СТРАХ

Како на Западу коментаришу рат у Украјини? „Украјинска војска се агресивно повлачи, док руска панично напредује! Или, ‘Руси се повлаче према Кијеву и Одеси’“.
Да ли смисао ових запажања наших коментатора поводом текстова којима на Западу своју јавност извештавају о ситуацији на украјинском фронту обележава речени део света као царство хумора, или као царство лажи? Прва дефиниција тешко да би прошла и у ситуацијама које имају мало везе с овом, нимало „хумористичном“ темом, а ова друга почиње, не само поменутим поводом, да се устаљује и прихвата као – тачна. Апсурд и бесмисао којима се у вестима и „објективним“ експертским анализама прикрива ратна стварност на терену Украјине понекад готово да вапи за стручном помоћи. „Запад је царство лажи“, био је у јавном говору категоричан Владимир Путин, а овакав сажетак карактера и суштине бића западног цивилизацијског круга понавља се данас често и под називом „империја лажи“ – ново кодно име за колективни Запад.
Околности у којима се преко незапамћеног убрзавања догађаја и огромних промена креће и пулсира планета потврђују да појам „империја лажи“, чак и да је реч о претеривању и острашћености, открива дубоку кризу једног система, и његовог комплетног унутрашњег идејног и друштвеног устројства.
Посезање за обманама и лажима (стога и позната опаска: Украјина добија рат, али једино на Твитеру!) у животу је мотивисано страхом или предосећањима могуће катастрофичних стварносних токова. Чега се плаши Запад? Да ли је део света који зовемо колективни Запад својим психолошким капацитетима и емоционалним категоријама створеним историјским искуством уопште у стању да проживљава очајања и стрепње који се тичу његове будућности и опстанка? Опстанка, дакако, у навикнутом и ноторном „режиму“ употребе силе и надређености незападном свету? Разматрању духовног и менталног стања западњака, посебно западних елита, посвећују се огромна пажња, мисаона и аналитичка енергија читавих институција, као и појединаца из медијског и друштвено-политичког миљеа у западним и незападним земљама.
Сву пажњу заслужују моћне речи еминентног париског адвоката Режиса де Кастелна наведене у овом броју „Печата“: „Руска интервенција у Украјини 24. фебруара била је велико изненађење за Запад. Ово изненађење је, у крајњој линији, симптом осећања западне супериорности, тако присутног у главама људи, укључујући и оне који покушавају да се не удаље превише од стварности. Сви они сада могу само да уплашено сведоче о потонућу владајућих елита у сулуди делиријум. То осећање засновано је на одбијању доказа, апсурдним одлукама, имбецилној пропаганди, сумарном расизму, самоубилачким импулсима и, да будем искрен, прилично застрашујућем слепилу.“
Занимљиво, „слепило“ није више опште место за духовни и когнитивни статус западњака, јер – прогледао је део тамошњих елита, и о томе известио јавност. Истиче се како је међу онима који су доживели „просветљење“ јавно испредњачио нико други до Тони Блер – изјавом да се „ера западне политичке и економске доминације ближи крају“. О страху је на пример отворено проговорено у америчком дневнику „Њујорк пост“, који тврди не само како се „показало да је председник Русије Владимир Путин за главу изнад свих западних лидера“, већ и да су САД „потпуно капитулирале пред њим“. Према овом виђењу, руски председник „зна да САД нису спремне да Украјини испоручују моћније ракете и пројектиле“. Потом, лист поентира: „Он зна и да је то због страха пред њим.“
Дакле, реч је о страху као новом, важном, по свој прилици за будућност пресудном, моменту у колективној свести колективног Запада. Управо о томе посредно говори и Марија Захарова када уочи посете министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова афричким земљама, иронично примећује: „Америчке дипломате трче од куће до куће у различитим земљама и моле дипломате да се не фотографишу са Лавровом. Циљ је да руска страна не искористи фотографије као доказ да изолација не постоји, јер САД не схватају да Русија за ту сврху не користи фотографије, већ да то ради уз помоћ америчке глупости и потпуног недостатка осећаја реалности.“
Криза западног света је дубока и темељна. Несигурност и уплашеност пред „оним што долази“ озбиљни су и далекосежни. Њима је мотивисана и пракса у поступању у односима са светом, али и унутрашња системска регулатива.
Подсећајући да је притисак санкција на Русију „погоршао економске проблеме Запада и да европски финансијери примећују да се политичари ЕУ плаше да преузму одговорност за одлуке донете под слоганима трансатлантске солидарности и помоћи Украјини“, познати економиста Михаил Хазин закључује: „Читав систем друштвено-политичког управљања на Западу, како у САД тако и у Европи, изграђен је преко представника средње класе, квалификованих потрошача. Данас се овај инструмент уништава. Уместо средње класе, ту су нови сиромашни људи који имају средњекласни поглед на свет, али немају новца.“
Питање за нас овде је: да ли Србија страхује пред чињеницом да сада, без вајкања, треба да призна, ако не и јавно именује, да хегемон, осећајући несигурност пред будућношћу, изриче непристојне, на много начина званичном Београду неприхватљиве захтеве? Цар је го, или – цар је уплашен? Реч је, наравно, о актуелним притисцима и ултимативним „напоменама“ уочи формирања српске владе. Кристофер Хил, амерички амбасадор у Београду, ових дана јавно грми, више наређује него што предлаже, да „Влада Србије треба да буде прозападна“, а министри без изузетака они који верују у стратешке правце, такође прозападне, а за које су, по његовом уверењу, „Срби гласали“.
Нагласивши да оваквим поступањем амбасадор признаје да САД „доживљавају Србију као окупирану земљу“, Драгомир Анђелковић каже за „Спутњик“: „Хил од Срба тражи да воде прозападну, а не просрпску политику, при чему је прозападна политика у колизији са српском јер Запад је тај који нам отима део територије и гуши РС која је витални српски интерес.“
Стварносним токовима дубоко узнемирени хегемон своје подсвесне страхове и пометеност исказује на много начина, а један је, видимо, захтевање безусловне лојалности и аутоматске послушности од свих оних којима је, према сопственом осећању „мере“ и „истине“, надређен, дакле власан да – командује. Царство лажи или – камуфлирано царство страха од реалног света?
Сада је, наравно, стратешки најзначајнији посао српске владајуће номенклатуре да трезвено одмери чињенице и усуди се да разуме околности нове историјске ситуације, чак и онда када оне нису сасвим транспарентне. И када јавна свест и висока политика још увек не располажу одговарајућом мисаоном апаратуром за препознавање и означавање огромних слабости, тескоба и узнемирења у срцу и политичком уму владајуће велике силе. Блиска будућност ће показати има ли овде постојане, а не само тренутне, импулсивне снаге и храбрости да се могућа освета и казна за евентуалну политичку непослушност свесно прихвати као мање зло од покоравања и исказивања подобности која подразумева огрешење о националне интересе, тачније речено, одрицање од изгледније и боље будућности српског народа. Када је реч о судбинским моментима за одбрану државног разлога, као и одважности политичке елите да у томе истраје, подсетимо: не само да важи – страх животу образ каља често, већ и да то исто може да учини калкулисање и опредељивање за лични интерес као пречи од националног!


Један коментар

  1. топлица

    При овој теми тешко је остати равнодушним, а ствари постају се компликованије.
    Како одабрати моменат и лагано кренути другом стазом ? Јер није у питању само банални утилитаризам ; ми смо у поседу ореола жртве првог реда, светског хегемона. Нас је прво санкцијама давио, затим нас ратовима “частио”, па нам “милосрдног анђела” слао, да би нам, уз помоћ нас самих, покупио и утамничио наше најспособније и најугледније људе. Отад невидљивим ланцима увезао а да би понижење било цело, дао нам да изаберемо “нашу” управу. Истина и прехранио нас је све ове године (!), само о чијем трошку ?!
    Дакле на реду је избор момента кад ћемо смети изговорири реч СЛОБОДА ! И у слободном свету бити уважени бар онолико колико смо били жртва !

    14

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.