Поново Ђорићева „привиђења“

Објављујемо одговор на текст ликовног критичара Дејана Ђорића штампан у 719. броју Печата од 17. јуна 2022. под насловом „Привиђања, сабласти и искушења славе“

Пише Владан Радовановић

Обећао сам да ћу престати да одговарам Дејану Ђорићу на његове измишљотине и лагарије, али увек помислим шта ће читаоци рећи на те скаредне оптужбе ако им се ја уопште не супротставим.
Поводом било чега да ме прозове, Ђорић ми прво припише разне недоличне психичке побуде и унизи моје стваралаштво. То чини и у напису „Привиђања, сабласти и искушења славе“, објављеном у часопису Печат број 719. На његове погрде одговорићу само чињеницама. Укупан број чланова жирија, који су ми само у последњих десет година дали награде из различитих уметности, износи око 35 особа. Све оне су дипломирале у својој струци, за разлику од Ђорића, и испољиле став супротан његовом, доделивши ми следећа признања: награду „Мића Поповић“ за визуелне уметности 2012, плакету „Витомир Богић“ за радиофонију 2013, Мокрањчеву награду за музику 2014, Вукову награду за допринос развоју културе 2014, Грамату Песничке републике за књижевност 2018, Књижевну награду „Тодор Манојловић“ 2019. и „Политикину“ награду за визуелне уметности 2022. Из претходног, дакле, следи како је пуста лаж да ја морам „под старе дане“ да скрећем „пажњу на себе“, настојећи да се домогнем „неке славе“ која ми „стално измиче“.
Ђорић потом поставља директно питање: „Ако је оригинал рада ’Руке’ у Радовановићевом компјутеру, како зна да тај код Вујасиновића није исправна компјутерска графика када ниједан свој рад није нумерисао? Ако на раду пише графика, где је нумерација? … Заправо није реч ни о каквој ’графици’ већ о простом отиску масовне штампе.“ Ја знам да Вујасиновићева графика „није исправна“ тако што сам за себе досад начинио само једну копију, те отуда знам и да све што се поред ње појави јесте кривотворено. И због тога што постоји само једна одштампана копија „Руку“, није ни било потребе за нумерацијом. А поводом самог назива „компјутерска графика“, Ђорић не зна да је тај термин сковала Боинг компанија (Boeing Company) још 1960. године, откада је уобичајено да се слике урађене помоћу компјутера тако називају, па то важи и за „Руке“.
Између осталог, Ђорић се пита и зашто је, после објављивања монографије „Владан – синтезијска уметност“, „вајни авангардиста запео да код ’Службеног гласника’ изађе још једна“. Још једна лаж: никада се „Службеном гласнику“ нисам лично обраћао никојим поводом. Но овде се, узгред, поново испољила Ђорићева превртљивост: сада ме назива „вајним авангардистом“, док је раније писао текстове и под оваквим насловима: „Авангардан пре авангарде“, Дуга бр. 537, октобар 1994; „Родоначелник српске авангарде“ у: „Владан – синтезијска уметност“ и слично. Нешто исцрпније сам Ђорићеву превртљивост документовао у Печату бр. 353, из 2015. године.
Ђорић даље тврди како је за нашу „сарадњу“ (?) добио пет радова од мене. Без обзира на неодговарајући начин квалификовања наших контаката, наглашавам да ти радови ништа не доказују у вези с графиком „Руке“. За саму ту графику и даље важи да је он од мене није добио. А не бих му је копирао ни да је то тражио, јер је штампање компјутерских графика у то време било компликованије него данас. Осим тога, Ђорић ме није ни молио за то. Штавише, имао сам утисак да му се моје компјутерске графике не свиђају, што он и сада потврђује када се за „Руке“ пита зашто је толика „кампања покренута око једне не много вредне графике“.
Иначе, бесмислено је Ђорићево поређење евентуалне судбине колекционара, купаца и музеја с Вујасиновићевом судбином у смислу „да могу преко ноћи завршити као Вујасиновић“. Пре свега, у животу се углавном нисам бавио продајом својих радова – што не значи да нећу. Зашто да само Ђорићи и Вујасиновићи зарађују на њима! Али бит је у томе да за све моје откупљене радове постоје уговори, тако да су купци у том погледу безбедни, а и ја сам јер купци те радове неће кривотворили да би их продавали по некој енормној цени.
На нивоу усменог доказивања, ми смо изнели тврдње које нису довеле до разрешења. За корак даље потребно је вештачење продаване копије „Руку“ и потписа који сам дао Вујасиновићу, за шта је, претпостављам, неопходна примена силе закона.
За сада се на одређеном месту врше процена и испитивање будућег предмета у вези са овим случајем. До неког службеног сусрета, предлажем Ђорићу да престане да се брука својим незнањем, да ме остави да на миру радим свој посао, и да у своја сумњива делања више не укључује моја дела, јер ћу поново упозорити јавност на то.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.