ГЕОПОЛИТИЧКО ДЕТЕУБИСТВО: О СМРТИ ДАРЈЕ ДУГИНЕ

О свирепом злочину – убиству Дарје Дугине, кћери Александра Дугина, руског филозофа и геополитичког мислиоца, за Печат, непосредно по овом страшном догађају, говоре учитељ дубинске геополитике др Миломир Степић, филозоф смеле и истинољубиве мисли др Часлав Копривица (од кога и потиче наслов ове анкете), уредник „Геополитике“ Слободан Ерић и стручњак за хибридни рат Хаџи Слободан Стојичевић. Наше саговорнике замолили смо за коментар, подсећајући да је Александар Дугин, стојећи на стражи будућег мултиполарног света, рекао да је рат Русије и НАТО-а у Украјини апокалиптични рат за спречавање тријумфа антихриста, и да је он знао, као нико пре њега, да су „Срби једини народ у Европи који је ратовао против западне империје. Када је западна таласократија као бура надирала према нашим границама, тада је на српском копну подигнут штит и барјак слободе. У Србији су подигнути први бедеми Евроазије. Кошаре су Термопили Евроазије. Срби су на себе примили ударце коју су били намењени нама. Наш дуг према Србима је огроман. Да се Срби нису супротставили Западу, умови унутар Кремља се не би пробудили на време и Путинова Русија би закаснила. Ми Србима дугујемо Косово. Да Косово опет буде српско: то је историјска и морална дужност Русије. Ми имамо наше Куликово поље, Срби имају своје Косово поље. Али у духу то је једно исто поље на којем ћемо се срести и потући непријатеља у последњој бици на Земљи.“
А његова достојна кћи, и кћи Свете Русије, наша је сестра у Косовско-куликовском завету Срба и Руса. Можда се о њој не може ништа лепше рећи но што је рекао Драган Добрашиновић у песми Дарја Дугина, коју објављујемо као неуобичајен и поетичан увод у садржај који следи.
*
Била си лептир лепршави
И трептај лаган у грудима
Бљесак под сводом небеским
Ти девојчица међу људима

Била си талас светлуцави
И блистав зрак над брдима
Звезда што тмине поништава
Ти мало чудо над чудима

Била си искра у сивилу
И зрно соли под зубима
Трен који смеши се бескрају
Ти увек прва над првима

Била си слободе застава
И поклон најлепши другима
Слова имена твог сад завет су
Ти дивна Дарја Дугина

МИЛОМИР СТЕПИЋ:

Страдање у име другачијег, бољег света

Судар два антагонистичка глобална геополитичка пола у украјинској арени узео је још једну жртву. Далеко од линије фронта и домета оружја директно сукобљених страна, али свакако у домету нових, ултрапостмодерних облика наношења свеколиких губитака противнику. Нема ту више никаквих правила, кодекса, конвенција, а о витештву да се и не говори. Напада се без пардона на болнице, школе, верске објекте, нуклеарне централе, децу… Као легитиман циљ означено је све оно што ће противнику нанети штету, нарочито сломити његову вољу за борбу. Посебно значајна мета су челне личности, елита, вође… политичке, војне, научне, културне… Мислиоци! Они који могу свету да понуде нешто ново, другачије од постојећег, које се пак због привилегованог статуса брани свим средствима.
Зашто се ударило на Александра Гељевича Дугина. Насилна смрт није стигла њега – а налогодавци атентата знају да је он спрам сопственог физичког одласка имао духовно надмоћан став – већ његову ћерку. Сврха наношења њему таквог бола је осветничка, опомињућа. Да се најсуровије, за пример, казни родоначелник алтернативе вестернизованом, униполарном, тоталитарном систему који у подређеном, ропском положају хоће да задржи читав не-Запад. Типичан покушај рањене Империје да још мало претраје, у паничном страху од силаска с трона. Ништа ново под капом небеском. Србима је то познато из искуства са Османским царством: „и попове српске учитеље“, како би рекао народни песник за дахијски покушај њиховог обезглављивања пред Устанак. А слично су потом чинили аустроугарски, бугарски, немачки, кроатоусташки, великоалбански, титоистички и мондијалистички душмани. Сада исто то покушавају да спроведу на руском примеру. За наук пробуђеном, узаврелом човечанству „који глоба давати не може“.
Зашто и за шта је крив Дугин? Охрабрио се да интелектуално „изађе на црту“ глобалном хегемону. Неопростиво! Запад под америчким вођством све је био припремио, али само за себе: дивно замислио „партију“, успоставио правила „игре“, отворио „шаховску таблу“, распоредио „фигуре“, повукао кључне „потезе“ и ноншалантно, не журећи у свом тријумфализму, ушао у „завршницу“. Чак и Русија је била на ивици преумљења, обесхрабрена за било какав отпор, пред имплозијом. Амерички геополитички гуруи третирали су је као „црну рупу“. И даље је била највећа и природним ресурсима најбогатија земља света, али се њено становништво масовно гурало у редовима и пред контејнерима. И (из)умирало. Остала је нуклеарна сила, а није могла да изађе на крај с хиљаду пута мањом и милитантним исламизмом зараженом тадашњом Чеченијом. Њени тзв. олигарси су је бесомучно пљачкали – називајући то приватизацијом – и опљачкано износили у Енглеску, Француску, Швајцарску, Немачку… А где би друго!?
Покондирени назовиинтелектуалци су ту руину од државе видели само у оквирима „евроатлантских интеграција“, макар и у крајње подређеној, трећеразредној позицији. Упркос чињеници да Русија и Руси према геополитичком и цивилизацијском идентитету тамо не припадају. Био би то добровољни пристанак на самоубилачки статус шизофрене, растрзане државе (како би рекао Хантингтон), без шансе да икада оздрави. С друге стране, они разочарани лицемерјем и преварном политиком Запада ирационално су се залагали за „одвезивање“ Русије од Европе и потпуно окретање истоку, Азији. Аргументовали су то географским шематизмом – да се највећи део територије Русије налази источно од Урала, да су тамо природна богатства, економска перспектива, готово празан простор и да су на Далеком истоку долазеће светске силе-партнери. А онда је громогласно, храбро, без комплекса, из дубина диктираног заборава извлачећи блиставе традиције руске културе и геополитике, наступио Дугин. И понудио нешто непроцењиво – аутентичну идеју опоравка, самосвојни културно-цивилизацијски модел, алтернативну геополитичку концепцију. „Трећи пут“ – по угледу на класичне евроазијце из 1920/30-их, хватајући се за „копчу“ коју је оставио Лав Гумиљов. Схватајући да је не само Русија после разорног комунизма остала без идеологије већ и да за њоме трага и читаво човечанство, касније је понудио и нови идеолошки темељ – „Четврту политичку теорију“.
Запад је одмах препознао „опасност Дугин“. У њему је видео појединца – реметилачког фактора. За интересе Вашингтона, Брисела и Лондона он то заиста и јесте био. Пљуштале су етикете: од „екстремног левичара“ до „ултрадесничара“, од „салонског фашисте“ до „криптокомунисте“, „од нескривеног атеисте“ до „православног фундаменталисте“… И инструментализовани прозападни (нео)либерални кругови у самој Русији га нису подносили, покушавајући да ограниче његов утицај и чак га егзистенцијално угрозе. С друге стране, широм света, а нарочито међу заговорницима Европе нација, имао је све више следбеника. Њихов број се увећавао како је „пропаст Запада“ постајала све очигледнија. Антиатлантизам који је заступао већ раних 1990-их добио је обрисе свеобухватног (нео)евроазијског светоназора, чији остали аспекти нису много бринули утицајне русофобне личности и институције с оне стране Ламанша и Северног Атлантика колико их је плашила геополитичка димензија. Дугин је својим континенталистичким, телурократским поставкама као Бехемот запретио Левијатану, тј. оштар трозубац уперио према „моћи мора“, таласократији, које отелотворују САД и бивше европске колонијалне силе сада дисциплиновано сврстане у НАТО и ЕУ.
Заљуљао је Дугин темеље, саму суштину привилеговане позиције и вишевековне доминације Запада. Униполарном систему, који је увелико хватао замах, а заснивао се на принципу освајања и контроле света „дуж паралела“, супротставио је мултиполарну структуру састављену од четири зоне (панобласти) „дуж меридијана“, унутар којих се налазило мноштво интеграцијски флексибилних великих простора. Глобалистичка догма никако то није могла да му опрости. Како се усудио да доведе у питање хегемонију трансатлантског језгра и сучели му мегакопно Евроазију? Зар је смео да ренесансу готово упокојене Русије учини логичном и изводљивом, како би она поново постала фактор равнотеже и пијемонт за окупљање земаља које САД већ имају или намеравају да имају под својом „шапом“? Сматра ли он стварно могућом своју примамљиву понуду Европи да се „ослободи америчке окупације“ и постане самосталан пол моћи? Одакле му храбрости да пројектује геополитичке векторе („осовине пријатељства“) од Москве према осталим евроазијским „играчима“ када је то право себи приграбио само Вашингтон? Није ли ништа друго до шарлатанство његово предвиђање да ће антиамериканизам бити кључни кохезиони чинилац како сила које већ ступају на сцену, тако и малих, подјармљених нација жељних слободе? Како је могао да подржава Србе током оружаног сукоба за југословенско наслеђе када их је Запад одраније већ одредио као „лоше момке“? А он је, штавише, отворено говорио да су се они први супротставили атлантистичком потопу и Русији купили драгоцено време, што она мора да им узврати. Шта је хтео да поручи европском делу Запада када је позивао Кремљ да гасоводима додели улогу „најважнијег геополитичког инструмента“ Русије? Како је могао, као врхунски интелектуалац, доктор наука и универзитетски професор, да отворено упозорава куда води антируска индоктринација у Украјини и да „политички некоректно“ тражи да се то благовремено реши оружаном силом?
И када је много тога што је изрекао и написао, на запрепашћење Запада, почело да се спроводи, не чуди што су се тамо појавиле поруке – „Путин? То је Дугин!“ Одатле до минирања аутомобила где је уместо њега страдала његова ћерка био је само корак.

