СРПСТВО И ДЕМОКРАТИЈА

Зашто реално постојећа, западнолика демократија овде никада није имала велике шансе и зашто смо дошли у ситуацију да данас важи – није српски бити демократа

Једна од скупљих илузија наших суверениста и класичних, националних либерала јесте веровање да је могуће раздвојити добре западне вредности од лоших, антисрпских западних интереса. Западне вредности су крстареће ракете и тројански коњи западних интереса. Демократија је најзаводљивија и зато представља ударну песницу неоколонијализма. Наравно, мислим на реално постојећу, западнолику демократију без придева, мада је можемо назвати либералном, представничком, парламентарном или страначком. Она је унета у српске законе, иако овде не постоје културални темељи за њено „исправно“ функционисање. Питање је, и да није било неоколонијалног мешетарења, да ли је таква демократија икада могла да постане српска – нешто што је стварно наше и што ради за наше добро.
То није везано за православље и његову наводну неспојивост с демократијом. Све незападне културе су или тешко спојиве, или неспојиве са глобализованом бриселоидном демократијом на једном дубљем нивоу, који нема много везе са религијом по себи. Иако вредна промишљања, мислим да централна тема није православље и демократија, чак ни саборност и демократија већ српство и демократија. Реч је, изнад свега, о скупу теже видљивих, дубљих обележја српске културе, који нас чине не само битно другачијим Европљанима од западњака већ културално блиским неким неевропским, оријенталним народима који нису православни.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.