разлога, агресијом), која се тешко може разложно објаснити, ако уопште и може да се објасни. Јер то што Северноатлантски пакт чини својим високотехнолошким бомбардовањем Југославије, од којег је до сада пало и много сасвим невиних жртава, међу њима и мале деце, отима се сваком јасном појму и свакој једнозначности. Досадашње (правне) категорије су пољуљане. Хабермасов прилог је доказ за то.
Мени се чини да је суштина онога што Хабермас говори садржана већ у поднаслову његовог чланка: рат на граници између права и морала. Ово „између“ говори само за себе. Оно значи да рат који Северноатлантска алијанса бомбама води против Југославије не може да се оправда ни правно ни морално. А половично легитимисање није никакво легитимисање. Хабермас је у праву када говори о „самоовлашћивању“ Северноатлантског пакта и када закључно подвлачи да оно не сме да постане правило. Заиста је истина да је Северноатлантски пакт, дакле један партикуларан војни савез, при ваздушним ударима против Југославије игнорисао Уједињене нације, дакле једну универзалну светску организацију, и тиме знатно допринео њеном подривању и дискредитовању. Што је у области права незамисливо, што значи еклатантно огрешење о најелементарније правне принципе, то је Северноатлантски пакт доказао с потпуном прозирношћу: истовремено је преузео улогу тужитеља, судије и извршитеља пресуде. Нема сумње да такав поступак разара свеколику легалност.
Верујем да је то до краја домишљен смисао самоовлашћивања Северноатлантског пакта које Хабермас констатује и наглашава. Тим више чуди његова тврдња да је Савет безбедности блокиран. Најпре, треба приметити да питање евентуалне војне интервенције у Југославији, односно против ње, уопште није било на дневном реду Савета безбедности. Зато не бисмо смели да унапред прихватимо да постоји блокада овог изузетно важног органа Уједињених нација. Чак и ако би та блокада постојала, што, кажем, није доказано, то се ни у ком случају не би могло сматрати чињеницом која допушта да се из ње извуку било какви закључци у корист интервенције Северноатлантске алијансе, па ни морални, што Хабермас, сва је прилика, дозвољава, тачније речено: не искључује. Јер после сопствене тврдње да је Савет безбедности блокиран, он каже да се Северноатлантски пакт због тога „може позивати само на морално важење међународног права“. Или, на другом месту: „Северноатлантски војни савез делује без мандата Савета безбедности, али оправдава интервенцију као прву помоћ прогоњеној етничкој (и верској) мањини.“
Мора се без околишења рећи да је говор о моралном важењу међународног права крајње сумњив. Тврдити да међународно право има морални основ или пак моралну позадину, било би нешто друго. Међутим, морално важење међународног права – а проблем његовог важења, упркос разноврсним покушајима да се реши, у јуриспруденцији до данас важи као проблем који није решен на задовољавајући начин – више је него проблематично. Не само што лако скреће у метафизику него и широм отвара врата чистој самовољи, која је најопаснија управо тамо где би се безусловно морала спречити, наиме у случају самовласне војне интервенције која по својим последицама изазива пустош. Поврх тога, необично је, чак гротескно, што један војни савез наступа као морални трибунал и делује у име морала. Да спасавање морала може бити препуштено војном савезу, чије постојање претпоставља примену убилачких насилних средстава, то се налази с ону страну било какве прихватљивости.
Утолико нипошто није неумесно када Хабермас у овом контексту подсећа на једног великог политичког мислиоца двадесетог века Карла Шмита. Независно од тога што Шмит, због свог ангажмана у нацистичко доба, важи као озлоглашен и споран, његове далекосежне речи упозорења, које Хабермас цитира, делују као чиста истина баш с обзиром на текуће бомбардовање Југославије и покушаје предводника Северноатлантског пакта (господина Солане, на пример) да га морално оправдају: „Ко каже човештво, тај хоће да обмане“, као и: „Хуманост, бестијалност“. Дакле: ко каже човештво и бомбама разори, рецимо, сва три моста преко Дунава у Новом Саду или топлану и кинеску амбасаду у Новом Београду, тај обмањује, тај не штити Албанце са Косова, тај не води политику људских права, тај изједначава хуманост и бестијалност. То никада не може бити пут од класичног међународног права ка прижељкиваном и пожељном праву грађана света и ка космополитском стању. Баш напротив. Систематско бомбардовање Југославије поништава дојакошње међународно право. С друге стране, оно не значи ни један једини корак у правцу „космополитског поретка у потпуности одређеног правним нормама“ (Хабермас). Бомбе самовласних моралиста из Северноатлантског пакта никако не могу да буду средство за остварење племенитог идеала ius cosmopoliticum-а. И Кант и Келзен, на чију мисаону традицију Хабермас подсећа, жестоко би се успротивили таквом подухвату.
(9. 5. 1999)

