ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА – Чемерни осмех

фото: Душко Миљанић

Пребацујући, у сопственој адаптацији оригиналне драме, радњу комада о спрези власти и капитала, како се укратко карактерише Нушићев „Покојник“, у Подгорицу из тридесетих година прошлог века, Егон Савин је додао још једну димензију Нушићевој оштрој опсервацији нашијенских карактера. Менталитет није морао сувише да адаптира, јер се грамзивост, превара и манипулација законом не мењају по географском, а, нажалост, ни по менталитетском принципу

фото: Душко Миљанић
Пишем за оне који су жељни ведрине на облачном небу нашег доба, пишем за оне који су жедни свежег окрепљења на уморном путовању кроз беспуту садашњицу, пишем за оне који не мисле да свет и живот треба само кроз сузе посматрати, пишем за оне који не потцењују значај смеха у животу човековом… – писао је о свом делу Бранислав Нушић, а Егон Савин га цитирао у програмској књижици за његовог „Покојника“, који је, у копродукцији Црногорског народног позоришта из Подгорице и Центра за културу Тиват, праизведен 30. јула, на Фестивалу медитеранског театра „Пургаторије“ у Тивту.
Овај, последњи написани Нушићев комад, који увелико „опкорачује“ жанр чисте комедије, због које је Нушић био потцењиван од релевантне књижевне критике (Ј. Скерлић), публика у Црној Гори није, као ни остале Нушићеве драме, имала прилике да види пуних двадесет седам година!… Својом првом копродукцијом, ЦНП и фестивал „Пургаторије“ као да започиње еру поновног читања највећег и најзначајнијег комедиографа на овим просторима. Пребацујући, у сопственој адаптацији оригиналне драме, радњу комада о спрези власти и капитала, како се укратко карактерише „Покојник“, у Подгорицу из тридесетих година прошлог века, Егон Савин је додао још једну димензију Нушићевој оштрој опсервацији нашијенских карактера. Менталитет није морао сувише да адаптира, јер се грамзивост, превара и манипулација законом не мењају по географском, а, нажалост, ни по менталитетском принципу. Како је Нушићева комедија најближа одредници менталитетске комедије, доброћудна је и има намеру више да насмеје него да промени лоше манире, очекивала би се много веселија представа од овог редитељског читања „Покојника“.
Један добростојећи газда, инжењер Павле Марић (тумачи га дивно карактеристични Бојан Димитријевић, гост из Београда) сазна да га жена вара с најбољим пријатељем и сарадником у послу, па у бесу оде од куће и нестане… Жена се преуда за љубавника, а пријатељи и фамилија га лепо сахране и раскуће, не презајући од лажних заклетви и отимачине његове имовине и интелектуалног рада. Када се Марић, после годину дана, појави жив, мука натера лопове и лажне пријатеље да се довију како да га поново учине мртвим за небеску и људску правду и да задрже оно што им, упркос здравом разуму и казненом законику, по њима заувек припада…
То што им та апсурдна превара успе и што Павле Марић заиста бива послат „у свет“, са лажним пасошем, оклеветан да је у свом одсуству радио против народа и државе, а нарочито то што је та ујдурма спакована „у присуству власти“, чини од ове верзије Нушићевог „Покојника“ убитачну, опаку анамнезу једног политичког, менталитетског, па и хришћанског злочина без преседана. Марко Баћовић је основну полугу и замајац ове нездраве трансакције Спасоја Благојевића представио као сотону лично, с пријатним људским лицем, грађанским манирима, осетљивог на (сопствени) бол, склоног сузи и јауку, а јачег од црногорског камена кад је реч о љубави према сопственом иметку. Баћовићу, у овој причи, припада двострука заслуга – и као најизразитијем тумачу у изведби савршеног злочина из користољубља над Павлом Марићем, до перфекције изведеном, али и као актуелном директору Црногорског националног театра, које и до сада бележи значајне представе, а од сада ће се, изгледа, позабавити и драмском анализом дубоких корена бића народа, о којима је Нушић комично, али болно проговорио.

фото: Душко Миљанић

Поред Баћовића и Димитријевића, који је Павла Марића приказао као поштеног, честитог човека у беспоштедној и неправедној борби Давида и Голијата, у представи одлично играју и лепотица Бранка Оташевић, која своју Рину, прељубницу и преваранткињу, склону интригама, боји лажном страшћу и стварном грамзивошћу и бескрупулозношћу, као и Горан Вујовић (Анто), Александар Радуловић (Милан Новаковић), Лазар Драгојевић (Љубомир), Славко Калезић (Мило), Слободан Маруновић (Господин Ђурић), Стеван Вуковић (Младен Ђаковић)…
Сценографија Весне Поповић, карактеристична за комаде Егона Савина, нуди монументалну вертикалу за драматичну радњу, али је, прозором у дну сцене, кроз који се назире силуета оног који долази, померила тај акценат на криминалистички саспенс, тако омиљен у савременим телевизијским играним формама. Колико је близак савременом животу, нажалост, показује и „Покојник“, чија мутљавина са законом и правдом би требало да је остала још у првој половини прошлог века… Костим Јелене Стокуће је, такође, очекивано минималистички, прецизан у епохи, а колористично богат, највише због ватрене тоалете госпође Рине, која наглашава све њене „квалитете“.
Тако нисмо, једне претопле тиватске вечери, на фестивалу „Пургаторије“, имали срећу да чистилиште доживимо на сцени. Нушић и одлични тумачи менталитетских мана, универзални за читав капиталистички свет, више су нас забринули него орасположили, упркос маркантним комичким акцентима, мајсторски распоређеним.
Можда ће следећа Нушићева комедија, после дуго времена, на црногорској сцени бити мање горка.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.