СПОРНА ГРАФИКА ЈЕ МАЊЕ-ВИШЕ БЕЗВРЕДНА

Објављујемо одговор Дејана Ђорића на текст Владана Радовановића „Поново Ђорићева ’привиђења’“ штампан у нашем листу 1. јула 2022. године

Осећам се обавезним да одговорим на текст мултимедијалног уметника Владана Радовановића „Поново Ђорићева ’привиђења’“ објављен у „Печату“ број 721 од 1. јула 2022. године. Сви проблеми са Владаном Радовановићем, па и ова афера око наводног фалсификовања једног његовог рада, почињу и завршавају се у његовом деценијама кључалом незадовољству сопственом друштвеном позицијом. Изабрао је да буде алтернативни уметник, али жели да има статус звезде. Себе сматра једним у светским оквирима значајним уметником а остао је локална појава. У основи ће увек бити маргиналан. У друштву набујалог конзумеризма и разних криза, по мишљењу једног истакнутог критичара, за десет година једва да ће се знати за ту појаву. Слично је било и у златним данима српског високог модернизма, велики стручњаци и познаваоци, угледни историчари уметности, професори и критичари од Лазара Трифуновића, Миодрага Б. Протића, Драгоша Калајића, Срета Бошњака до Зорана Маркуша, Николе Кусовца и Балше Рајчевића никада нису обратили пажњу на њега. Они који су се доцније бавили њим у односу на те великане су друга лига. Шта му друго преостаје него да се бави сам собом по сваку цену; како се другачије може објаснити бука коју је дигао у јавности око једне мање-више безвредне графике. У крими-причи, чије странице ових дана исписује по медијима, он је главни јунак који треба да гане публику, болно свестан да му права медијска пажња никада није посвећена. Наводно, један колекционар му је пришао на улици, узео све податке о његовој графици а онда на основу њих фалсификовао графику и његов потпис. Поставља се питање шта ће том колекционару (Милошу Вујасиновић) такав потпис када га већ има у писмима и на другим предметима које је сакупио о Владану Радовановићу, наивно верујући да су авангардни уметници отворени и слободни као што је наизглед њихова уметност. Љуби Поповићу су једном донели слику која је требало да буде његов рад. Он ју је дуго посматрао и рекао: „Ово нисам ја насликао, али тај који јесте слика боље од мене.“ Паблу Пикасу су слично донели један његов непотписани цртеж на процену. Пикасо је рекао: „Није мој, али је одличан, потписаћу га.“ Ситна душа Владана Радовановића се никада неће уздићи до таквих духовних висина, он би радије да се ваља у блату сумњиве медијске пажње.
Написао је да оригинал те графике постоји једино у његовом компјутеру и нигде више, те да је урадио само једну „аутентичну копију“. Тако исказује потпуно непознавање графике као уметности. Нико не сакупља и не излаже графичке плоче, матрице нису оригинал, већ је то само с њих отиснут и нумерисан лист папира, па била матрица и у компјутеру. Каже да је термин „компјутерска графика“ сковала Боинг компанија још 1960. године „откада је уобичајено да се слике урађене помоћу компјутера тако називају, па то важи и за ’Руке’“. Нисмо знали да је и компјутерска представа слика, па макар била и екранска и да се таква „слика“ волшебно претвара и у „графику“. Даље, тврди да је ту његову „аутентичну копију“ (идиотски назив за графику) неко прекопирао и „у фотошопу намонтирао мој дигитални потпис“. Спорни потпис на графици „Руке“, међутим, није дигитални већ изведен графичком оловком, може да се обрише, а сваки графолог би могао да утврди да ли је оригиналан, јер је Радовановићев потпис скоро немогуће фалсификовати. То је јединствен случај у историји српске уметности да се аутор одриче свог рада, да наводно не препознаје својом руком написан потпис, назив рада, годину и технику. Тврди да је све те податке на улици од њега узео потпуно непознати човек, а то је наводно Милош Вујасиновић. Да ли би то ико нормалан урадио, без трунке сумње? Из сваке Радовановићеве реченице извире оскудност лажних конструкција крајње нарцисоидне личности. Исти такви потписи налазе се на још три рада које сам са графиком „Руке“ добио од Радовановића и уступио их Вујасиновићу, два потписа- су са сигнатурама репродуковани у „Печату“ број 719. Како те сигнатуре нису спорне а јесте она на графици „Руке“? У свом одговору овај експериментални уметник каже: „Пре свега, у животу се углавном нисам бавио продајом својих радова (…). Али бит је у томе да за све моје откупљене радове постоје уговори, тако да су купци у том погледу безбедни (…).“ Радовановић, ето, никада није трговао својим радовима, али има купце и још им даје уговоре.
Кажемо да је та спорна графика мање-више безвредна јер је и по мишљењу људи који се разумеју у рад са компјутерском графиком она изведена наивно, примитивно и на најнижем нивоу. Њен аутор вероватно и не зна докле се све отишло на том пољу када је тако поносан на њу. Обмањује када пише да никада није контактирао са издавачем „Службеним гласником“ за објављивање његове још веће монографије и то чим му је прва изашла. Опседао је уредника Градимира Маџаревића, покушавајући да се уметне. Маџаревић је био један од најбољих уредника у тој кући, његовом заслугом изашла је монографија „Медиала“ у три књиге на три језика са ДВД филмом а одмах потом и монографија Леонида Шејке. У плану је била још већа о Даду Ђурићу и низ других капиталних издавачких пројеката. Самољубље алтернативног уметника то није могло да издржи, по народној „Вид’ла жаба да се коњи кују па и она дигла ногу“, Радовановић је био пошто-пото запео да изађе још једна књига о његовом деловању, без обзира што би за њу морао да ангажује другоразредне писце у односу на оне из прве монографије. На сличан начин се буса наградама, као да се оне у нашој средини не додељују по политичком кључу, Љуба Поповић нема ниједну награду. Радовановић би пре требало да се стиди што је добио „Политикину“ награду, не само зато што је она одавно обезвређена додељивањем лошим уметницима и не зато што је нису добили ни највећи српски уметници, од Љубе Поповића, Милоша Шобајића до Владимира Дуњића и Милана Туцовића. Та награда се сада даје глобалистичким морално-политички подобним првоборцима против свих видова фигуративног сликарства и вајарства. То како је Радовановић успео у свету ликовне уметности вероватно највише дугује његовом ујаку Ђорђу Андрејевићу Куну, комунистичком крволоку и злочинцу, довољно је сетити се судбине Бранка Поповића, великог српског сликара, ликовног критичара, професора и декана Техничког факултета Универзитета у Београду. Владан Радовановић је потпуно нешколован за ликовне уметности, по занимању је музичар, није завршио ниједан од три уметничка факултета (Ликовну академију, Академију примењених уметности или Архитектонски факултет). Што је још горе, он није образован ни као визуелни уметник. Никада није похађао Уметничку академију у Дизелдорфу, где су предавали двојица најзначајнијих авангардних послератних уметника – Јозеф Бојс, толико заслужан за концептуалну уметност и инсталације, и Нам Џун Пајк, творац видео-уметности. Постоје наши млади ствараоци који су још од деведесетих похађали ту школу у Дизелдорфу. Сумњамо да Радовановић уме на мапи Немачке и да покаже где је Дизелдорф. Тако, за разлику од славних професора као што су Недељко Гвозденовић и Младен Србиновић који су формирали генерације значајних сликара или Жељка Ђуровића, који је заслужан за настанак скоро целе сцене младих сликара неофигурације, Владан Радовановић ствара потпуне анонимусе. Они су плаћали да их он прави будалама, да излажу књиге потопљене у акваријуму а такви су му још и најбољи студенти, остали су још гори. За једног од њих који непрестано излаже један те исти рад је и сам његов професор рекао да је идиотски. Којег је то значајног уметника створио Владан Радовановић? Срамотно је да држава за таква „прегнућа“ издваја новчана средства и да се таквој индивидуи поклања апсолутно јавно поверење када је реч о овој измишљеној афери.

Један коментар

  1. Ne razumem zašto se objavljuju ovakvi tekstovi – napisani bez ikakve strukture, smisla i argumenata, od strane nekoga ko nabraja umetnike koje svaka prosečna domaćica poznaje, koji veze nemaju sa avangardom. Đorić očajno pokušava da izvređa Radovanovića bez ikakvih argumenata, a na kraju je izvređao posredno i sve doktorande Univerziteta Umetnosti.

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *