Политички коректни косовски мрак

Филм „Мрак”

Храбри мали-велики филм „Мрак” Душана Милића покушава да скрене пажњу на страдања Срба на Косову изузетно потресним сценама насиља и терора над њима и још мрачнијом и потреснијом незаинтересованошћу Запада како за страдања Срба описана у филму, тако и за сам филм који се усудио да пркоси измишљеној идиличној „истини” глобалистичког поретка по којој је „косовско помирење” само питање одлуке задрте српске стране

Када је пре скоро две деценије дебитовао као режисер с филмом „Јагода у супермаркету“, (пре тога је радио као асистент режисера) 53-годишњи београдски режисер и сценариста Душан Милић вероватно није ни помишљао да ће дочекати време данашње са филмом „Мрак“, делу чија је прича доказ да када је светло угашено, онај који га је угасио може да ради шта хоће онима који у том мраку тумарају, престрављени и безнадежни. Јер филм који је снимио данас, а на чијем је раду провео преко четири године, управо то доказује. Мрак из његовог наслова није само онај за наше људе заточене по енклавама на Косову. Не, то је најпре овај мрак у осталом делу Србије. Милићев психолошки трилер-хорор „Мрак“ бави се судбином трочлане српске породице заточене у планинској енклави негде на Косову, а која је током шиптарског иживљавања за време погрома марта 2004. године била изложена сваковрсном терору не би ли се иселила. Како се то ради, а што никада нисте могли да видите у неком нашем филму (није политички коректно!), показао је Милић у овом невероватно времену данашњем пркосећем остварењу. Погодило се да се појавио у време када се на Србију врше најжешћи притисци са Запада да Косово призна као државу. Отуд овај филм сигурно нећете видети на неком великом филмском фестивалу, а највероватније ни на некој овдашњој телевизији. А то је све, да се вратимо на почетак и његов први филм „Јагода у супермаркету”, који је сам назвао коментаром на притиске глобализације (у том филму некадашњи ратник по повратку с ратишта под бременом тзв. посттрауматског стреса узима као таоце запослене у једној самопослузи), и те како коментар-пркос-провоцирање онога што се данас без двоумљења може назвати хроничним трауматским стресом бројних житеља наше цивилизације изазваним дугогодишњим излагањем наредбама глобализације. У оквиру тих наредби, када смо ми у питању, најважнији захтев-наредба је предаја и признавање Косова и, разуме се, игнорисање злочина који су чињени и чине се и даље над Србима у том делу наше земље. Злочинима који су као никада пре детаљно и брутално реалистично описани у овом филму.

Седим испод стола у мраку и много се плашим

„Мрак“ је инспирисан истинитим догађајима и личностима, а почиње реченицом коју у очајању и безнађу, паралисана од страха, под непрестаним налетима насиља и терора у свом писму ондашњем председнику Србије (није му поменуто име) пише девојчица Милица: „Поштовани председниче, седим испод стола у мраку и много се плашим.“ Од те реченице до краја филма посматрамо голготу мале породице чији су мушкарци „нестали“, а због чије се наводно неизвесне судбине преостало троје, отац и таст несталих мушкараца, његова ћерка и унука и даље налазе у потпуно изолованој кућу у шуми, под непрестаним психичким и физичким нападом терориста које аутор филма ниједног тренутка није желео да покаже, да им да лик. Управо је тај терор из мрака шуме гутао све вредно у кући ојађене породице, убијао им и отимао стоку, каменовао их, искључивао им струју, застрашивао и на крају физички напао запаливши им и кућу и цело имање. „Мрак“ је урађен у форми психолошког трилера са снажним примесама хорора, па је осим скоро документарног мизансцена овај филм и жанровски опредељен, чиме су озбиљност теме, односно страдање протагониста добили на тежини и уверљивости. Физичко непостојање антагонисте, јер злочинцима није додељен лик, можда јесте уступак зарад могуће компатибилности са ставовима и укусима тржишта ван наше земље, односно наводним неутралним гледаоцима. Иако то свакако није и не може бити уступак, јер ти страшни злочини су морали да добију отелотворење, ипак је драматуршки филм баш због тога још интензивнији и узбудљивији. И сходно наслову прикладнији јер су и у овом филму, а и иначе, српске жртве на Косову мучили и убијали непријатељи који су се кукавички крили у мраку, као и они који су их на све начине подржавали и подстицали, такође добро заклоњени тамом. Иако је Милићев филм створен у врло бизарној интернационалној копродукцији са средствима обезбеђеним и од наше државе, али и од продуцената из Данске, Бугарске, Италије и Грчке, све то му нимало није помогло да се пробије до било ког дела европског и светског западног тржишта. Јесте да је премијерно приказан на Фестивалу у Трсту, где је чак освојио и награду публике, а потом је у Србији премијерно приказан на минулом ФЕСТ-у и то у такмичарском делу програма. Ипак, врата су му одмах замандаљена.
„Завршили смо за иностраним фестивалима“, изјавио је Душан Милић после ФЕСТ-а и сазнања да је сасвим отворено одбијен за било који од овогодишњих великих или бар другоразредних, а ипак познатих филмских фестивала. Никоме, изгледа, није стало да овакву истину о погрому Срба на Косову прикаже својој публици. Било би то превелико таласање у мирним водама забавне нирване и глобалистичке агенде у „решавању“ косовског проблема. Сви су, рече Милић, на Западу одбили филм са „овом темом“. Остали су му домаћи летњи фестивали, овдашња биоскопска дистрибуција и неки телевизијски термини када за то време дође. Ако дође. Стеге диктата новог поретка ствари су „демократски“ онемогућиле да „Мрак“ допре до великог аудиторијума. Гледаоцима су зато током лета на располагању на десетине безумних летњих хорора и акција из асортимана за кретенизацију публике по најновијим рецептима западне забавно-пропагандне индустрије. „Тема је веома тешка за данашњу публику“, речи су аутора које као да, нажалост, нуде извињење што је тема таква. Уместо да осуђују и постиђују све оне којима је ова тема превише тешка за гледање. Стављање филма у неко врсту изолације, баш као што је и живот малобројних Срба на Косову изолован, омеђен мраком и насиљем у затуреним енклавама препуштеним на милост и немилост злу, типичан је чин западне демократије и њених овдашњих следбеника којима је косовски мрак неприхватљиво мрачан, у који, у тај мрак, запањујуће велики број њих чак и не верује и не признаје да постоји. На крају филма, уместо на почетку, где му је и место, а после дугог опомињућег погледа девојчице извађене из горуће куће, уз песму-молитву Богу, пише да су марта 2004. године, упркос присуству међународних мировних снага, албански екстремисти протерали с простора Косова и Метохије више од четири хиљаде Срба и да је том приликом спаљено 35 православних цркава, а порушено преко осамсто српских кућа, убијено деветнаест људи, а неколико стотина се и данас воде као нестали.

Мрак „Мрака” Србије и Европе

То је, дакле, мрак „Мрака“. И наше Србије, али још више Европе и осталог „напредног“ западног света који је без имало гриже савести дозвољавао вишедеценијски погром једног народа у срцу Европе која је далеко заинтересованија да клечи зарад „нових вредности“ него да учини нешто не би ли се упалило светло у мраку у коме се крије највећа срамота европске демократије и њене дипломатије после Другог светског рата. Доказ да они то уопште не виде тако је и игнорисање овог филма чије су сцене тако шокантне да је потребно бити потпуно без способности за било какве људске осећаје не би ли се дочекао његов крај без дубоке потресености ма којој политичкој опцији или култури припадали. Не постоји ниједна звер у природи овог света која је способна да чини овакво зло. А највећа и најокрутнија је ипак она звер која је имала и има моћ да га заустави, а одлучила је да га дозволи и онда сакрије у мраку. Лицемерна цивилизација која дозвољава такав мрак је осуђена да и сама у њега потоне. И то јој се управо дешава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *