РУСИЈА НА ИСТОКУ, А ИСТОК У СРБИЈИ

У корену свих облика српског самопорицања налази се одбијање наших елита да уваже разлоге зашто овде, налик руском евроазијству, треба размишљати о српском другоевропејству

Србија збуњује. Чини ми се више нас који у њој живимо него оне који је посматрају са стране. Волимо да кажемо да нисмо ни Исток, ни Запад, али шта то стварно значи – шта смо и ко смо? Наравно, нисмо једини који су између светова, који живе у међупростору описиваном као полутантство и лиминалност. Са проблемом да лоцирају себе суочавају се Русија, Иран и Турска, земље чије су елите, као и српске, виделе своје државе као мост између Истока и Запада.
Модернизатори три велике земље су имали визију шта би желели да оне постану, али су, као и овдашњи, кубурили и са оним шта њихови поданици јесу и са оним што нису. „Да нисмо имали Ататурка, били бисмо један Авганистан, један Ирак“, рекла је Узден Токур, ћерка другог председника Турске, о вођи који је владао као оријентални деспот да би од поданика направио западнолике Европљане. Ататурково вјерују да је „наука једини истински духовни водич у животу“ укинуо је Реџеп Тајип Ердоган. Дао је Турцима слободу да се врате на фабричка културална подешавања и постао анти-Ататурк. У тамошњој верзији поделе на две Србије, насупрот Ататуркових Турака стоје Ердоганови Турци.
Лик „српског Ататурка“ је овде прво учитаван у Јосипа Броза, хрватског деспота, а затим у убијеног Зорана Ђинђића. Уосталом, један од мотора југословенске идеје, не само њене последње, социјалистичке инкарнације, била је жеља елита да нас некако помере и прошверцују на Запад. Та српска прича креће од Доситеја Обрадовића, коме, наравно, није падало на памет да ће Србија, пошто „востане“ из османског мрака, бити терана да клечи под блештавим светлима Брисела. Колико год да је био очаран Западом, Доситеј је био велики патриота. Чињеница да смо близу да не може ближе, штавише једним делом територије унутра, гуркала је наше елите према самопорицању. Један, данас гласнији и моћнији део, завршио је у малигном, аутошовинистичком, други, временом све више маргинализован, у добронамерном мада неконструктивном, просветитељском.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Један коментар

  1. Tоплица

    Видим да за укус неколицине нас, додуше из техничких струка, недостају експлицитнији закључци. И значај наведених појмова. И мање цитата јер се цитирати може свашта, све до супротних аргумената.
    Оно о непроживљености западног пута вреди да се запамти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.