Афинитет хрватске културе ка „грицкању“ очију

Четири путовања, што је уједно и поднаслов ове књиге, повод су за настанак прозе која је по својој природи највише путописна, али није лишена ни елемената мемоара, приповетке или есеја

Награђивани аустријски писац Карл-Маркус Гаус (1954) усмерио је своје стваралаштво управо ка путописима и есејима који су на граници малих културолошких студија. Његова путовања и белешке које из тога настају углавном су окренути земљама југоисточне Европе. С обзиром на то да потиче из породице подунавских Шваба, његово интересовање је усмерено не само на конкретне крајеве, попут наше Војводине, где проналази своје корене, већ начелно на судбине људи и народа који се мешају, селе, стапају, нестају и настају. Дела овог писца до сада су објављивана махом у периодици, а сад у изврсном преводу Емине Перуничић, наши читаоци имају прилику да уживају у уравнотеженом ритму књиге правих, добрих путописа.
Рећи да ова проза Карл-Маркуса Гауса стапа у себи слојеве аутобиографског, мемоарског, репортажног, есејистичког и путописног приповедања, заправо би било плеоназам јер прави путопис управо све то и јесте. Четири путописа, која чине ову књигу, настала су на ауторовим пропутовањима кроз Молдавију, Бугарску, Нови Сад и Загреб. Та путовања увек су била везана за Гаусов књижевни и уреднички ангажман, али само иницијално. Све остало – и ток путовања и записи после њих резултат су знатижељности интелектуалног духа овог човека.
Све оно што не знамо о Молдавији или Бугарској, можемо с пуним поверењем сазнавати од овог писца након што смо прочитали његове у потпуности скрупулозне записе о Новом Саду и Загребу, градовима о којима понешто и знамо. Посета Футогу, месту рођења пишчеве мајке, повод је за евокацију слика предратног Новог Сада и Војводине у целости, као поднебља у којем је постојао складан живот мноштва народа. Гаусови историјски увиди који сежу од аустроугарске епохе до нацистичке окупације и социјалистичке Југославије су тачни и објективни. Из њих произлази пуно разумевање за опште мњење и народно расположење у разним турбулентним периодима историје који мењају структуру и природу тог света, чак и онда када понеки његов чинилац, попут подунавских Шваба, престаје да постоји. За разумевање специфичних односа у овом делу Европе а данашње Србије Карл-Маркус Гаус се обраћа књижевности – делима Александра Тишме и Данила Киша, па се тако овај путопис може добрим делом разумети и као омаж овој двојици писаца.
Путопис по Загребу је, с друге стране, сасвим очекивано, скопчан с делом и личношћу Мирослава Крлеже. Три Гаусова доласка у Загреб – крајем осамдесетих, током рата и сада када је Хрватска постала део Европске уније – начин су да се добије заокружена слика о културној историји тог града и његовим политичким преобликовањима. Амбивалентна а донекле и трагичка уметничко-животна појава Мирослава Крлеже, Гаусу служи као парадигма за исцртавање и разумевање новије политичке историје Хрватске у целини. Чињеница да још за његова живота културни крем ондашње социјалистичке републике развија стратегије како овог, за матичне оквире великог, писца представити и промовисати у Европи, где једна од карика у том подухвату треба да буде и сам Гаус, показује паланачки комплекс ове културе у целини. Гаусови увиди у књижевни живот југословенске међуратне авангардне књижевне сцене, у односе Крлеже са Андрићем и каснији његов посебан положај као „Титовог писца“, показују темељност његовог проучавања ових тема. Неодвојивост хрватског културног развитка од њене политичке развојности или, да будемо прецизни, усташке предиспонираности те културе, Гаус потцртава самим насловом свог путописа, „Очи Загреба“. Истинита легенда о кабинету Анте Павелића у којем је стајала чинија с повађеним очима убијаних Срба, ако се чак и сматра легендом, за Гауса добија посебно вредносно одређење онда када је повеже са сопственим животним искуством у Загребу, где је на свечаној вечери Крлежи у част био „почаствован“ да сажваће и прогута очи печеног јагњета. Приказавши афинитет хрватске културе ка „грицкању“ очију, Гаус имплицитно открива њену суштину.
Сличне, а можда чак и много сложеније међуетничке односе Гаус проналази и у Молдавији, необичној земљи састављеној од много противречности и неодређености. Питање прећуткивања страдања Јевреја током Другог светског рата у Молдавији има одговор истоветан оном који важи и за НДХ. Гаус у свом путописном истраживању и разговору с Молдавцима, сазнаје да је антисемитизам у тој земљи мање био усмерен на Јевреје а више на Русе, баш као што је у Хрватској био усмерен на Србе, па отуда и не постоје споменици страдалима. Његово путовање по овој земљи може бити вишеструко занимљиво нашим читаоцима. Од упознавања компликованих историјских кретања у овој држави која се некада звала Бесарабија и где су се смењивали утицаји Русије, Турске и Румуније чија тиха борба траје и данас, преко приче о аутономној покрајини Гагаузији у којој живи туркијски хришћански народ који је пребегао из Отоманске империје као верска мањина да би сада у Молдавији постао национална мањина, до сазнавања о специфичностима живота тамошњег народа који тежи Европској унији а живи у беди типичној за колоније с подељеним сферама утицаја.
Сличну атмосферу „музеја одбачене будућности“ Гаус проналази и у Бугарској, земљи која јесте Европска унија, али која је од ње удаљена миљама.
Док не буду преведене и друге путописне књиге Карл-Маркуса Гауса, ова четири путописа могу бити одлично освежење за читаоце који воле прозу, на пример, В. Г. Зебалда, која нуди низ прича о људима, културама, политици, историји и самом приповедачу-путописцу.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.