Живела слобода!

фото: Бојан Маројевић

У последњој представи у овој сезони, Моцартовој опери Дон Ђовани, 15. јуна на великој сцени Мадленианума дебитовала су два млада певача – у насловној улози баритон Марко Калајановић и сопран Наташа Тасић Кнежевић као Церлина. Разлог да подсетимо: Уметничке институције које се не обнављају осуђене су на стагнацију и пропаст!

Моцарт је оперу Дон Ђовани написао као зрео композитор, унео ју је у свој каталог као опера буфа, а премијера којом је дириговао сам аутор била је у Прагу 1787. године. Комични либрето Да Понтеа испод своје лепршавости крије нека сасвим озбиљна питања. Наравно, свима видљива порука опере је казна која стиже опсесивног заводника и грешника Дон Жуана, који не може да одоли ниједној женској особи, све док се сукња њише, што се данас тумачи као психолошки поремећај који је често, како тврде психијатри, знак да особа у ствари уопште не воли жене. Трезни глас народа, vox populi, његов слуга Лепорело, коментарише и критикује све редом, највише свог господара кога би најрадије оставио. Његова уводна арија говори о социјалној неправди, а његове опаске су увек проницљиве, скривене испод разиграности и привидне неспретности. Лепорело у тумачењу младог баса Страхиње Ђокића је био неодољиви јунак сцене.
Пре више од два века Моцарт у овој опери, која је у то доба била револуционарна по свом приказу женских ликова као најмоћнијих на сцени, промовише Me too покрет. Оне контролишу акцију и манипулишу догађајима како би боље задовољиле своје потребе у друштву у коме их третирају као слабе и поводљиве. Жене су код Моцарта јаке и организоване, чак и кад их је Дон Ђовани, кога су волеле, повредио.
У финалу првог чина Дон Ђовани, а затим и протагонисти, певају као опседнути рефрен Живела слобода! (Viva la liberta!), као да не знају шта он значи. За сваког од њих, највероватније, то значи нешто друго – Дон Жуану слободу да заведе кога хоће, Лепорелу да се ослободи служења битанги, Дона Елвири да заврне шију заводнику. Има нечег лудог и непромишљеног, али и окрутности и равнодушности, чак и атеизма, у том liberta, у који су сви увучени на тренутак. Да ли је ово политичка порука владарима или политичка клима тог доба? Моцарт је на неки начин био политички освешћен, дивио се и разумео ставове неких важних политичара тог времена попут Бенџамина Френклина. Зна се да је подржавао америчку и француску револуцију, иако је био пријатељ са Маријом Антоанетом и краљем Лујем. Није се савио пред надбискупом Салцбурга Колоредом и тако је изгубио сигурно финансирање. Луцкасто и разиграно свој политички став провукао је кроз оперу у којој се то није очекивало и кроз уста представника потчињене класе. Свака част. За то је требало храбрости.
Продукцију Дон Ђованија у Мадлениануму обележили су Италијани. Сценографија Тицијана Сантија била је заморна и опасна за певаче (издигнути укошени круг на бини са кога се без степеница силазило на бину), док је гомила огледала често бацала светлост у очи публици. Непознато је чему су служила висећа сломљена прашњава огледала у дну сцене, осим да сакрију потпуно непотребне пајаце који су се успавали на главним аријама покривени сценским димом. Костими су збуњивали – у једном моменту Дона Ана има половину савременог облачења, половину стилске хаљине, подељено вертикално. Тај експеримент се после није поновио. Осталу костимографију је условио редитељски поступак Алберта Триоле, који је замислио Дона Ану као гардероберку у позоришту, Дона Елвиру као глумицу (најцеловитији костим), Церлину као чистачицу (чист промашај, јер Церлина није послуга него слободна и бистра сеоска девојка), Мазета као сценског техничара са заштитним шлемом на глави, Лепорела као инспицијента… Тако се чивилук с висећом гардеробом упорно шета по сцени, док га гурају чистачице и гардероберке. Касније се ликови пресвлаче у неке прикладније костиме. Једино је Дон Ђовани поштеђен било каквог поступка – он је стално елегантан и у плашту, како се такав лик и замишља. Издигнута сцена има у средини рупу у коју пропадају убијени Комендаторе (у виду балетана-дупликата) и Дон Ђовани. Да ли је то рај или пакао, нека пресуди публика.
На срећу, наши оперски певачи навикли су на свашта, па се сва та екстерна папазјанија није одразила на високи уметнички квалитет извођења, што и јесте најважније у опери. Оркестар који је водила Дијана Цветковић одлично је пратио солисте и звучао врло квалитетно. Звук чембала у речитативима је додао потребну ноту аутентичности. Дон Ђованија не красе арије које касније постају популарне, сем шампањ-арије, канцонете, дуета Là ci darem la mano (Пружи ми руку – Дон Ђовани и Церлина) и арије Церлине.
Снежана Савичић Секулић је била достојанствена и уцвељена Дона Ана, Александра Стаменковић темпераментна љутита Дона Елвира, Милан Обрадовић љубоморни Мазето. Наташа Тасић Кнежевић изградила је лик припросте, али лукаве Церлине с много шарма, певајући с тешком повредом, што могу само врхунски професионалци. Њена арија Batti, batti, o bel Masetto, која је многима забрињавајућа и тешка за тумачење, показује Церлинино самопоуздање и нежност, јер Мазето није насилник већ осећа само љубомору и бол. Марко Калајановић, уз надахнуту интерпретацију, облог и пуног гласа, зрачио је шармом и заводљивошћу. Предивна арија Fin ch’han dal vino. Можда би мало више насилничке и мефистофелесовске енергије додало вишеслојности лика. Иначе, Дон Ђовани и Лепорело често звуче као стари брачни пар, а њихова кошкања забављају публику, као интерлудији у догађањима који иначе немају тензију и помало су развучени.
Како је рекао легендарни Винавер, „Дон Жуан се обилато користи за нова и нова тумачења. Сва та мудровања око појединости либрета за слушаоца и љубитеља опера немају значај, јер сваки такт ове музике зрачи лепотом и трајаће док траје опера“. Права посластица за крај оперске сезоне Мадленианума.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *