Филм „Елвис”
Маркетиншки гледано нови филм База Лурмана „Елвис” је мастер-клас капиталистичког предузетништва које је успевало да створи и такве суперзвезде каква је свакако био Елвис Пресли, Краљ рокенрола. Да, ово јесте филм о њему, икони америчке културе и рокенрол музике уопште, али је и филм о икони америчког предузетништва, Елвисовом менаџеру пуковнику Тому Паркеру. Готово да се чини да је филм снимљен због њега и да је у овој причи он важнији. И, заиста, ко је важнији: кока која носи златна јаја или онај који их сакупља и препродаје?
Ускоро (16. августа) биће четири и по деценије од смрти Краља рокенрола Елвиса Арона Преслија, који је из неког разлога нама знан као Елвис Присли. Најчувенија рокенрол звезда свих времена, човек који је утро пут безбројним изузетно успешним музичарима, као и још бројнијим својим (мање успешним) имитаторима, умро је од срчаног удара на свом чувеним имању Грејсленд и са нешто више од четрдесет две и по године живота отишао у легенду која и даље траје и која није и никада неће бити превазиђена. Бар не на музичком плану. Да ли је нови филм о његовом животу случајно или намерно створен не би ли обележио годишњицу његове смрти и није толико битно. Он, „Елвис“ славног аустралијског режисера База Лурмана је ту, у светским и нашим биоскопима. И свакако ће, медијски макар, пригодно обележити ову годишњицу. Лурману је ово тек шести филм у тридесетогодишњој каријери. Скоро да је сваки од претходних пет био ако не посебно успешан, а оно примећен и битно другачији од онога што се иначе ради и захтева од успешног филма. Најдаље је отишао с мјузиклом „Мулен руж“ који је на бизаран, потпуно другачији, маштовитији и дрскији начин надградио жанр комерцијалног мјузикла. Оскари и све друге важне награде су то потврдили. Са „Елвисом“, међутим, Лурман тежак али много пута до сада покушавани, што у играним што у документарним остварењима, посао екранизовања приче тако велике звезде не обогаћује новитетима као у „Мулен ружу“. Једва да досеже макар и сопствене стандарде. Али прати, подржава и интензивира модерне стандарде који се тичу политичке коректности неолибералног шоу-бизниса.Црна музика је створила Елвиса
Без обзира што је Елвис био икона и Краљ и рокенрол бог који се стуштио с неких посебних музичких небеса у тадашњи стриктни и пуритански послератни свет разневши све његове табуе, за База Лурмана и његове сараднике при писању ове Елвисове филмске приче су у првом плану биле неке друге вредности које је Елвисова појава унела у америчку и светску културу. Тако, „Елвис“, који је, иначе, испричан из перспективе сигурно највећег мешетара у пребогатој историји пијавица које су се представљале као продуценти и менаџери великих звезда, такозваног, боље рећи самозваног пуковника Тома Паркера, Елвисовог менаџера, почиње, по данашњим мерилима, врло трендовском чињеницом да Елвис Пресли није сишао с музичког неба у поменуту средину смерне и стриктним назорима зауздане младежи већ је никао са самог дна, из прашине америчког Југа, испод шатри у којима су црначки блуз гитаристи и певачи својим крицима и незаустављивим музичким ритмом бацали у транс своју публику. Међу којом беше и малени Елвис, такође омамљен крицима црних певача и чудесним ритмом њихове музике. Знао је он још тада да је то чудо које не да мира и његова музика, његов пут, његова судбина. Тако прича Лурман кроз уста испод тешке маске сакривеног Тома Хенкса у улози пуковника Паркера. Црна музика је створила Елвиса, а потом и читаву америчку музичку сцену, а када су се придружили и „Ролингстоунси“ и „Битлси“, а пре свих и Боб Дилан, потом у правом галопу и десетине других музичара и група с обе стране океана, „црначки ритам” је постао светски тренд. Како пригодно данашњем подстицању црначког историјског значаја у новој политичкој коректности у коју се куне западни свет. Наравно да се не истиче повратна спрега ове љубави између белих музичара и блуза америчког Југа. Да се том музиком нису толико одушевили белци и да је нису (додуше, без питања и било каквог устручавања) узели под своје, надградили и комерцијализовали, не би било ни безброј црних звезда које су постале део изузетно профитабилног музичког бизниса. А Елвис је отворио та врата оног дана када је први пут изашао на бину, са гитаром, у свиленкастом оделу и када је уз крике америчког блуза затресао куковима и „оним стварима” између њих, због чега су девојчице пред својим родитељима у публици дословно падале у транс вриштећи од налета пожуде и слатког осећања коначне слободе од свих стега дотадашњег пуританског друштва. Засипање Елвиса њиховим доњим вешом је од тог дана постао обавезан вид „ослобођене комуникације“ између њих и Њега. После тог концерта ништа више није било исто ни за Елвиса, ни за омладину Запада, ни за музички бизнис. Бујица ласцивне слободе и снажна мотивација за бунт младих тих педесетих година кулминираће у деци цвећа, дроге и потпуног ослобођења од свега у шездесетим. Тај понос америчког начина живота и њихових назора управо ће се снажно ослањати на идеји потпуне слободе сваке јединке њиховог срећног друштва једнаких, сналажљивих и предузимљивих становника. Сасвим је јасно да је овај филм о Елвису постао доступан данашњим нараштајима у најидеалнијем могућем тајмингу с обзиром на то да су поменуте врлине америчког друштва у међувремену, с потпуном вредносном деградацијом њихове културе и уметности уопште, озбиљно доведене у питање. Прави Елвис је спасао црну музику и белу америчку омладину, сваког од њих од сопствених стега и окова, али ће идеја о Краљу рокенрола, пробуђена данас, после толико година од када га више физички нема међу нама, помоћи у обнови не само сећања на његово житије већ и на оно чиме се западни свет толико поносио, а што му очигледно данас прилично мањка.
Копче с вредносним системом напредног Запада
Отуд у „Елвису“ има и других копчи с вредносним системом напредног Запада. Музички допринос Краља је несумњив, али је још значајнији онај комерцијални. Са Елвисом и после њега музичка индустрија је постала изузетно уносан бизнис. То је други стуб поноса капиталистичког Запада. Новац, огромне суме новца, усисавао је музички естаблишмент од продаје идеје слободе својој гладној публици, а Елвисова невероватна, омамљујућа, неодољива, атрактивна, ванвремена и божанска појава која публици, осим гласа и стаса, нуди идеју о потпуном ослобођењу од заосталости и ограничења старог друштва, постала је симбол за сва времена управо тих врлина. Трећи сегмент капиталистичког либерализма на коме Лурман инсистира у свом биографском осврту на живот и дело Елвисово је симболика која стоји иза грамзиве, али веома сналажљиве предузетничке појаве Елвисовог менаџера пуковника Паркера. Бескрупулозна мешетарска и опортунистичка нарав тог човека, који нам већ на почетку филма открива све што је о њему вредно знања, а то је да је у Елвису видео комерцијално циркуско чудо какво се до тада нигде није појавило и да је на њему зарадио богатство, заправо је парадигма предузетничког америчког успешног бизнисмена без кога капитализам не би ни постојао. Ревитализације те идеје, тих вредности заправо, данас је веома нужна, а пуковников Елвис је најбољи „бренд“ који може да послужи као пример да капитализам није и не може, па самим тим и никада неће, бити побеђен.
И тако, гледате филм о чувеној рокенрол звезди, уживате у његовој причи, појави и музици, а заправо вам се потурају старе капиталистичке вредности као нове, присутне и данас. Неопходније него икада. Чак и посрнуле оне и даље воде овај свет. Баз Лурман је са „Елвисом“ дао далеко мањи допринос филмској уметности него са „Мулен ружом“, али је зато дао огроман подстицај оживљавању идеје о капитализму као кључном састојку модерне цивилизације. Рокенрол је свакако у првом плану овог филма, иако не и Елвис, јер је ово ипак пуковникова прича. Али музика најлакше прелази преко моста који повезује данашњицу с прошлошћу. Она, та ванвремена музика, побеђује не само време већ и обезвређује све наше сукобе и предрасуде. Можда је та спознаја на известан начин четврти стуб идеје која стоји иза ове приче. Да је прави предузетник Елвис, а не пуковник. Елвисова борба и уздизање из прашине и мизерије америчког Југа до највећих висина не само друштва у коме је бриљирао током свог кратког живота већ је својом музиком купио вечност, што капитализам и његови пуковници сигурно нису. Мада, на крају, овај Лурманов мастер-клас капиталистичког предузетништва намеће питање: да ли је важнија кока која носи златна јаја или онај који их сакупља и препродаје?