СЛОБОДАН ЕРИЋ:

Ко је Дугин нама и ко смо ми Дугину?

Убиство Дарје Дугин, ћерке познатог руског геополитичара Александра Дугина, изазвало је велики медијски одјек не само у Русији него у свету. Да ли је права мета атентата био Александар и да ли је убиство наручено из Украјине или с неког другог простора, то ће, надамо се, утврдити истрага.
Александар Дугин је један од најзначајнијих савремених светских геополитичких и филозофских мислилаца. Његов проницљив истраживачки дух, ерудиција, захваљујући којој је, у својим истраживањима, вршио синтезу из различитих научних области, културе и традиције, породили су једно велико и оригинално научно дело. Александар Дугин је идејни творац Евроазијске уније и онога што данас зовемо евроазијске интеграције, а што се у званичним политичким круговима приписује некадашњем председнику Казахстана Нурсултану Назарбајеву. Дугин је деведесетих година 20. века писао о евроазијству и потреби сарадње народа на простору Азије, када се, у званичној Москви Бориса Јељцина и Јегора Гајдара, писало и говорило на сва уста о демократији и либерализму.
Све што је написао Александар Дугин пажљиво је ишчитано, и у Русији, и у читавом свету, укључујући и САД и ЕУ, где је он, упркос неслагањима с његовим ставовима и медијској пропаганди против њега, у неким круговима веома респектован. Да ли је Дугин близак сарадник Путина и кремљовске политичке елите не можемо дати поуздан одговор, али несумњиво је да су његове идеје извршиле велики утицај на савремену Русију – државу и друштво.
Александар Дугин је својим особеним научним стваралаштвом и јавном делатношћу показао да може да створи један кохерентан геополитички идејновредносни концепт друштва који је у директној супротности с плановима глобалних управљачких структура. И у томе можда треба тражити мотив да се он физички елиминише. Дугин је био и остао велики пријатељ Срба, од деведесетих година до данас. То могу и сам да потврдим кроз контакте и разговоре с њим и интервјуе које је увек био спреман да да Геополитици, као и другим српским медијима. Стога наши, српски, изрази саучешћа, солидарности, подршке а, пре свега, молитве, поводом убиства његове ћерке Дарје треба да, свим срцем, буду упућени Александру Дугину.

ХАЏИ СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ:

Почетак индивидуалног терора на територији Русије

У суботу, 20. 8. 2022, око 21.35 у Москви је отворен још један фронт хибридног трећег светског рата. Експлозија која је уништила аутомобил руског филозофа и идеолога Александра Дугина, и убила његову ћерку Дарју Дугину која је била за воланом, означила је почетак индивидуалног терора на територији Руске Федерације. Како је већ познато у тренутку писања ових редова, експлозив је подметнула Наталија Вовк, држављанка Украјине, и како се незванично сазнаје – припадница украјинске фашистичке организације „Азов“. Она је у року од неколико сати после терористичког акта напустила територију РФ и пребегла у Естонију. Одговорност за терористички акт је, како је изјавио бивши посланик државне Думе РФ Илија Пономарјов, такође преузела и „Национална републиканска армија“.
Убиством Дарје Дугине отворен је нови фронт трећег светског рата – фронт индивидуалног терора против мирних житеља на територији Руске Федерације. Смисао овог атентата на Дугине (јер прави циљ атентата је највероватније био Александар Дугин) је као и увек, када је фашистички терор у питању, покушај утеривања страха у кости „мирног становништва у позадини“. Исто као у Мачви током Првог светског рата, исто као у НДХ и окупираним областима Белорусије и Украјине током Другог светског рата, смисао је у терору над цивилима као покушају да се они обесхрабре и повинују вољи агресора.
Дарја Дугина је једна од нас. Она је оличење лепоте, младости, памети и животне енергије наше словенске и православне цивилизације. Њено убиство је покушај да се, рукама украјинских терориста, колективна агресија коалиције зла прошири и „у дубину“ – на територију РФ и да се створи раскол између „уплашених цивила“ и државног руководства РФ. Њено убиство је покушај да се ритуалним убиством ње или њеног оца (како је вероватно било планирано) удари на идеолошке темеље наше заједничке словенске и православне (јер и ми Срби смо у том рату већ више од 30 година) борбе за правду и слободу. Као да једно убиство, ма кога од нас, може зауставити овај дуго чекани и дочекани вихор ослобођења који је почео 24. фебруара 2022. Не разумеју некрсти да смо сви ми ове дане чекали деценијама, не разумеју да нас неће зауставити њихова подлост и окрутност, не разумеју, нити су икада разумели а никад и неће разумети како „функционише“ словенска душа: нас смрт праведника не плаши већ надахњује и храбри.
Речено је „крв мученика је семе Цркве“; тако је и крв наше невино пострадале Дарје семе које ће проклијати још већом жељом за слободом од фашистичког неолибералног терора код стотина хиљада и милиона наших синова и ћерки, и убрзати коначну победу истине, слободе и правде.
Нека је нашој Дарји покој души и рајска насеља.
Вјечнаја памјат.

ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА:

Све док је свијет англоамерички – све ће (им) бити дозвољено

Организовано убиство Дарје Дугине, мимо своје аморалне окрутности, може се посматрати као порука Кремљу, а посредно, имајући у виду углед њеног оца у (ван)руској јавности – као ударац руском народу и његовим пријатељима широм свијета. Геополитичким дјетеубиством, макар његова мета био и сам Дугин, потврђује се оно што је недавно изрекао Алексеј Арестович, гласноговорник британског гласноговорника Зеленскога: „Украјина се бори за опстанак, нама је све дозвољено.“ Да то није тек лично мнијење, доказало је системско, украјинско бомбардовање Запорошке нуклеарке. Ако је, према украјинској нацистичкој крилатици, „нација изнад свега“, тада је, видимо, она и изнад сопственог физичког опстанка – да се не говори о њеним непријатељима, па чак ни о остатку Европљана, махом наклоњених украјинском нацизму.
Значење атентата је да једна страна, Украјина-и-НАТО, жели да рат просторно, морално, персонално… учини тоталним. Ако су оба свјетска рата, а нарочито с нацистичким концептом тоталног рата, брзо помијерали некадашња схватања и границе рата, тада оваквим злодјелима рат постаје још тоталнији. Поређења ради, Јаков Стаљин је био у њемачком заробљеништву, па је ипак преживио, иако се знало чији је син. А Александру Дугину, који ни формално нити суштински није дио руске власти, „либерали“ – сједјели у Кијеву, Лондону, Вашингтону, и извели ово засебно или у дослуху – убише ћерку.
Одговор на питање о починиоцима дан послије убиства може се само посредно наслутити. Од начелника украјинске војне обавјештајне службе сазнало се да ОСУ с Американцима усаглашавају (макар) оне циљеве које гађају америчким далекометним ракетним системима „Хајмарс“, тим прије што се за нападе користе подаци америчких војних сателита. Ако је већ тако с „легитимним“, „војним“ метама на простору бивше Украјине (од стамбених зграда у дубини територије ДНР и ЛНР, притвора за заробљенике „сатнија“ азовца, до Запорошке нуклеарке…) – highly је likely претпоставити да је и ова високоосјетљива – нека нам, лака јој земља, буде опроштен израз – политичка „мета“ дубоко у Русији била макар усаглашена са САД и Британијом, ако већ није дјело њихове, парадоксално речено, „превентивне одмазде“. Наиме, Англо-Американци, изокренуто посматрано, и овим „кажњавају“ Русе због тога што им у овом, врло интензивно WASP-рату против њих још нијесу директно узвратили.
Уочљива је конвергенција перспективе и потеза Англо-Америке и њене Украјине. Са становишта Кијева, слабија страна у сукобу, поготово ако је развој догађаја на фронту по њу тренутно, а нарочито у перспективи, неповољан, може помислити да јој је допуштено да удари по снажнијем противнику гдје год, кад год и чиме год може. Тиме се задовољава порив за осветом због колосалних војних губитака, уз подизање борбеног морала.
Из перспективе Англо-Американаца (не и читавог, русофобијом хомогенизованог „Запада“, јер у овом рату само први имају јасан геополитички пројект): не смије се Русији допустити да ограничавањем вођења борбених дејстава само на простор бивше Украјине рат успјешно приведу крају; треба их изазивати гдје год се стигне (англоамеричко вођење „украјинског“ рата против Русије, блокада Калињинграда, учлањење Финске и Шведске у НАТО, пријетње Србима…) – по свој прилици да би Русија, будући војнологистички преоптерећена, а ментално изведена из „такта“, била наведена да повуче потезе који би натистима могли одријешити руке за још директнији антируски рат. Са становишта англоамеричке патолошке геополитичке визуре, која не рачуна с вриједношћу других, вриједи ризиковати опстанак људске врсте ако је улог наставак глобалне доминација. А Русија, којој је опстанак угрожен, и која има начина да рат добије у најкраћем року – то не чини због одговорности према милионима присебних житеља бивше Украјине, али и зато што свијета треба бити и послије њихове побједе. За украјинске нацисте и за англоамеричке хегемонисте пак њихова микро-, односно псеудоимперија важнија је од човјечанства. То су њихове верзије „сведозвољености“ у (њиховом) свијету без Бога. Зато, док нац/тизам не буде трајно сузбијен човјечанство неће имати спокоја.

Зоран Чворовић

МУЧЕНИЧКА СМРТ И ЛАЖНИ МИР

Да ли је инспираторима убиства Дарје Дугине била крајња намера да застраше и поколебају суверенистички (безбедносни) блок унутар руске власти?

У ноћи 20. августа у 22 часа и 22 минута у Подмосквљу убијена је Дарја Дугин, кћерка чувеног руског социолога, геополитичара, идеолога евроазијства, творца „четврте политичке теорије“ и аутора идеје „руског света“ Александра Дугина. Тридесетогодишња Дарја Дугин била је филозоф, изузетно талентовани новинар и политички аналитичар. Убијена је при повратку с литерарно-музичког фестивала „Традиција“, где је, на позив организатора Захара Прилепина, говорио њен отац. У моменту убиства Дарја је управљала возилом свог оца, док се он налазио у другом аутомобилу и из непосредне близине био очевидац смрти своје кћерке.

Ко је био мета?

Чињеница да при повратку с фестивала Дарја није управљала својим аутомобилом већ сасвим неуобичајено очевим, навела је многе руске аналитичаре на закључак да мета напада није била она већ Александар Дугин, како је у својим првим коментарима нарочито инсистирао Јегор Холмогоров. Политиколог Машар Баширов је одмах након атентата приметио како Александра Дугина, за разлику од Русије, „у Вашингтону, Лондону и Кијеву нису потценили“. „У току је рат идеја, а Дугин је један од ретких који је систематично формулисао и описао нашу идеологију, рушећи западну“, закључио је на свом телеграм-каналу Баширов, приметивши како је Дугин изабран као „лака мета, пошто се лако могло сазнати да нема заштиту, нити заштитна техничка средства“.
Када је руска Федерална служба безбедности за непуних 48 часова открила јавности идентитет непосредног извршиоца терористичког акта, као и начин на који је атентат извршен, постало је јасно да је непосредна мета напада ипак била Дарја, а не Александар Дугин. Наиме, сарадница украјинске војне обавештајне службе и припадница терористичког батаљона „Азов“ Наталија Шабан Вовк почев од свог доласка у Русију, 23. јула ове године, па све до момента извршења атентата искључиво је пратила Дарју Дугин. Према писању ТАСС-а, у тренутку активирања експлозивне направе убица је знао да се за воланом не налази Александар већ Дарја Дугин. Остаје, међутим, нејасно зашто су се Вовкова, односно њени организатори и налогодавци определили за ризичнију варијанту организације атентата. Уместо да поставе експлозивну направу испод возила Дарје Дугин на необезбеђеном јавном паркингу испред зграде у којој је Дарја живела, а у којој је Наталија Вовк изнајмила стан заједно с дванаестогодишњом кћерком Софијом, организатори су одлучили да Вовкова експлозив постави испод аутомобила Александра Дугина на обезбеђеном службеном паркингу на коме су се налазила возила посебних званица фестивала „Традиција“. С тим у вези, тешко да може бити случајно то што је експлозивна направа даљински активирана баш када је Александар Дугин могао да буде непосредни очевидац страшне смрти своје кћерке.

Прсти из ЦИА и МИ6

Овако компликована терористичка акција није могла бити организована без озбиљне подршке неке утицајне групе унутар Русије, као и западних служби. Подаци о томе ко ће се од Дугинових у ком тренутку наћи за воланом ког возила могли су бити добијени само праћењем незаштићених телефонских разговора Александра и Дарје. Ту могућност, као што примећују поједини руски коментатори, имају само обавештајне службе САД, В. Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. При чему је одвећ јасно да руководства обавештајних структура САД и Велике Британије годинама уназад пружају не само логистичку помоћ већ суштински руководе украјинском цивилном и војном обавештајном службом. Непосредно после терористичког напада директор Россотрудничества Јевгениј Примаков је на свом телеграм-каналу приметио како „покушај атентата на Александра Гељевича Дугина и убиство његове кћерке Дарје већ су сам по себи доказ да су атентат надзирали људи из ЦИА и МИ6“, пошто је „управо за њих Дугин био ’Путинов Мерлин’ и ’тајни и главни филозоф Путина’, независно од тога да ли А. Г. Дугин има или нема приступ председнику“.

Доба политичког терора?

Стога не може бити случајно то што је, како примећује Сергеј Глазјев, шеф кабинета Владимира Зеленског Андреј Јермак, познат по томе да налоге добија од британске МИ6, само осам часова пре убиства Дарје Дугинове изјавио да је „наш задатак да учинимо тако да плате не само садашња поколења грађана Русије већ и њихова деца и унуци“. На ову коинциденцију одмах је скренуо пажњи и познати избегли украјински блогер Анатолиј Шари, чију главу одавно тражи кијевска хунта. Једноставно, кијевска хунта покушава да, речју Захара Прилепина, „компензује терором оно што је неспособна да изврши на пољу борбе“.
При томе се не сме заборавити да је најпре колективни Запад ставио ван закона Дугина и његову кћерку, уносећи их због изнетих ставова и уверења у инквизициони списак забрањених лица (реплику средњовековног римокатоличког Index Librorum Prohibitorum), а да је тек потом на тако означене мете пуцао марионетски кијевски режим. За доброг познаваоца руске историје, какав је Петар Акопов, нема сумње да овај први акт политичког терора, који је „усмерен на застрашивање ’елите’“, показује да Англосаксонци, као његови инспиратори, желе репризу есерског терора с почетка 20. века, када је убијено на стотине руских високих државних службеника и политичара. Међутим, за разлику од предреволуционарног доба, покретање оваквог терора ће за Англосаксонце бити „апсолутно самоубиство“, пошто не само да у „петој колони“ која је остала у земљи нема духа и снаге за вршење тероризма „већ ће покушаји политичког терора изазвати снажну контрареакцију (и власти, и народа)“.

Порука руским „безбедњацима“

Поводом убиства Дарје Дугин специјалисти скрећу пажњу на то да се терористички акт разликује од обичног убиства почињеног из личне освете или интереса по томе што је терористички напад важан инструмент информативног рата, па поруке и накнадна интерпретација терористичког акта далеко превазилазе чин убиства. Зато иако се зна непосредни извршилац и организатор, а основано се може претпоставити и ко је инспиратор убиства Дугинове, још је значајније утврдити поруку овог убиства и адресата коме је она упућена.
Чини се да се већ сада може закључити да је непосредни адресат Александар Дугин, кога прекоокеански организатори убиства нису жели да направе херојем мучеником, због чега он није био непосредна мета, већ су желели да га психички сломе и уклоне из кључног поља борбе – рата идеја. Како је Александар Дугин у јавности препознат као личност блиска руском безбедносном сектору, који је у садашњој ситуацији кључни ослонац В. В. Путина, убиством Дугинове кћерке упућена је порука на адресе најутицајнијих људи руског чиновничко-безбедносног сектора. До убиства је дошло само неколико дана након коментара Александра Дугина да су унутар руске државе и друштва „промене једноставно неизбежне“ и да долази моменат када ће бити укинут „режим максималног комфора и очувања старог система“. Као и након неочекиване и жестоке поруке утицајног и Путину блиског Јевгенија Пригожина, за чије се име везује сада већ славна јединица „вагнероваца“, као и портал United World International чији је главни уредник била Дарја Дугинова, олигарсима с Рубљевке (елитни део Москве) да би држави било много боље када би они „одвојили своју црвену задњицу од својих тапeцираних фотеља“.
Инспираторима убиства Дарје Дугине очигледно је била намера да застраше и поколебају суверенистички (безбедносни) блок унутар руске власти и да с новим-старим истанбулским преговорима зауставе победоносни војни поход у Новорусији. Зеленски је на дан убиства Дарје Дугин нове преговоре условио захтевом да се одустане од суђења заробљеним азовцима у ДНР.

Нова Чеченија

Догодило се, међутим, супротно. Терористички убиство Дарје Дугинове од стране припаднице „Азова“ Наталије Вовк учинило је, како у свом коментару примећује Константин Затулин, јавно суђење украјинским нацистима неодложним и преко потребним. Сергеј Глазјев на свом телеграм-каналу истиче како је убиство Дугинове „учинило немогућим преговоре, за које се залаже Ердоган (после скорашњег сусрета са Зеленским у Лавову, прим. З. Ч.) и предлаже их премијер Израела“. Након сталних оружаних провокација око Запоршке нуклеарне електране, умешаност украјинских безбедносних служби у убиство младог филозофа и новинара Дарје Дугин јасно показује да су, по речима сенатора Андреја Клишаса, „сви који оружјем у рукама штите неонацистички режим – злочинци“, па су, самим тим, и „Оружане снаге Украјине – злочиначка организација“. Пошто се са злочинцима не преговара, изјава Клишаса може само да значи да у одређеним круговима руских власти већ сазрева уверење да се Украјина према инструкцијама са Запада претвара у терористичку творевину налик некадашњој Чеченији, па стога у будућности не може постојати као независна држава. Зато није случајно што утицајни портал Модеста Колерова „Регнум“ већ сада говори искључиво о територији бивше УССР.
Тако је својом мученичком жртвом Дарја срушила све могућности да дође до „лажног мира“, како је Свети патријарх Тихон назвао 1918. године Брест-Литовски мир, јер је од Русије отео „Кијев – мајку руских градова“. А Александар Дугин не само да није сломљен већ је јасно поручио: „Наша срца жуде много више од обичне освете или одмазде… Нама је потребна само наша победа. На њен олтар је моја ћерка положила свој девојачки живот.“

 

Један коментар

  1. Tоплица

    Нека је лака јуначка земља Оној која је толико обећавала и већ пружала, и оцу и Домовини . Достојне речи великих људи и интелектуалаца ! Хвала недељнику Печат .

    10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *