Пол Антоан – Почетак петогодишње парализе Француске

У новој француској скупштини нема јасне опозиције, нема јасне већине, и биће тешко изгласати било који закон. Спољна политика ће остати углавном иста, када је реч на пример о односу према Русији, јер француска је и до сада дала врло мало оружја Украјини. Што се пак тиче озбиљнијег геополитичког ангажовања, Француска ће бити „недоступна“ наредних пет година, до наредних избора и потенцијално јасне већине у скупштини, пре свега због ситуације и фактора унутар државе и друштва

Пол Антоан је млади француски интелектуалац и политички делатник, као и велики пријатељ српског народа. Није претерано рећи да ће овај младић у времену које долази бити политички еквивалент ономе што за Србе на хуманитарном и културном пољу ради Арно Гујон већ деценијама. Разговарали смо с њим о актуелној политичкој ситуацији у Француској, након завршених председничких и парламентарних избора, али и о унутрашњим изазовима, рату на истоку Европе, Србији…

За почетак, шта нам доносе недавно одржани француски председнички и парламентарни избори?
Почнимо једном општом, техничком информацијом: у систему француске Пете републике председник је оно што зовемо „монарх председник“, веома је моћан, може да доноси одлуке о економији, војсци, моћнији је него нпр. амерички председник. Постоји одређена комбинација јаког председника, али и јаког парламента. Председник може да започне рат, пошаље војску негде, али га парламент ограничава. Тако, када је Француска послала војску у Мали, председнику није била потребна дозвола парламента за првих месец дана, након чега је морао добити одобрење за још трупа или повлачење. Поређења ради, да је Путин председник у Француској, не би могао радити овако како ради у Украјини, морао би добити дозволу парламента за то. Значи неопходно је имати у виду значај већине у парламенту.
У Петој републици имате две опције: прва је да имате стабилну већину, јер увек се може десити да вам неки посланик „пребегне“. Председник није на челу владе него на челу Француске, а премијер је на челу владе. Премијера предлаже председник а одобрава парламент. Прва опција је, дакле, да сте шеф државе и имате већину у парламенту, самим тим стабилну владу, и онда је све у реду.
Друга опција, која се догодила два пута: ви изгубите изборе – председник сте, али немате већину у парламенту и онда немате довољно посланика и влада ће вам бити опозиција. На пример, председник је конзервативац, парламент је социјалистички, значи и премијер ће бити социјалистички, то смо имали два пута у нашој прошлости, када је Ширак био председник а премијер социјалиста Алан Жипе. То није добар систем, али дешава се.

[restrict]

Када то узмемо у обзир, зашто су недавно завршени парламентарни избори у Француској важнији од председничких? Макрон је добио нови председнички мандат, али је у скупштини изгубио већину. Шта ће то значити за политичку будућност Француске?
Први пут када је неки француски председник изабран а да га људи нису претерано волели било је то с другим Шираковим мандатом. Јер је у другом кругу био против Жан-Мари ле Пена. Многи људи су тада овако размишљали: „Не волимо Ширака, али ћемо гласати за њега јер је Ле Пен још гори.“ Макрон је други случај тог типа. И он је тако изабран пре два месеца, јер је био „мање зло“ од Ле Пенове, али се на недавно одржаним парламентарним изборима видело колико му је подршка опала. Изгубио је већину у парламенту и данас је тамо нема нико. Стога ће бити тешко прогурати било који важан закон. Партије крајње левице, попут Меланшонове, комунисти, социјалисти и зелени (који се не воле међусобно, нпр. комунисти су за нуклеарну енергију – зелени против, комунисти су против масовне имиграције – зелени нису) чине једину групацију, чак и раздвојени на више странака, тј. мимо коалиције. Затим имамо председника, његову странку и мање савезнике. Трећа струја је Национално окупљање (некадашњи Национални фронт, прим. Н. Ј.) , које има у новом сазиву 89 посланика, што је велики успех и њихов најбољи резултат до сада. Дакле, нема јасне опозиције, нема јасне већине, и то је тешко за изгласавање било каквог закона. То значи да ће се ствари попут новог закона о пензијама, враћање старих и увођења нових ковид рестрикција, принудне вакцинације, одбране и сл. тешко прогурати. Не верујем да ће утицати толико на спољну политику, нпр. о питању односа према Русији. Иако се Национално окупљање перципира као „проруски“ чинилац, они то нису, али нису ни антируски настројени. Уопштено гледано Француска је дала врло мало оружја Украјини, тако да не верујем да ће парламент обуставити слање оружја (јер вам је потребна дозвола парламента за то) у малим количинама. Што се тиче озбиљнијег геополитичког ангажовања, Француска ће бити „недоступна“ наредних пет година, до наредних избора и потенцијално јасне већине у скупштини.
Moжемо ли рећи да ће Француска бити паралисана у наредних пет година, не толико због међународних дешавања него због унутрашње кризе?
Управо тако, јер ће Макрон бити паралисан пошто нема већину, а Макрон је Француска као што је нпр. Вучић Србија или Русија и Путин, председник се највише пита. Макрон ће причати лепо, као и увек, и наставити да даје лекције Србији како и шта треба да се ради, али у пракси неће моћи да ишта уради. Моћи ће као председник да изврши притисак, као што и сада ради, али ће бити бесмислено, јер може само да прича, а то му иде, али неће имати ефективну моћ. Не кажем да ће се ово догодити, али узмимо као потенцијални сценарио: влада може да покрене расправу у Скупштини, о којој год теми, нпр. о Косову, и онда ће Макрон морати да „полаже рачуне“: зашто је два пута примио у посету Харадинаја и Тачија у Јелисејску палату и сл. То не значи да ће се став Француске о Косову драстично променити, али ће Макрон причати много, мало претити и неће моћи ништа да уради. Руке ће му бити везане.
Рат у Украјини је, између осталог, збрисао границу између унутрашње и спољне политике у свакој држави у свету и то је најјасније на пољу енергетике и хране. У складу с тим, како се Француска носи у тренутној ситуацији са санкцијама? Чини се да Француска стоји много боље него нпр. Немачка, у складу с великим коришћењем нуклеарне енергије.
Национално окупљање је организовало велике протесте прошле недеље где су питали власти ко је крив за погоршање економске ситуације и зашто људи у Француској живе све горе. Одговор је наравно јасан и повезан је с ратом у Украјини. Немачкој ће дефинитивно бити горе него Француској из два разлога: немачка економија се ослања на производњу, потребан им је гас, а француска економија не, тј. не толико пошто је уништена, не производимо толико аутомобила као Немци, нити инфраструктурних добара, дакле нама је потребно мање гаса и нафте. Наша економија ће страдати, али мање него немачка, јер смо мање зависни од енергије. Ми више зависимо од туризма, пољопривреде итд. Друга ствар, Немачка је куповала око 70 процената своје нафте и гаса од Русије, значи да су у потпуности зависили од увоза. Француска исто купује гас од Русије, али не толико, значи мање смо зависни. Куповали смо раније доста више од Либије, али сада, захваљујући Саркозију и његовом глупом рату, од тога нема ништа. Што се тиче нуклеарне енергије, Француска је у време Де Гола (који је често био прави визионар) била прва земља која је почела с коришћењем нуклеарне енергије. И тада су у Француској настале нуклеарне електране, прве на свету. А када дођете до одређеног нивоа, потребно је инвестирати и одржавати тај степен напретка у коришћењу ових извора енергије. А Макрон је продао неке од наших најбољих компанија које се баве производњом турбина за погоне у овим електранама, што је равно издаји, попут компаније „Алстом“, која је продата Американцима, америчком „Џенерал електриксу“, буквално будзашто. И одатле крећу наши проблеми са енергијом…
Поменимо и унутрашњу ситуацију у Француској. Пре збрке око Русије и Украјине, пре ковида, Француска је имала знатан број унутрашњих проблема и криза. Не само кад говоримо о Жутим прслуцима већ и са имиграцијом, исламизацијом, културном доминацијом глобализма, подељеношћу у популацији, дехристијанизацијом… Каква је тренутна ситуација у француском друштву, који су највећи изазови и тенденције и шта мислите да будућност доноси?
Када говоримо о Жутим прслуцима, они су почели с протестима када је литар горива скочио на 1,8 евра. Данас је цена преко два евра. Дакле, шта ће бити када цена дође до нпр. 2,5 евра по литри? А све иде ка томе. То је протест не из хира него из нужде, јер људи немају избора. Моји родитељи живе изван града, у сеоској средини, и ауто им је неопходан за све. Много људи ради у великим градовима а живи у предграђима и путују сваки дан на посао. Тако да мислим да ће се Жути прслуци вратити, много снажнији него прошли пут. С тим да сада имају своје представнике у парламенту, преко Националног окупљања.
Што се тиче имиграције и исламизације, то је свакако велики изазов за Француску и то се нажалост неће променити, сем што ће бити још горе, јер председник одређује политику имиграција. Ту треба поменути образовање, јер деца су наша будућности и наш министар просвете Пап Ндиај се специјализовао за расно питање у Америци, а не за неку француску тему. Како је то могуће? То је доста индикативно. Уз то, он често говори како нема расизма усмереног против белаца, али има систематског расизма против црнаца и других, што значи да влада спроводи тај расизам, то је на државном нивоу. Томе ће учити нашу децу наредних година у школама, о томе ће читати у књигама. Не нечему практичном, што ће им помоћи да се сутра запосле кад заврше школе већ да је држава против њих, да треба да се окрену против ње итд. То ће бити све горе и горе.
Као што смо рекли, пошто Макрон нема већину, морао је формирати власт с неким мањим левим и десним опцијама и тешко је очекивати да сви раде сложно и заједно наредних година. Узмимо за пример Министарство унутрашњих послова – пре 10 година сви су се отимали за то министарство, а данас га нико не жели због погоршане унутрашње безбедносне ситуације. Полиција не ради готово ништа, нити може нешто значајније да уради, уз то порези ће расти јер је француска државна управа у великој мери социјалистичка, и када то све саберете, имате рецепт за катастрофу.
Ови парламентарни избори су у много чему историјска победа за Национално окупљање. Имају тенденцију раста у будућности због унутрашњих и спољашњих фактора. Могу ли извести чудо и спасти Француску од колапса?
Ово је свакако велика победа за њих, за Марин ле Пен нарочито. Њу је својом кандидатуром изазвао Земур, али га је она победила и остварила добар резултат, нажалост недовољан, 42% (на председничким изборима). Имала је сјајну кампању, добро разуме Французе и зна шта треба да уради. Исто је и на парламентарним изборима, где сада имају 89 посланика као што смо већ рекли. А пре 15 година нису имали ниједног посланика у парламенту. У већини европских држава када се гласа за скупштину, не гласа се за појединца него за странку (ако ваша странка освоји 30% гласова, имаћете 30% посланика које странка одреди). Али у Француској је другачије, гласаш у области у којој живиш и гласаш за конкретног посланика, човека са именом и презименом. Знали смо да ће бити добри резултати, прогнозирали смо између 30 и 50 места, али су добили 89, што је одлично. При томе ту није реч само о броју људи већ је и људски квалитет ових посланика на веома високом нивоу. Предводничку улогу имају млади као што су Александар Лубе (завршио престижну школу за администрацију у Паризу), Лаур Лавалет (једна од гласноговорница Националног окупљања), Жан-Филип Тонги (са искуством у бројним високопозиционираним француским компанијама). Поменимо и Жордана Барделу, члана Европског парламента и председника Националног окупљања (ком је Ле Пенова уступила место, она сада предводи посланичку групу НФ), тако да чак и да она не победи на наредним председничким изборима, има ко да је замени. Права, искрена и родољубива омладина је уз Национално окупљање.
Рећи ће неко – они немају искуства, да, али тек су почели, а Француску су уништили људи с вишедеценијским политичким искуством. Сами ништа неће моћи да промене, али ће припремити терен за наредне изборе и потенцијалну победу Ле Пенове. Будућност је пред њима, треба да раде и резултати ће доћи. Они хоће да Француска буде уређена и сигурна држава, где се поштују наша култура, вера и идентитет.
И за крај, како видите ситуацију у Србији? Ми и даље одбијамо да уведемо санкције Русији, балансирамо између више унутрашњих и спољашњих сила које су против нас. Како видите будућност Европе уопштено а у вези с расплетом рата у Украјини?
Иако бројни „експерти“ говоре како је Путин започео први рат у Европи од Другог светског рата, заборављају или намерно прећуткују рат против Срба деведесетих година и још много тога. Дакле, ово није први рат „за нашег века“, али нажалост вероватно ни последњи. Ништа ново, па чак ни за Србију. Србија је увек била између више сила. Карађорђевићи су више нагињали ка Француској, попут краља Петра, а Обреновићи више ка Аустрији и Русији. Али не треба бити искључив већ узети оно што је било добро и код једне и код друге династије. Дакле, војна постигнућа Карађорђевића, али економију и дипломатију Обреновића, тако некако. Србија је одувек балансирала. Тренутно, Србија мора добро да „игра“ да би задржала тај баланс. Изгледа ми да Вучић то добро ради. Знам да трпите притиске, не само од Американаца већ и од многих у Европи. Србија треба да настави да се бори, да избегне да се заглави у ћошак и постоје црвене линије које не смете прећи, не због других него због себе. Нећете тиме наудити Русији већ себи. Србија има тренутно добру позицију, Вучић добро сарађује с Орбаном и треба да останете „на европском путу“ иако је јасно да никада нећете ући у ЕУ, треба да наставите да јачате војску и морате још много да радите на томе. Не због агресивних намера већ да се одбраните, да одбраните своју независност. Затим, ваша омладина, морате је васпитати у српском духу и да знају за шта живе, за шта треба да се боре и то ће бити главни изазов пред вама. Црква, као и увек, има велику улогу и значај у свему томе и морате више улагати у омладину, јер ће ти људи бити оно што ће Србију или спасти или не.

