Ако једете морске плодове, појешћете цео свет!

Филм „Seaspiracy”

Документарни филм о последицама индустријског риболова на девастацију наше природе из „Нетфликсовог” каталога, „Seaspiracy”, вишеструко је опречан пошто га нападају и они којима се свиђа, а иритантан је за све јер спас планете проналази у обавези људи да престану да се хране морским плодовима

Нетфликс је последњих година готово у потпуности преузео чинило се недостижни примат ХБО-а када је реч о документарној филмској понуди. Имају веома снажну продукцију, ауторе који су у тренду и „на линији“ актуелних тема и агенди и, што је пресудно, далеко обимнији домашај до публике широм света. Отуд у њиховом каталогу све више такозваних ангажованих документарних филмова који се баве горућим темама што се тичу, рецимо, стања наше планете. Баве се они и осталим темама и проблемима овог света, али пошто је тренутно агенда број један у најширом смислу посматрано стање животне средине, „Нетфликсови“ документаристи су се бацили на промоцију зелене агенде и плашења света у том правцу. Један од најагресивнијих у сасвим јасној намери да престрави гледаоце је филм „Seaspiracy“ (могао би се превести као „Морска пиратерија“, мада осим што је наслов рогобатан, он може и да заведе гледаоца о питању теме) из америчке продукције који није директан „Нетфликсов“ производ, али је ексклузивно дистрибуиран од овог стриминг гиганта. Иако је овај филм из прошлогодишње понуде, он је и даље веома актуелан – током свог дугог живота на тржишту изазвао је једну од најсвеобухватнијих и најснажнијих реакција не само гледалишта, заправо њега много мање, већ и бројних организација које се на овај или онај начин баве животном средином, посебно оном у морима и океанима, али и многих стручних медија и научних институција. И више од годину дана од своје премијере на „Нетфликсу“, „Seaspiracy“ се и даље коментарише, оцењује и процењује. Он је и провокативан, чак много више данас пошто су се у међувремену из разних разлога интензивирале бриге око екологије, односно бриге око производње хране, која је услед светске економске кризе постала тема број један.

Брзо самоуништење нашег света

„Seaspiracy“ се посредно, па и директно, баш окренуо производњи хране. Оној која долази из мора и океана. Било би занимљиво видети како би изгледао да је сниман данас, после пандемијских и ратних утицаја на светску економију. Како се наш свет брзо мења интензивно окренут као промптном самоуништењу најбољи је доказ овај филм. Сниман је пре, рецимо, две године, а дистрибуиран од пре годину и по дана. А већ га је превазишла суморна стварност. „Seaspiracy“ се, додуше, бави темом која је на паралелном колосеку што се тиче последица које ће наводно неминовно довести до наше пропасти услед бескрупулозног разарања природе. Тај колосек се зове морски свет. Отуд и наслов. Пирати у том свету су риболовци и моћне компаније које директно или индиректно стоје иза њих, а њихова жртва је природа. Дивљачко уништавање свега током тог риболова, али и огромна штета коју изазива загађење мора и океана пластиком доводе до девастирајућег ефекта на живи свет у морима и океанима. То је мање-више позната тврдња и овај филм није први који је нешто рекао тим поводом. Али начин на који је то урађено и призори које је понудио да подрже те тврдње имају ефекат на недовољно упућеног гледаоца као да је изложен сценама неког посебно језивог хорор филма. Ваља истаћи да је разуман критички став у погледу истинитости тих призора обавезан приликом гледања овог филма. Искусном гледаоцу је јасно од самог почетка да пред собом има вешто монтирани и најпре у психолошком погледу врло стручно и детаљно смишљени рад аутора којима је можда заиста стало да скрену пажњу на негативне ефекте професионалног риболова на природу, али и да истовремено одраде добар посао у стварању афирмативног става што ширег слоја људи широм света према такозваној зеленој агенди. Плашење је, разуме се, најбоље средство. Исти аутор Кип Андерсен, иначе познат и утицајан „предузетник“ управо у најмоћнијем делу поменуте зелене агенде (између осталог је оснивач и контроверзног „Уједињеног покрета за заштиту животиња“) је још пре осам година снимио готово и драматуршки и тематски истоветан филм, укључујући и наслов („Кравља пиратерија“), којим је скренуо пажњу на наводни погубни ефекат гајења говеда на животну средину. А што је недавно доказано као важан део зелене агенде новог светског поретка када је Бил Гејтс, испред својих у међувремену бројчано нараслих следбеника, истакао да ћемо уместо говеђег меса чија је производња убитачна за нашу природу јести вештачко месо из његових фабрика. Дакле, када се узме у обзир минули рад овог аутора и његово учешће у моћним организацијама и удружењима за наводну заштиту наше планете, сумња у истинитост приказаних проблема о питању риболова постаје прилично разумна.
Али да су призори језиви и врло упечатљиви, да изазивају бригу и терају на размишљање, да брутално показују колико је бескрајна људска глупост када се упари за грамзивошћу „капиталистичког предузетништва“, ту нема никакве сумње. Када одгледате филм, заиста сте уверени у тачност прогнозе да ће најдаље до средине овог века океани и мора постати мртви. Плашење глађу и нередима, односно потпуним колапсом наше цивилизације услед ње је, додуше, увелико добило на замаху после почетка рата у Украјини, па је овај филм постао у том смислу превазиђен од текућих збивања. Ипак, када, рецимо, одгледате тешко подношљиве призоре безумног, суровог и дивљачког убијања делфина у Јапану (при чему нема никаквог оправданог мотива за њихово убијање), а пре тога дословно тамањење свега живог приликом комерцијалног риболова (ловећи само једну врсту која је комерцијална риболовци нехотице хватају и многе друге и убијају их), па несагледиве последице загађења пластиком свих мора и океана (али не толико од отпада већ о од одбачених риболовачких мрежа!), не можете а да се озбиљно не забринете чак и ако поједете једну рибу годишње. Оваква експлоатација океана и мора производи ланчани последични низ у производњи хране најпре у земљама чији становници по традицији једу морску храну, а потом и код свих других широм света пошто се плодови океана и мора користе за сточну храну и у многе друге сврхе. Као уосталом и када је реч о другим деловима наше природе, све је повезано и немогуће је чинити зло на једном делу света, а да то нема директне или индиректне последице на све остало. Сви ови призори, као и разни други, снимани су професионално и с позиције коју би заузео сваки озбиљни истраживачки новинар који држи до своје професије и који без страха од последица настоји да дође до истине. Проблем је што је данас немогуће доћи до података којима се може веровати без озбиљне сумње и задршке. Одмах се поставља питање мотива и самим тим перспективе од које се кренуло у истраживање проблема. Тако је и „Seaspiracy“ заслужио озбиљне критике од најозбиљнијих критичара. Најпре му се замера недостатак критичког осврта на проблеме које открива. Онда се критикује тачност података које су износили саговорници пред камерама или њихово погрешно тумачење. Потом и сензационализам, посебно у делу када се покушало доказати да је цео овај проблем заправо део велике завере одређених моћника и интересних група, а што није могуће доказати и што овде ни изблиза није учињено. Критичари којима се допао овај филм частили су га коментарима да је реч о ретком филму са оваквом темом који је снимљен тако храбро иако у својим кадровима носи веома шокантну оптужбу против комерцијалне риболовачке индустрије. Организације за заштиту животиња, с најмоћнијом од њих, чувеном ПЕТА на челу, похвалиле су овај филм као нешто тако значајно и вредно да би требало да постане обавезно штиво по школама. Међутим, шокантна порука на крају филма коју су аутори упутили потрошачима ове хране широм света – да престану да једу морске производе и то одмах! –никоме се није допала. Чак ју је осудио и „Гринпис“. Биолози истичу како у филму нема никакве научне прецизности, а још мање неутралног става неопходног да се обради овако значајна тема. Филм су назвали производом најгоре врсте новинарства!

Спасоносно Гејтсово пластично месо

Како год, отворен је прозор с кога је могуће осматрање проблема који дефинитивно постоји, који је потенцијално опасан, који неминовно производи низ последица, а који је практично нерешив. То што аутори траже да се престане с конзумацијом морских плодова је детињасто и неприкладно глупаво за озбиљне људе који стоје иза овог филма. Уосталом, када би чак били у праву и када би једино решење заиста било да се из јеловника неколико милијарди људи избаци све што долази из мора и океана, па се још томе придруже и други који се хране копненим животињама, јер су слични заштитници планете заузели став да је и за људе и за природу веома корисно да сви престанемо да једемо месо, морали би смо сви да постанемо биљоједи. Када би се то десило, наш свет би за само неколико година постао пустиња иако би пре тога од глади помрло бар пола тренутне светске популације. Мада, не треба бринути, све ће нас спасти пластично месо Била Гејтса. Ионако пластике имамо напретек.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.