Проф. др БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ – На постмодерном Голом отоку

фото: Дарко Новаковић

Док пролазим факултетом уздигнуте главе, већина међу онима који су гласали за моју смену гледа у патос

Бранислав Ристивојевић је редовни професор, шеф Катедре за кривично право и, донедавно, декан Правног факултета Универзитета у Новом Саду.
У оквиру ширег друштвеног ангажовања у два мандата је био саветник премијера за правна питања, народни посланик у Народној скупштини Републике Србије, председник Законодавног одбора НС и председник Одбора за правосуђе НС.
Повод за наш разговор је смењивање професора Ристивојевића с места декана Правног факултета због „политички некоректног“ повезивања свог факултета с високошколским установама у Русији.

Почнимо начелно. У свом чувеном излагању о идеји универзитета, Карл Јасперс истиче да студент на универзитету не треба само да слуша предавања него да се бави и научним радом, који ће му определити живот. Да би студенти постали самостални наследници својих професора, универзитет им мора омогућити слободу научног рада. Јасперс тврди да је баш универзитет „место на којем друштво и држава омогућују да се развија најјаснија свест доба“. Главни циљ универзитета, по Јасперсу, представља трагање за истином. Ако је све ово тако (а сама европска образовна традиција каже да јесте), да ли се слобода универзитетског рада и научне сарадње сме ограничавати дневнополитичким и другим ваннаучним средствима?
Свакако да не. Тако нешто би било погубно по сваки универзитет. Сврха студирања, односно проучавања на универзитету је изградња себе у, како су то стари Грци називали, потпуног или заокруженог човека. Под тиме они нису подразумевали човека који је знао све, јер то није могуће, или који је знао неку коначну истину, јер она не постоји. То је био човек који је био на најбољи могући начин школовањем оспособљен да трага за истином.
Слободно размишљање, непристрасност у доношењу закључака, смиреност, умереност и промишљеност би све заједно требало да буду одлике човека које он стиче универзитетским образовањем поред свог нарочитог или специфичног знања стеченог на студијском програму који је похађао. Универзитет који не оспособи младог човека за јасно, чисто и непристрасно извођење закључка и не подстакне га да буде интелектуално радознао, не обавља свој задатак на одговарајући начин.
Највиши облик образовања јесте онај који подстиче човека да поставља питања. Немачком филозофу из 18. века Лесингу приписује се мисао: „Када би ми Бог понудио у левој руци истину, а у десној потрагу за њом, изабрао бих десну.“
У несигурном свету у каквом данас живимо, извесности, колико год лажне биле, имају снажну привлачну моћ. Задатак је универзитета да нас образовањем припреми како наше душе не би постале уточиште различитих слабости: неслободе, на пример.
Наша универзитетска средина „гори“ од скандала. Тек је завршен „случај Ковић“, када су извесни „натоисти“ на Универзитету у Београду спречени у покушају да свог колегу, угледног научника и културотворног родољуба уклоне из учионице, а отвара се „случај Ристивојевић“. Шта је суштина „случаја Ристивојевић“?
Суштина је, нажалост, показатељ да и међу универзитетским наставницима постоје духови који су сами себи наметнули ограничења, од Бога и друштва дате им слободе. Ти окови духа су извор ирационалног страха који их води закључцима да су парохијална затвореност и ускогрудост решење за њихове умишљене муке.
Знате ли, господине Димитријевићу, који се проблеми најтеже решавају? Они који не постоје. Човек не постаје роб предрасуда тако што му ставе окове, него тако што изабере страх за сапутника. Овде се, ако погледате образложење акта којим је тражена моја смена, тај страх зове русофобија.
Пребацује ми се да сам „без одлуке органа факултета у веома осетљивом тренутку (…) након почетка сукоба у Украјини организовао одлазак групе студената у посету амбасади Руске Федерације која се може протумачити као подршка Русији у овом сукобу“. Након тога сам „позвао и примио представнике руске амбасаде на Факултету“. Све наведено у акту којим се тражи моја смена је колико бесмислено, толико и збркано.
Да ли мојим колегама потписницима смета што сам посету организовао „без одлуке органа факултета“, или зато што је у питању амбасада Руске Федерације, или зато што је у „питању осетљив тренутак“? Да ли би посета амбасади Руске Федерације у неком другом „тренутку“ била позитивно оцењена? Који је то тренутак? Или су, с обзиром на „осетљив тренутак“, сада пожељне посете неким другим амбасадама? Америчкој? Или би, само да сам се обратио органима Факултета, посета била одобрена? С једне стране се мени пребацује да сам посету организовао супротно одредбама Закона о високом образовању о „забрани политичког деловања на универзитету“, а с друге да се она „може протумачити као политичка подршка Русији у овом сукобу“. Није јасно да ли се мени приписује нека притајена политичка намера, или сам само својом непромишљеношћу створио могућност да се посета протумачи тако као да има неки политички циљ? И ко ће је тако протумачити?
Сасвим је јасно из овог збрљаног образложења да страх од посете студената амбасади Руске Федерације у душама њених иницијатора постоји, без обзира која је њена стварна сврха. Ту нема збора. Питање је да ли тај страх, који је сасвим очито у доброј мери изазван односом према Руској Федерацији у ЕУ, разуман, али и са становишта норматива оправдан.
Санкције глобалног Запада према Русији обухватају, изричито или прећутно, и прекид сарадње у области образовања и науке. До нас стижу вести да се руски студенти избацују са универзитета у државама ЕУ, а научни пројекти се установама из Руске Федерације отказују. Међутим, какве то везе има са Србијом? Никакве. Србија није увела никакве санкције Руској Федерацији.
Ово још мање има везе са Универзитетом у Новом Саду. Стратегија интернационализације Универзитета у Новом Саду, усвојена у мају 2020. године, каже: „Универзитет у Новом Саду има стратешки интерес да успостави и унапређује размену професора, асистената, истраживача, студената и ненаставног особља са појединим научним и образовним институцијама и међународним организацијама и асоцијацијама чије је седиште ван Европске уније. То се првенствено односи на универзитете у Сједињеним Америчким Државама, Руској Федерацији и Народној Републици Кини. Универзитет у Новом Саду је отворен за најширу сарадњу у области науке и високог образовања, на основама равноправности и узајамног уважавања.“
Значи, Руска Федерација не само да није забрањена као држава с којом Универзитет у Новом Саду жели да развија образовну сарадњу него је чак наглашена као посебно пожељна. А као начин сваке сарадње је потцртана „равноправност и узајамно уважавање“. Универзитет у Новом Саду у овом тренутку има уговоре о сарадњи са 17 различитих Универзитета у Руској Федерацији (у прилогу) и нити један није отказан нити суспендован, без обзира на „осетљив тренутак“ у коме се, очито, не налази Србија него духови потписника иницијативе за моју смену.
Робови страха не тријумфују повећавајући своју снагу него одузимајући снаге другима, одвајајући снажне од способности да слободно и неспутано размишљају. Данас више нема насиља које је некад стварало робове, остали су само кукавичлук и страх који се из њега рађа. Тако се иницијаторима за моју смену придружила делимично уплашена, а делимично збуњена мањина. Затим се колектив страха окренуо ка најслабијима, онима са којима се, силом академских околности, разговара кратко и у императиву. Да не би случајно показали да имају слободан дух, гласање о мојој смени је и на Научно-наставном већу и на Савету факултета голом силом иницијатора организовано јавно!
Први пут смо имали реакцију амбасаде Руске Федерације на једну, да тако кажемо, „унутарсрбијанску“ причу. Или то можда није само наша унутрашња ствар? Зашто су руски званичници у Србији реаговали?
Не знам колико је добро да тумачим туђу вољу и мотиве. Међутим, не сумњам да је уваженим руским дипломатама засметало приписивање неке зле намере мојим и њиховим заједничким актима: организацији посете студената који се интересују за стипендије и организацији посете дипломата факултету.
Посете студената разних факултета у Србији разним амбасадама и посете дипломата различитих држава различитим факултетима се тако природно, лако и без икаквих страхова или приписивања лоших намера скоро па свакодневно без икаквих проблема организују (погледајте интернет-странице различитих факултета по Србији). Зато је русофобна реакција мојих колега толико неразумна, и саопштење амбасаде Руске федерације толико природно.
Само две седмице пре ових догађаја организовао сам научну конференцију, заједно с Правним факултетом Универзитета у Потсдаму и Правним факултетом Универзитета у Сегедину, на тему „Мир и право“. У посети Новом Саду је најприродније било око 40 колега из Немачке и Мађарске. На свечаном отварању је био позван да говори амбасадор Немачке. Био је спречен да дође, па је послао првог секретара амбасаде. Нико од иницијатора моје смене ни за тренутак ми није пребацио да је „осетљив тренутак“ за долазак амбасадора Немачке на догађај.
Указано је да је ово нека врста постмодерног Голог отока. Русофобија у универзитетском простору као да је најава неких малигнијих појава које нас, како се рат НАТО-а против Русије буде ширио, чекају. Чекају ли нас? Има ли пилота у авиону?
Голи оток сам поменуо у изјави датој за „Спутњик“ као неку врсту шаљивог поређења са стањем 1948. године у Југославији и данас. Некада су људи, не само ради образовне сарадње с Русијом него и ради најобичнијих симпатија, били затварани, прогањани и проскрибовани у друштву. Ово није чудо. Сви знамо каква је била југословенска држава и њено друштво 1948. године. Запрепашћујуће је пак да се после 75 година нисмо много одмакли од тог времена, односно да се наше друштво није ослободило страха.
С друге стране, гледајући сличне манифестације масовне русофобије у Западној Европи, можда ово што се дешава у Србији не треба да чуди. Изгледа да су у праву заговорници теорија о цикличним токовима историје. Она се у Европи, по свему судећи, враћа на своје почетке: прво предрасуде а затим и нетолеранција или, још горе, мржња према различитим нацијама, верама или културама. На крају дискриминација, или још горе, прогони по истим основама.
Ви сте, по свему судећи, пример за ударање по слободоумним српским научницима. Прво сте били на удару повереника за заштиту равноправности због наводног дискриминисања хомосексуалаца, а сад сте, опет наводно, криви јер сте стали на страну Русије. Како се осећа човек који, упркос инквизицији, има петљу да каже: „Ипак се окреће“?
У праву сте, није ми први пут да будем на удару због својих ставова, или, како волим да мислим, због способности да слободно постављам питања и пружам одговоре на њих онима који желе да их чују. Никад нисам, и на то сам нарочито поносан, наметао своје ставове било коме, у било којој прилици. Још мање сам осуђивао друге људе због чињенице да се не саглашавамо или не разумемо.
Врло добро знам да већина проблема међу људима долази од недовољне или мањкаве комуникације међу њима. Зато ћу наставити да колегама који су гласали за моју смену, наравно ако желе да ме слушају, објашњавам да су направили нешто горе од злочина, направили су једну велику грешку.
На крају крајева, док пролазим факултетом уздигнуте главе, већина међу онима који су гласали за моју смену гледа у патос.

Списак универзитета у РФ са којим УНС има потписане уговоре о сарадњи од којих нити један није суспендован нити раскинут због „осетљивог тренутка“. Извор сајт УНС.

M. K. Ammosov Североисточни федерални универзитет у Јакутску
Губкин универзитет у Москви
Државни економски универзитет у Санкт Петерсбургу
Државни универзитет „Лобачевски“ у Нижњем Новгороду
Државни универзитет за инжењеринг и економију у Нижњем Новгороду
Државни универзитет технологије и дизајна у Санкт Петербуругу
Државни универзитет у Омску
Државни универзитет у Астрахану
Државни пољопривредни универзитет у Вороњежу
Институт за пољопривреду у Нижњем Новгороду
Институт за проблеме хемијске физике Руске академије наука у Черноголовки
Медицинска академија „И. М. Сеченов“ у Москви
Међурегионални институт за економију и право
Руска царинска академија у Москви
Југозападни државни универзитет у Курску
Орловски државни универзитет „И. С. Тургењев“
Федерални универзитет Северног Арктика у Архангелску


Један коментар

  1. Tоплица

    У младости смо учили како је историја последица спонтаног друштвеног развоја. Да је то некакав објективни процес са својим законитостима или тако некако. А онда нас је стигло да ударимо челом о групама људи произведену историју !
    У конкретном случају да је знати, колико је спонтаног страха групе ДРМР-ова а колико страха у торби су донели представници кадровски набујалих амбасада ѕападног блока ? Страх је увек био покретач стварности, само овде – чији страх ? Не правдамо те јаде, него их се гадимо, само знатижељни смо у вези извора те “покретачке” енергије у овом случају. А да нама овај случај грицка ореол жртве који смо пре тридесетак година стекли, поред осталог и због узвишених принципа – грицка !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.