Politički korektni kosovski mrak

Film „Mrak”

Hrabri mali-veliki film „Mrak” Dušana Milića pokušava da skrene pažnju na stradanja Srba na Kosovu izuzetno potresnim scenama nasilja i terora nad njima i još mračnijom i potresnijom nezainteresovanošću Zapada kako za stradanja Srba opisana u filmu, tako i za sam film koji se usudio da prkosi izmišljenoj idiličnoj „istini” globalističkog poretka po kojoj je „kosovsko pomirenje” samo pitanje odluke zadrte srpske strane

Kada je pre skoro dve decenije debitovao kao režiser s filmom „Jagoda u supermarketu“, (pre toga je radio kao asistent režisera) 53-godišnji beogradski režiser i scenarista Dušan Milić verovatno nije ni pomišljao da će dočekati vreme današnje sa filmom „Mrak“, delu čija je priča dokaz da kada je svetlo ugašeno, onaj koji ga je ugasio može da radi šta hoće onima koji u tom mraku tumaraju, prestravljeni i beznadežni. Jer film koji je snimio danas, a na čijem je radu proveo preko četiri godine, upravo to dokazuje. Mrak iz njegovog naslova nije samo onaj za naše ljude zatočene po enklavama na Kosovu. Ne, to je najpre ovaj mrak u ostalom delu Srbije. Milićev psihološki triler-horor „Mrak“ bavi se sudbinom tročlane srpske porodice zatočene u planinskoj enklavi negde na Kosovu, a koja je tokom šiptarskog iživljavanja za vreme pogroma marta 2004. godine bila izložena svakovrsnom teroru ne bi li se iselila. Kako se to radi, a što nikada niste mogli da vidite u nekom našem filmu (nije politički korektno!), pokazao je Milić u ovom neverovatno vremenu današnjem prkosećem ostvarenju. Pogodilo se da se pojavio u vreme kada se na Srbiju vrše najžešći pritisci sa Zapada da Kosovo prizna kao državu. Otud ovaj film sigurno nećete videti na nekom velikom filmskom festivalu, a najverovatnije ni na nekoj ovdašnjoj televiziji. A to je sve, da se vratimo na početak i njegov prvi film „Jagoda u supermarketu”, koji je sam nazvao komentarom na pritiske globalizacije (u tom filmu nekadašnji ratnik po povratku s ratišta pod bremenom tzv. posttraumatskog stresa uzima kao taoce zaposlene u jednoj samoposluzi), i te kako komentar-prkos-provociranje onoga što se danas bez dvoumljenja može nazvati hroničnim traumatskim stresom brojnih žitelja naše civilizacije izazvanim dugogodišnjim izlaganjem naredbama globalizacije. U okviru tih naredbi, kada smo mi u pitanju, najvažniji zahtev-naredba je predaja i priznavanje Kosova i, razume se, ignorisanje zločina koji su činjeni i čine se i dalje nad Srbima u tom delu naše zemlje. Zločinima koji su kao nikada pre detaljno i brutalno realistično opisani u ovom filmu.

Sedim ispod stola u mraku i mnogo se plašim

„Mrak“ je inspirisan istinitim događajima i ličnostima, a počinje rečenicom koju u očajanju i beznađu, paralisana od straha, pod neprestanim naletima nasilja i terora u svom pismu ondašnjem predsedniku Srbije (nije mu pomenuto ime) piše devojčica Milica: „Poštovani predsedniče, sedim ispod stola u mraku i mnogo se plašim.“ Od te rečenice do kraja filma posmatramo golgotu male porodice čiji su muškarci „nestali“, a zbog čije se navodno neizvesne sudbine preostalo troje, otac i tast nestalih muškaraca, njegova ćerka i unuka i dalje nalaze u potpuno izolovanoj kuću u šumi, pod neprestanim psihičkim i fizičkim napadom terorista koje autor filma nijednog trenutka nije želeo da pokaže, da im da lik. Upravo je taj teror iz mraka šume gutao sve vredno u kući ojađene porodice, ubijao im i otimao stoku, kamenovao ih, isključivao im struju, zastrašivao i na kraju fizički napao zapalivši im i kuću i celo imanje. „Mrak“ je urađen u formi psihološkog trilera sa snažnim primesama horora, pa je osim skoro dokumentarnog mizanscena ovaj film i žanrovski opredeljen, čime su ozbiljnost teme, odnosno stradanje protagonista dobili na težini i uverljivosti. Fizičko nepostojanje antagoniste, jer zločincima nije dodeljen lik, možda jeste ustupak zarad moguće kompatibilnosti sa stavovima i ukusima tržišta van naše zemlje, odnosno navodnim neutralnim gledaocima. Iako to svakako nije i ne može biti ustupak, jer ti strašni zločini su morali da dobiju otelotvorenje, ipak je dramaturški film baš zbog toga još intenzivniji i uzbudljiviji. I shodno naslovu prikladniji jer su i u ovom filmu, a i inače, srpske žrtve na Kosovu mučili i ubijali neprijatelji koji su se kukavički krili u mraku, kao i oni koji su ih na sve načine podržavali i podsticali, takođe dobro zaklonjeni tamom. Iako je Milićev film stvoren u vrlo bizarnoj internacionalnoj koprodukciji sa sredstvima obezbeđenim i od naše države, ali i od producenata iz Danske, Bugarske, Italije i Grčke, sve to mu nimalo nije pomoglo da se probije do bilo kog dela evropskog i svetskog zapadnog tržišta. Jeste da je premijerno prikazan na Festivalu u Trstu, gde je čak osvojio i nagradu publike, a potom je u Srbiji premijerno prikazan na minulom FEST-u i to u takmičarskom delu programa. Ipak, vrata su mu odmah zamandaljena.
„Završili smo za inostranim festivalima“, izjavio je Dušan Milić posle FEST-a i saznanja da je sasvim otvoreno odbijen za bilo koji od ovogodišnjih velikih ili bar drugorazrednih, a ipak poznatih filmskih festivala. Nikome, izgleda, nije stalo da ovakvu istinu o pogromu Srba na Kosovu prikaže svojoj publici. Bilo bi to preveliko talasanje u mirnim vodama zabavne nirvane i globalističke agende u „rešavanju“ kosovskog problema. Svi su, reče Milić, na Zapadu odbili film sa „ovom temom“. Ostali su mu domaći letnji festivali, ovdašnja bioskopska distribucija i neki televizijski termini kada za to vreme dođe. Ako dođe. Stege diktata novog poretka stvari su „demokratski“ onemogućile da „Mrak“ dopre do velikog auditorijuma. Gledaocima su zato tokom leta na raspolaganju na desetine bezumnih letnjih horora i akcija iz asortimana za kretenizaciju publike po najnovijim receptima zapadne zabavno-propagandne industrije. „Tema je veoma teška za današnju publiku“, reči su autora koje kao da, nažalost, nude izvinjenje što je tema takva. Umesto da osuđuju i postiđuju sve one kojima je ova tema previše teška za gledanje. Stavljanje filma u neko vrstu izolacije, baš kao što je i život malobrojnih Srba na Kosovu izolovan, omeđen mrakom i nasiljem u zaturenim enklavama prepuštenim na milost i nemilost zlu, tipičan je čin zapadne demokratije i njenih ovdašnjih sledbenika kojima je kosovski mrak neprihvatljivo mračan, u koji, u taj mrak, zapanjujuće veliki broj njih čak i ne veruje i ne priznaje da postoji. Na kraju filma, umesto na početku, gde mu je i mesto, a posle dugog opominjućeg pogleda devojčice izvađene iz goruće kuće, uz pesmu-molitvu Bogu, piše da su marta 2004. godine, uprkos prisustvu međunarodnih mirovnih snaga, albanski ekstremisti proterali s prostora Kosova i Metohije više od četiri hiljade Srba i da je tom prilikom spaljeno 35 pravoslavnih crkava, a porušeno preko osamsto srpskih kuća, ubijeno devetnaest ljudi, a nekoliko stotina se i danas vode kao nestali.

Mrak „Mraka” Srbije i Evrope

To je, dakle, mrak „Mraka“. I naše Srbije, ali još više Evrope i ostalog „naprednog“ zapadnog sveta koji je bez imalo griže savesti dozvoljavao višedecenijski pogrom jednog naroda u srcu Evrope koja je daleko zainteresovanija da kleči zarad „novih vrednosti“ nego da učini nešto ne bi li se upalilo svetlo u mraku u kome se krije najveća sramota evropske demokratije i njene diplomatije posle Drugog svetskog rata. Dokaz da oni to uopšte ne vide tako je i ignorisanje ovog filma čije su scene tako šokantne da je potrebno biti potpuno bez sposobnosti za bilo kakve ljudske osećaje ne bi li se dočekao njegov kraj bez duboke potresenosti ma kojoj političkoj opciji ili kulturi pripadali. Ne postoji nijedna zver u prirodi ovog sveta koja je sposobna da čini ovakvo zlo. A najveća i najokrutnija je ipak ona zver koja je imala i ima moć da ga zaustavi, a odlučila je da ga dozvoli i onda sakrije u mraku. Licemerna civilizacija koja dozvoljava takav mrak je osuđena da i sama u njega potone. I to joj se upravo dešava.