Лицемерје и војна моћ

Хабермас и те како увиђа да су лицемерје и војна моћ отровна мешавина, али он говори помало срамежљиво

Пише ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ

Јирген Хабермас је у праву кад у чланку објављеном у недељнику Die Zeit у више наврата говори о „каузалној вези“. Ту каузалну везу (или каузални нексус, могло би се рећи) заиста и треба разматрати и без предрасуда анализирати све што је чини. Но шта овде заправо значи „каузална веза“? Њу представља распарчавање Југославије (1991–1992) и данашње немилосрдно, с хладнокрвним беснилом спровођено уништавање онога што је од Југославије остало. Догађаји на Косову, ако се тако посматрају, јасни су сами по себи. Од остатка Југославије постаће осакаћена земља, готово неспособна за живот. Зар то може да буде циљ новог светског поретка, у ком владају људска права и демократија? Очигледно, не. То не би могла да оправда ни најсмелија дијалектика.
Цела расправа о томе зашто се људска права бране управо на такав начин почива у крајњој линији на једној противречности. Суверенитет је, у свом строгом виду, наводно превазиђен, људска права су важнија, а њих за невољу сме (мора) да доведе у ред (у нови „светски ред“) чак и интервенција споља. Добро, али ко треба да интервенише и ко има право да просуђује да ли и како треба интервенисати? То се, тако смо поучени, чини са становишта новог морала, који се изводи из „друштва грађана света“ или бар из њега треба да се изведе. Проблем је, наравно, у томе што такво „друштво“ не постоји, чак ни у назнакама.

КОНСТАТАЦИЈА КАО ПРОРОЧАНСТВО И сам Хабермас у предавању на међународној конференцији под називом Droit, democratie, espace publique, коју су јануара 1997. организовали UNESCO и College international de philosophie, јасно и убедљиво каже колико смо удаљени од таквог друштва и зашто. Једна од поенти његове анализе гласи да реперкусије такве интервенције, чак и ако би била потребна, могу да буду горе од никакве интервенције. Ова констатација је готово пророчанство: две године касније, то сасвим јасно видимо.
Хабермас је, наравно, у праву кад тврди: „То што је НАТО сам себе овластио, не сме да постане правило“, иако те речи не изговара довољно гласно нити су оне наишле на довољно широк пријем и разумевање. Додуше, изрази попут „патерналистички“, „непоуздане процене једне стране“ (наиме, НАТО-а), „хегемонијални гарант реда“ (Америка) или наведено „самоовлашћивање“ говоре сами за себе. Али коме говоре? Они који схватају суштину и значење ових формулација ионако су против рата и терора којима је један народ (заправо, више народа) већ недељама изложен услед бомбардовања.
Можемо се принципијелно запитати да ли је друштво грађана света као основ неког вишег морала који би оправдао интервенцију заправо хилијастичког типа? Чудесно и пожељно царство људских права, у америчком смислу те речи, треба да замени царство небеско или можда будући овоземаљски рај комунистичког типа. До данас још ниједан хилијастички пројект није остварен. Зар је то случајност? Или је посреди грешка историје? Можда није било довољно времена? Или је управо „друштво грађана света“ то коначно откривено које ће неминовно доћи? Овог пута засигурно. То ћемо још видети. Јасно је, међутим, да овако брутална агресија („интервенција“) свакако неће представљати „скок на путу класичног међународног права које важи међу државама ка космополитском праву друштва грађана света“. Из тога једино може да се научи – а ко је икада из таквог чега нешто научио? – шта никако не треба радити. Распиривати већ постојеће сукобе да би се катастрофе до којих они доведу гасиле бензином, цинично је и неминовно везано са лицемерјем, које је у јавности већ постало систем.

ОТРОВНА МЕШАВИНА Протеривање свих Срба из Хрватске 1995. године може се тумачити на различите начине, али једно је извесно: или је суверенитет новонастале државе био важнији од људских права прогнаних или су и тада за „недовршено“ (Хабермас) друштво грађана света људска права морала бити важнија. Но ако се суверенитету једном да предност у односу на људска права, да би се неколико година касније један већ измучен народ кажњавао безбројним бомбама зато што брани сопствени суверенитет, то се може означити само као лицемерје. Такво лицемерје не може да оснажи друштво грађана света у настанку, у Европи и другде, али зато може да га, краткорочно и дугорочно посматрано, компромитује и подрије пре но што оно уопште и настане. Објашњења типа „једном морамо да почнемо с применом тог морала“, јесте изговор који не може да прикрије чињеницу да се у позадини свега налазе игре моћи или лудило моћи, а не некакав „морал“.
Лицемерје и војна моћ, то је отровна мешавина. Хабермас то и те како увиђа, али он говори помало срамежљиво. Неко ко разузданој моћи исувише обазриво препоручује да буде обазрива, вероватно сматра да постоје ствари од којих треба презати. Која је то ствар за Хабермаса, пошто он не слуша завијање сирена четири или шест пута дневно? Шта то чује овај филозоф? Је ли то опасност оне распрострањене „херменеутике лицемерја“, која ће нам помутити и последње остатке разума? Но ту већ може да помогне одлучност.
Познати филозоф очигледно је читао и Достојевског. Њему су сузе једног детета важне, ма какви циљеви и жеље били иза њих. То, како он каже, „кида наше живце“. Таква осетљивост је вредна хвале. Код Достојевског блиставо здање света (у хришћанском или ма ком смислу речи) не сме да почива на једној јединој детињој сузи. Како онда неко ко покушава да промисли друштво грађана света треба да реагује на цинизам представника НАТО-а и њихову „колатералну штету“? „Нехотичне“ мете су сваким даном све бројније, изгнаници такође; читамо и речи о „контингенцијама рата“ – то звучи паметно и готово утешно.
Због колетаралних штета људи попут једног Ивана Карамазова одувек су на крају враћали улазнице за велики спектакл. Њима није стало до друштва грађана света ако због скока у ново космополитско право плачу, рецимо, мале Албанке или, такође, мале Српкиње. Милозвучни филозофски тонови о моралу новог светског раздобља биће од слабе користи кад је реч о индивидуалним болима, које, узгред, неретко настају управо услед насилног спровођења оних још недозрелих норми. Да ли је старо право ипак било боље?

С ОНЕ СТРАНЕ ПРАВА И МОРАЛА Но једно јесте увек од користи: правда, једнака за све, истина, у помало старомодном смислу те речи, која ће барем све избеглице, ма које националности и вероисповести оне биле, приказати у истом светлу, једном речју – хуманост, која нема никакве везе са бестијалношћу, шта год о томе мислио Карл Шмит.
Никад не постоји само једно исправно тумачење неког романа. Али ако неко у роману насумично чита или жели да узме на знање свако друго или треће поглавље, његово ће тумачење сигурно бити погрешно. Трагедија народа на Балкану често се тако „чита“ и тумачи. Ако би се, да тако кажем, прочитала „сва поглавља“ и ако би се на основу датих чињеница схватило да садашњи рат у Југославији (као и грађански рат протеклих година) није рат на граници између права и морала већ да је то рат с оне стране сваког права и морала, то би за све људе у Југославији већ нешто значило. Овај пут реч је о необузданој моћи која жели да се потврди и да влада. Но право и постоји да би његове норме омогућиле одређен ред и јемчиле за њега, да би спречиле његово кршење или макар да би указале на то. На томе треба и да остане. Тако човек, додуше, живи са разним сумњама, али без очајања над свим оним што су наши покушаји да поправимо свет упропастили.
Друштво грађана света у овом тренутку је сањарија која не би смела да доведе чак ни до „благих“ интервенција, а камоли до једне овако разорне и готово непоправљиве.
У немачком недељнику Цајт објављен је недавно текст Јиргена Хабермаса „Бестијалност и хуманост“ (са поднасловом: „Рат на граници између права и морала“), у којем се вероватно најпознатији немачки живи мислилац осврће на рат на Косову полазећи од неких својих ранијих разматрања о праву на интервенцију зарад заштите људских права. На тај текст полемички су реаговали др Драган Стојановић и др Данило Баста, професори Филолошког и Правног факултета у Београду, али их је редакција немачког недељника, после вишенедељног очекивања, љубазно обавестила да њихове прилоге није прихватила „због недостатка простора“.
Објављујући их у НИН-у, с дозволом аутора и у редакцијској опреми, у овом броју доносимо одговор др Драгана Стојановића којим се полемика и завршава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *