СКРЕТАЊЕ С КУРСА

ЦРНА ГОРА И СПЦ

Какав је то политички курс Црне Горе ако потписивање Темељног уговора са СПЦ представља некакво „скретање“, како тврде ДПС и Мило Ђукановић? Ако се ради о оном прокламованом курсу, ка ЕУ, како га регулисање статуса највеће верске заједнице може пореметити?

Сматрам да је потребно пружити помоћ и већи простор да би (председник Србије Александар) Вучић и (председник* Косова*) Хашим Тачи постигли коначан договор. Треба, не само укинути било какве „црвене линије“ већ им пружити подршку и заштиту од притиска Русије. На пример, помоћи Србији да се одупре притисцима (Српске) православне цркве везане за Русију – рекао је бивши командант америчких снага у Европи генерал-пуковник Бен Хоџис у интервјуу за Глас Америке средином јула 2019. Многи у Србији (а и шире) су ове речи тада протумачили као јасан сигнал да Српска православна црква представља претњу по интересе НАТО-а у региону. Логика је јасна – ако високи официр највеће армије НАТО-а тврди да СПЦ Вучића спречава да постигне „коначни договор“, односно призна сецесију јужне српске покрајине, а сви знамо да је то циљ НАТО-а због којег је извршио и незакониту агресију на СР Југославију 1999. године, онда је јасно да је СПЦ „камен у ципели“ Сверноатлантске алијансе. Ако је СПЦ сметња за остварење циљева НАТО-а, односно колективног Запада, онда је, опет, јасно да ће они учинити све да ту сметњу отклоне, а то каже и Хоџис говорећи о „помоћи Србији да се одупре притисцима“ СПЦ.
Занимљив је моменат да је текст Спутњика у којем се наводи да је Хоџис рекао да је СПЦ сметња за интересе НАТО-а у региону „фектчекерски“ сајт „стопфејк.орг“ прогласио „лажном вешћу“ тврдећи да се „Запад не супротставља православљу, него СПЦ подрива суверенитет прозападних Црне Горе и Северне Македоније“. Поред тога, занимљива је и интерпретација историје православља коју својим читаоцима даје овај сајт, иначе први резултат претраге на гуглу на упит „Бен Хоџис, православље“. Према њима, на пример, Руси су православље преузели од Бугара, а Украјинска православна црква је „успостављена вековима пре Руске православне цркве“ и права је наследница „православне цркве Кијевске Русије“.

[restrict]

КАМЕН У ЦИПЕЛИ Дакле, СПЦ несумњиво јесте, као што смо навели, „камен у ципели“ НАТО-а, колективног Запада уопште и њихових компрадорских елита у региону, јер је несумњиви стуб српства које је у својој целини проблем за Запад и НАТО, како је то лепо у сведочењу пред америчким Сенатом 8. марта 2018. рекао врховни командант НАТО снага Кертис Скапароти. Ако гледамо из тог угла, а чини нам се да је то једини прави угао, онда сасвим има смисла оцена Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића да одлука мањинске владе под вођством Дритана Абазовића да усвоји Темељни уговор са СПЦ представља скретање с политичког курса, односно „напуштање приоритетног задатка испуњавања обавеза из агенде европских интеграција“.
Наравно да би свако ко добродушно и простодушно гледа на Европску унију, њене прокламоване вредности и интеграције морао да се запита како то да озакоњавање и стварање правног оквира за однос једне државе са својом највећом верском заједницом може бити супротно „европској агенди“, али када се имају на уму претходне изјаве америчких генерала, онда то постаје јасно. Исто тако, постаје јасно да се са том верском заједницом не може постићи никакав договор, него се она мора ставити у потчињени положај и у највећој могућој мери обесправити, што је и био циљ спорног Закона о слободи вероисповести чије је усвајање крајем 2019. изазвало масовне литије по Црној Гори које су на концу довеле до пораза ДПС-а на августовским изборима 2020.
У уму депеесоваца и осталих присталица монтенегринског идентитета и државности, недопустиво је постићи било какав уговор са „црквом Србије“ осим оног који би по њу (а самим тим и њене вернике) био понижавајући, док уговори са осталим верским заједницама у Црној Гори уопште нису спорни. Због тога та партија може уздигнутог чела да саопшти да усвајање Темељног уговора са СПЦ представља „потпуно беспотребно и аутодеструктивно потенцирање старих подела у Црној Гори“. Али колико су те поделе заиста старе? Старе су готово колико и невладина организација под називом „Црногорска православна црква“, основана 1993. године и регистрована у станици милиције на Цетињу 2000. Поделе из 1918–1919. нису имале никакве везе ни са Црквом, ни с националним идентитетом него с династијом, да будемо јасни. А друго, та „црква“ има толико угледа у Црној Гори да ни њен највећи заговорник, атеиста Мило Ђукановић, неће своје унуче да крсти у њој, него иде чак на Фанар по крштеницу.

ИЗНЕНАДНА ШАНСА Ђукановићев ДПС у својој критици Темељног уговора са СПЦ иде и корак даље тврдећи да је његовим усвајањем „озбиљно угрожена изненадно указана шанса да наша Црна Гора, као држава која већ дуго предњачи у процесу преговора са ЕУ, у догледно вријеме постане и њена прва сљедећа чланица“. Мило Ђукановић као да није био на истом самиту у Бриселу 23. јуна на којем су били и председник Вучић, премијер Северне Македоније Дмитар Ковачевски и његов албански колега Еди Рама, који је на накнадној конференцији за новинаре био и најсликовитији рекавши да му је „жао ЕУ“ и изразио наду да ће државе такозваног Западног Балкана ући у ЕУ „најкасније у наредном веку“. Или су Монтенегрини почели време да посматрају у кинеским оквирима, па им је стотину година „догледно вријеме“, или је „изненадно указана шанса“ нешто што ми не знамо, а по свему судећи не знају ни шефови европских држава и влада, ни комесари него само Ђукановић и ДПС.
Чудновата је и констатација да је Абазовићева влада у закључивање Темељног уговора са СПЦ ушла „исхитрено, неодговорно и без консултација са стручном јавношћу“, те да је он изгласан без претходне јавне расправе, уз многобројне мањкавости које су јавно саопштене од стручне јавности, представника НВО сектора и бројних политичких субјеката“. Којих представника НВО? Да ли ту мисли на „клир“ Црногорске православне цркве? Да ли је јавну расправу у вези са његовим законом представљао „литијски устанак“ из 2019–2020? С обзиром на то да његова власт није уговор са СПЦ потписивала дуже од десет година, шта би било „неисхитрено“? Да се на њега чека као на улазак у ЕУ, али без „изненадно указане шансе“?
Због „непроцјењиве штете државним интересима Црне Горе“ коју је нанело усвајање Темељног уговора, ДПС је одлучио да повуче подршку својих 30 посланика мањинској влади Дритана Абазовића. На исти корак вероватно ће се одлучити и странка коју је до пре неколико година предводио садашњи шеф дипломатије Црне Горе Ранко Кривокапић, Социјалдемократска партија, која има два посланичка мандата. С друге стране, тешко је замисливо да би ранији коалициони партнери Дритана Абазовића, Демократе Алексе Бечића и странке које су биле у коалицији „За будућност Црне Горе“ (међу којима је и Социјалистичка народна партија која је у садашњој влади), ишле на рушење ове владе због Уговора са СПЦ. Решење би могло бити формирање техничке владе на темељима на којим је била изграђена претходна влада под вођством Здравка Кривокапића, до повољног тренутка за организовање нових избора. Клатно на политичкој сцени у Црној Гори као да се поново померило на страну супротну Ђукановићевој, а он као да ништа није научио из претходног пораза у рату са СПЦ, па се упушта у нови, након којег би могао остати потпуно развлашћен.

[/restrict]