Светионик – Плодови мора. И друга храна

Економски блицкриг Запада против Русије није успио. Велику улогу у том рату требало је да одигра Европа, гурнута ногом америчких стратега. То гурање није готово, и наставиће се до финала маестозо, ма како га замислили. Западни сценарио повлачења свих иностраних компанија са руског тржишта, брзо трошење руских златних залиха, обарање рубље, банкрот и генерисани масовни протести у руској престоници – за сада није извијестан. Европски политички патуљци мобом сијеку грану на којој сједе – инсистирајући на санкцијама Русији, а заправо слиједе бефел Америке као дефакто нове наци-творевине. На наше очи, њемачка се привреда урушава без руских енергената и, умјесто да се отме с конопца прекоатлантског господара, сада се обавезује да ће милијарде уложити у формирање и наоружавање трупа. Куда ће оне? Па, на исток? На Русију. Ах, опет

Бокељско приморје и оно мало Црногорског, од Бара до Улциња, запљуснуо је талас туриста.
Извјежбани да по показатељима невезаним за прогнозе из новина виде тачан дан када предсезона прелази у сезону, Приморци вагају да ће шпиц почети раније, већ ове седмице, за викенд. То је, не рачунамо ли клето љето 2020, за седам дана раније од просјека.
Шта је седам дана, питаће неко?
Сезонски дан је јединица љетње зараде. Упосленом Приморцу вреднији је један љетни дан од петнаест зимских. Седам дана је зато одлична прилика да се акумулира бокун љета за зиму, но што то вриједи када живимо у временима у којима, политичком одлуком, усред ноћи, може да пукне берза, да се стропошта хиперинфлаторни долар, или евро, или да порасте цијена свега.
Пословични се Приморац љети не купа у мору. Он не ужива, он не путује, он је мрав, који чини гуште фурештима, да би могао да на мору живи цијеле године. Цијена је превисока, но многи мисле да се исплати. Имати Медитеран у оку сваког дана значи имати живот на повлашћеном мјесту.
Приморац купује кило преукусних сардуна за три до четири евра, ако устане рано, кад обично нема туриста, јер ови воле да се проводе до касно, због чега и јесу на одмору. Уз сардуне, на свакој обалној пешкарији, рибљем дијелу пијаце, нуде се и јефтини барбуни, листови и рибице букве, по истој цијени, и циполи, мрву скупљи. С мало вердуре, жућенице или блитве, с маслинама, те другом каквом сезонском салатом, оброци су здрави јер ову дивљач из мора може приуштити свако. Остало је до данас рибе која се рачуна у народну храну, која је исхранила генерације пругастоплавих предака.
У доба моје младости мислио сам да Заливљанин никад не може да остане гладан, чак и да се глобално зарати. То стога што је цијела Бока, вјековима, око својих вијугавих контура имала црну браду од поизраслих мушаља, шкољи знаних и као дагње, које само Которани зову мушуље…
Не лези враже: како се свијет узео да квари, како се на сваком обалном пикселу подигла кућа или вила, како је сваки хотел узео да у фараонским количинама затрпава дојучерашњу природну плажицу хемијски неодговарајућим супстратом из Црне Горе, то је шкољки бивало све мање, башка што су многе завршиле под багерима, у гробу. Заједно са морским звијездама, краставцима, шкољкама које живе у камену или пијеску, заједно са раковима и раковима самцима, травама и алгама, морским јежевима…
Прошле сам године први пут у животу купио пет килограма мушаља, јер сам имао неке континенталне госте. Да то причам на гробу ђеду, не би ми вјеровао. Живи отац вјерује, јер и сам види.
Ове године је на моје очи, већ у јуну, узгајивач казао човјеку пристиглом јахтом – да мушаља више нема! Наводно је шкољка Mytilus galloprovincialis, по тумачењима из которског Завода за биологију мора, прескочила један циклус мријешћења.
Јебеммумиша, помислио сам до прса у води – као очевидац и пријатељ цијеле породице тога вриједног узгајивача – да ли се може догодити да онда мушља прескочи два, три или више „циклуса мријешћења“? Што би било катастрофа. Јер сви знамо да зло никад не долази само. Или, друкчије каже ли се: Гле, једно зло прође, а ево га два гдје долазе.
Сваки читалац самим тим што држи „Печат“ у рукама негдје зна да живимо у систему спојених судова, те да током трагедије два братска народа у Украјини не може да буде срећан ни Србин из Боке, па таман му одбјегли тајкун из Украјине за љетњи дан оставио пазара колико богати Србин из Србије за седам.
Космичка количина зла и неправде трује све. Узгајивачима шкољки остале су још само каменице, али ко им гарантује да и оне неће „прескочити циклус мријешћења“?
Шта каже палеогастрономија? Шта су јели прастановници Јадрана, па и Боке Которске? Судећи по љуштурама пронађеним по пећинама изнад Пераста и у залеђу, јели су пужеве приљепке, кад ничег другог не би било. Можда са јестивом биљком мотар, која расте по стијенама уз обалу?
Данас ни приљепака више нема. Зашто? Нисам ли казао: Црногорци су запосјели Боку, бокељском кривицом, и стали да је не само политички комадају него и бесомучно насипају пијеском, из Мораче, не би ли на хектарима отетим од мора поставили наплативе сунцобране и лежаљке.
У подводној апокалипси, истина, одбијају да одумру ту и тамо неки рачић, неки морски краставац, неки морски јеж.
Плодови мора, под којим се рачунају и лигње, хоботнице и сипе, а не само све шкољке и сви ракови, пуни су холестерола, и нису добри за јело, јер су Богом дизајнирани да буду чистачи. Рећи једном Бокељу да мушље нису добре за јело, зазвучало би јеретично, кад и свим вјерницима frutti di mare јеловника.
Чудом не могу да се начудим кад из воде гледам како Руси и Украјинци, понајвише они, дуго гуштају руком отворене, сирове каменице илити остриге. Скупи су то залогаји, али су делиције, по које долазе до обалних узгајалишта, као да ходочасте непцем. И нека ходочасте, живот је један, и док се има, нека се може.
Премда, посебно ми је непријатно када на узгајалишту опазим гојазне црногорске политичаре који су до понте допелали се јахтом. А сваки им је залогај, у који стане једна каменица, скуп као кило преукусних сардуна – килограм народне хране.

Дијагноза и рецепт У временима у којима Њемачку чека троструко повећање цијене природног гаса, милиони осталих без посла и можда баш зато силом регрутованих, поново сам пред супругом, одличном кулинарком, на +37 степени Целзијусових, одслушао снимак из телефонског диктафона на коме др Борис Илијанић, архитекта који је плански подигао Херцег Нови након потреса из 1979, говори како направити пашту са икром од морских јежева. Пазимо: Улити у просуљу илити дубљи тигањ маслиново уље, исјецкани чесан, тј. бијели лук, и све ставити на ватру. Кад маслиново уље почне да се грије (не смије да задими, Боже сачувај!), мирис чесна почне да се отпушта, и тада је уље спремно да прими шуг другог састојка. То је петрусин илити першун. Прво се стављају стабљике ситно исјецкане, па листови. У уљу треба да буду само секунд-два. Дода се со, дода се папар који је бибер у преводу, и један парадајз или двије трећине конзерве пелата. Све се скине с ватре. На другој су страни већ скуване шпагете, лингвини, ригатони или нека друга пашта. Пашта се пребаци у просуљу, и све се замијеша. У току мијешања додаје се икра морског јежа (пет великих по особи), јер икра не иде на ватру. Сједињује се са тоћем, тј. сосем, и паштом. Једноставно, јефтино, укусно.

Упослени Приморац ако је и пратио свјетска дешавања, сада од посла неће имати кад. Биће их, истина, који ће паралелно са сезонским осмијехом планирати копање бунара до 30 или 40 метара дубине, или улагање пара од љета у соларне панеле. У воду и енергију.
Економски блицкриг Запада против Русије није успио. Велику улогу у том рату требало је да одигра Европа, гурнута ногом америчких стратега. То гурање није готово, и наставиће се до финала маестозо, ма како га замислили. Западни сценарио повлачења свих иностраних компанија са руског тржишта, брзо трошење руских златних залиха, обарање рубље, банкрот и генерисани масовни протести у руској престоници – за сада није извијестан. Европски политички патуљци мобом сијеку грану на којој сједе – инсистирајући на санкцијама Русији, а заправо слиједе бефел Америке као дефакто нове наци-творевине. На наше очи, њемачка се привреда урушава без руских енергената и, умјесто да се отме с конопца прекоатлантског господара, сада се обавезује да ће милијарде уложити у формирање и наоружавање трупа. Куда ће оне? Па, на исток? На Русију. Ах, опет.
Да су све вијести из просјечног јулског дана само тезе за разраду теме – и слијеп би видио да нам доносе рат.
Запад не може себи да дозволи губитак Украјине, Русија такође.
У питању је један сатански, и стварни нови поредак.
Кад говори о међународној заједници, Запад заправо мисли на мањи дио човјечанства – гласноговори Пекинг.
НАТО је на јунском самиту у Мадриду усвојио нови Стратешки концепт по коме је Русија означена као „најзначајнија и директна пријетња безбиједности Алијансе“, а Кина као изазов „за безбиједност, интересе и вриједности НАТО-а“.
У теорији, можда НАТО даје мигавац десно, према Кини, али војно скреће само лијево, према Русији, у договору с Кином? Просјечан читалац овог листа, баш као и просјечан текстотворац, не може да зна како ће бити, али већ сада зна да нешто велико мора бити, па је боље да се, и као људи, психолошки, и као домаћини, економски, спремимо за долазак јесени и зиме.
Па што нам свима Бог да.
Њемачка, та привредна локомотива Европе, биће економски бачена на кољена без јефтиног руског гаса. Тако јој и треба, јер слуша окупатора, али што је нама до тога, умногоме везаним за њемачку привреду? Берлин је себе осудио на највећу кризу у нама знаној историји, јер се вољом својих политичких ухљеба, наоко легитимних, одрекао јефтиних енергената из Русије, извора свега економског богатства.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море