ДЕШАВАЊЕ НАРОДА

СРБИ И „ЕВРОПРАЈД“

Поред свих мука које тренутно потресају Србију, као један од водећих проблема (не толико без разлога) намећу се два велика скупа – један крајње конзервативни, за „очување породичних вредности“, и други крајње либерални, за промоцију „европских вредности“. Суочавање народа и оних који се народа отворено гнушају, јер је „крезуб“ и „затуцан“

У српској престоници се 14. августа, после дуже времена, „десио народ“, како се у време успона Слободана Милошевића на власт говорило за велике митинге. На скупу који је по естетици личио на литије, иако се ни суштински, ни формално о литијама није радило због недостатка званичног учешћа СПЦ у томе, окупило се, према проценама које је изнео председник Републике Александар Вучић, 4.650 људи. Либерална луксембуршка телевизија која се емитује у Србији, Н1, први пут се током свог постојања у највећој мери сложила с нечим што је председник рекао, проценивши број демонстраната на 5.000. Неки, попут листа „Данас“, број противника европске параде ЛГБТитд. заједнице су проценили и на 10.000.
Било како било, извесно је да се на такозваној Литији за спас Србије појавио изузетно велики број људи, посебно када се узме у обзир да она није била најављивана на велика звона и да су јој организатори организације и људи углавном непознати широј јавности као што је неформално удружење „За одбрану породице“. И сам председник Вучић је, чини се невољно и резигнирано, признао да се радило о протесту „попут највећих скупова које је опозиција скупљала“. Поновићемо због чињенице да овај скуп није нигде гласно најављиван, нити рекламиран, његова тежина је много већа од свих сличних опозиционих скупова бесомучно рекламираних по опозиционим гласилима каква су већ поменути Н1 и „Данас“. А могло би се рећи да је значајнији и од можда многобројнијих скупова које је у прошлости организовала владајућа Српска напредна странка, не само због очигледног непостојања снажне партијске структуре какву има СНС него и због немогућности довожења демонстраната аутобусима.

СУДЕ НАМ Директор организације Сивил рајтс дефендерс Горан Милетић тужио је недељник „Печат“ и новинара Николу Врзића Савету за штампу оптужујући нас за дискриминацију и кршење основних људских права припадника ЛГБТ заједнице. У целини преносимо и његову тужбу, и одговор Николе Врзића. Седница Савета за штампу на којој ће се расправљати о овом предмету биће одржана у четвртак, 25. августа, када овај број „Печата“ буде у штампи. ТУЖБА ГОРАНА МИЛЕТИЋА Поштовани, Дана 28. јула 2022. у магазину „Печат“ је објављена насловна страна са насловом „У сусрет Еуропрајду 2022: Мајмунске богиње у Београду“ и текстом на страницама 12, 13, 14 под насловом „Парада мајмунских богиња“ аутора Николе Врзића. У тексту се шире идеје, информације и мишљења којима се позива на дискриминацију и кршење основних људских права припадника и припадница ЛГБТ заједнице, а нарочито оних који организују или имају намеру да дођу на EUROPRIDE 2022, укључујући и грађане који нису припадници заједнице, али манифестацију подржавају. Надаље, у тексту се повезује вирус „мајмунских богиња“ са геј заједницом и јасно имплицира да ће учесници скупа ширити заразу и тиме оптужује цела ЛГБТ заједница. Овим се крше чланови 11 (говор мржње) и 13 (тешка дискриминација) Закона о забрани дискриминације и члан 75 (забрана говора мржње) Закона о јавном информисању. Захтевам јавну опомену за Магазин „Печат“ и новинара. С поштовањем, Горан Милетић ОДГОВОР НИКОЛЕ ВРЗИЋА Поштовани, Изнете оптужбе одбацујем изричито. Штавише, сматрам их недопустивим притиском на новинарске слободе, као и на слободу мисли и изражавања уопште. О томе, уосталом, речито сведочи већ и сама чињеница да се г. Милетић није најпре обратио „Печату“ с молбом да објавимо и његово мишљење, што би било нормално да му је, на пример, стало до дијалога о теми која има велики друштвени значај, или да је желео да разјасни неке наше, евентуалне, заблуде, већ одмах Савету за штампу са захтевом да будемо кажњени. Зашто да будемо кажњени? Зато што смо цитирали др Тедроса Гебрејесуса, директора Светске здравствене организације, који је, након што је епидемија мајмунских богиња проглашена за „здравствену ванредну ситуацију од међународног значаја“, рекао да је „зараза концентрисана међу мушкарцима који имају секс са другим мушкарцима, нарочито међу онима који имају више сексуалних партнера. То значи да је ово зараза која може да се заустави применом одговарајуће стратегије у одговарајућим групама.“ Г. Милетић нас оптужује што повезујемо вирус мајмунских богиња са геј заједницом. Мислим да је сваки коментар сувишан, уосталом, не убијајте гласника, а г. Милетић нека се обрати Светској здравственој организацији ако сматра да је дискриминисан њеним научним објашњењем епидемије мајмунских богиња. Наравно, потпуно ми је јасно да је г. Милетић незадовољан мојим ставом да Еуропрајд 2022 не треба да буде одржан у Београду, и да је управо то основни мотив његовог захтева да будем кажњен, под паушалним образложењем да се „у тексту шире идеје, информације и мишљења којима се позива на дискриминацију и кршење основних људских права припадника и припадница ЛГБТ заједнице“ које није поткрепљено ни једним јединим цитатом из мог текста којим би се поткрепила ова оптужба. Зар пуко незадовољство г. Милетића може да буде разлог за било чије кажњавање? И куда нас то води, наиме, треба ли њему, као цензору у нека друга времена, да се дају текстови на увид пре објављивања како би се избегле овакве ситуације? Или је једноставније да се добровољно подвргнемо аутоцензури и да не напишемо било шта што би могло да изазове незадовољство г. Милетића? Или да сви почнемо да мислимо исто, додуше, то се зове тоталитаризам… Притом – и сада долазимо до суштине – текст „Парада мајмунских богиња“ експлицитно указује да манифестације попут Еуропрајда 2022 представљају део спољнополитичке агенде Сједињених Америчких Држава, како је то и утврђено у „Меморандуму о унапређењу људских права лезбејски, геј, бисексуалних, трансџендер, квир и интерсексуалних особа широм света“ који је усвојила администрација Џоа Бајдена по ступању на функцију. Да, ово признајем и то са поносом, противим се спољнополитичкој агенди светске силе која је извршила агресију на нашу земљу и отима нам део територије. У том смислу и Еуропрајд 2022 сматрам, и зато критикујем, као саставни део те њихове агресије на нашу земљу. Да ли је у Србији допуштено противити се агресији на Србију? Узгред буди речено, г. Милетић наступа испред организације Civil Rights Defenders, међу чијим финансијерима је и америчка Национална задужбина за демократију (National Endowment for Democracy – НЕД) коју директно финансира Влада Сједињених Америчких Држава. Г. Милетић, отуда, није жртва као што жели да се представи већ агресор. Савету за штампу стојим на располагању за сва даља објашњења ако буду потребна. Надам се да се од ове ситуације неће стварати опасан преседан. Колико год је у мојој моћи, свакако не намеравам да допустим да се тако нешто догоди у тишини. Никола Врзић

ПОВИШЕНА НЕРВОЗА Очигледно је – у Београду се 14. августа „догодио народ“, без обзира на то да ли је председник у праву када каже да иза организације стоје људи који причају о породичним вредностима иако су „осуђени за породично насиље“, док „о опојним дрогама и свему другом“ неће ни да говори. То за шта је ко осуђиван могу знати председник и службе задужене за такву врсту информација, али не и највећи број грађана окупљених на скупу, поновићемо, неистинито представљеном као „литија“. Сама чињеница да се на таквом скупу и у таквим околностима окупило толико грађана говори да је у народу незадовољство због најављеног „Европрајда“ – свеевропског скупа ЛГБТитд. особа – огромно, што изазива нервозу код власти које, мора се признати, из објективних разлога морају да учине све у својој моћи да се тај, такође се мора признати, скарадни скуп одржи, али на неки начин и код присталица ЛГБТитд. агенде која се, то не морамо признавати јер је очигледно, из све снаге форсира са Запада.
Нервоза код заговорника ЛГБТитд. агенде у Србији је приметна у том смислу што почињу да излазе у јавност са све неартикулисанијим порукама и потезима. Једна од њих је, на пример, оцена организације „Да се зна“ да су „говор мржње и хушкачки наративи усмерени према ЛГБТ+ грађанима и грађанкама све присутнији уочи Европрајда“ уз оцену да „напади долазе махом од конзервативних, крајње десних и профашистичких странака, група грађана, новинара и појединаца, и свих оних струја које своју видљивост и популарност желе да увећају науштрб маргинализоване и дискриминисане ЛГБТ+ заједнице у Србији“. Да не улазимо у квалификације које ова организација износи на рачун људи који се не диве демонстрирању сексуалне егзотике као највећем добру, или увећавању „видљивости“ преко леђа и на рачун ЛГБТитд. особа. Осврнимо се само на идеју да су ЛГБТитд. особе „маргинализоване“ и „дискриминисане“ у држави у којој је једна од њих на највишој државној функцији, а бројни припадници те заједнице на високим друштвеним положајима од спорта до културе и науке. У крајњој линији, бити виђен на „Прајду“ последњих година било је „маст“ за припаднике либералне квазиелите.
Такође, вреди напоменути да и њима, промоторима и организаторима тзв. Прајда ове напетости одговарају. Чак много више него било коме другоме, јер као што смо навели, власт се налази између чекића и наковња, а „видљивост“ коју би неке традиционалистичке струје могле овиме да добију је занемарљива у односу на „видљивост“ коју пружа борба за Косово и Метохију, или нека друга кључна питања за наше друштво. Промоторима и организаторима ово, међутим, може знатно да повећа буџет за наредне године. При томе подела која се ствара у друштву (колико год она била неравномерна) у тренутку када се држава налази у заиста незавидној ситуацији одговара само онима који јој нису баш наклоњени, а то свакако нису ни државни апарат, нити конзервативци, или традиционалисти, него они који поред „Прајда“ подржавају и друге скарадне манифестације попут фестивала „Мирдита“, чија је једина сврха промовисање сецесије Косова и Метохије.

БОРБА ЗА ПРАВА, ИЛИ НАМЕТАЊЕ МОДЕЛА? О томе каква је улога „Прајда“ у борби за права хомосексуалаца и осталих, најбоље говори крајње вулгарна природа те манифестације. Порнографија, опскурне сцене симулираног секса, фетишизација, па и скрнављење православних, односно хришћанских светиња – све су то симболи „Парада поноса“ и код нас, и свугде у свету, те је питање какве то везе има с борбом за било каква права, а највише са оним декларисаним захтевима за, на пример, решавање имовинско-правних односа истополних партнера. Модел понашања какав се може видети на тим манифестацијама је недозвољен у јавном простору и не могу га практиковати ни хетеросексуалне особе, нити било ко други.
Да се ради о наметању, јасно је и из бројних поступака ЛГБТитд. активиста и током последњих дана и недеља, али и током последњих година. Горепоменута организација „Да се зна“ покренула је више правосудних поступака против људи који се противе агенди хомосексуализма међу којима су и доскорашњи декан Правног факултета у Новом Саду Бранислав Ристивојевић, или сарадник нашег недељника Владимир Димитријевић. У оба ова случаја организација која не скрива свој потказивачко-тужибапски карактер (према речима њене директорке Драгославе Барзут, „главни циљ постојања организације је процесуирање злочина из мржње) поред кривичног гоњења покушала је да спроведе и хајку која би довела до тога да Ристивојевић и Димитријевић изгубе посао и извор прихода. У случају првог, на пример, издали су саопштење у којем Ристивојевића јавности представљају као „осуђеног хомофоба“ и особу недостојну таквог звања, иако се он у том тренутку имао сматрати недужним јер је процес против њега још био у току. Да ствар буде још гора, професор Ристивојевић је на концу ослобођен свих оптужби. И Димитријевић је на крају процеса ослобођен оптужби, али је „Да се зна“ током процеса тврдила да „људи попут Димитријевића“ не треба да буду „део образовног система и раде са нашом децом“.
Притисак је уочљив и у тужби колеге Драгославе Барзут, директора организације Сивил рајтс дефендерс Горана Милетића да Савету за штампу тужи „Печат“ и нашег новинара Николу Врзића за дискриминацију и кршење људских права због текста „Парада мајмунских богиња“ (опширније о томе у антрфилеу). Да се Милетић распитао код своје колегинице Барзут, знао би да у „Печату“ никада такве дискриминације није било, нити ће је икада бити, јер је она нашу отвореност осетила на „својој кожи“, радећи с нама, у нашој редакцији дуги низ година. С обзиром на то да је спремна да због деликта мишљења тужи свог бившег колегу Димитријевића, ипак, морамо оставити отвореном могућност да не би искрено сведочила.
За разлику од Републике Србије пред чијим се судом, као што видимо, може доћи до правде, страхујемо да се иста та правичност не може очекивати од „суда“ Савета за штампу, јер у њему већину чине људи снажно политички обојени прозападним и либералним бојама. Чини нам се да смо унапред осуђени, а бићемо пријатно изненађени ако нас демантују.