[/restrict]

Један коментар

  1. diskurs: aktuelnosti

    MULTIKULTURALIZAM POTISKUJE NACIONALNI SUVERENIZAM

    „U novoj francuskoj skupštini nema jasne opozicije, nema jasne većine“? Zašto je to tako. Iz dva razloga: Prvi je što se probudila suverenistička-nacionalistička svest francuske nacije – da im preti gubitak nacionalnog identiteta i suvereniteta od preterane-ekspanzionističke multi-kulti i migrantske invazije. Zato je „desničarska snaga“ Marin Le Pen skoro izjednačila na proteklim izborima sa Makronom. Može da se kaže da je Le Pen „moralni pobednik“ jer su za nju uglavnom glasale suverenističke snage francuske nacije, dok su za Makrona, pretpostavljam, glasale, možda većina, miltikulturalne snage-doseljenici koji su protivnici desničarskih snaga. Što znači da su za Makrona glasali jako malo etnički francuzi koji u dugom vremenskom periodu neće imati šanse da adekvatno brane nacionalni identitet francuske nacije. Po suverenističkom pravu i logici, potrebno je da najmanje dve trećine etničkih francuza glasa za Makrona da bi se opušteno gledalo u budućnost, ali je to teško izvodljivo zbog vrlo negativne demografske strukture fracuske nacije.

    Da ne idem daleko, ima izvesne sličnosti i u izbornom sistemu Srbije. Na primer, na predsedničkim izborima: Ako je Vučić dobio 58% glasova od broja izašlih glasača, odnosno 2.250.000 glasova, od tog broja možda polovina nisu etnički Srbi (a ukupan broj glasača je 6,5 miliona) – postavlja se pitanje kako može manji broj glasova etničkih Srba (manjina od 1.125.000) da zaštiti srpske nacionalne interese na dug vremenski period, jer će biti preglasavani, i principom veta. Zašto veliki broj Srba, 2.3 miliona, nisu izašli da glasaju? Posebno je opasna bela kuga kod etničkog-srpskog naroda. Znamo iz prakse šta to znači na primeru Ustava iz 1974 godine, enormnog nataliteta Šiptara-Albanaca na Kosovu i metohiji i separatističke ideologije da se islamizira i otme srpska teritorija (posebna je kompleksna tema da se piše o uzrocima i posledicama pogrešne, rekao bih i izvesne , autošovinističke politika na štetu pravoslavaca-hrišćana (Srba, Makedonaca…). Kad sam kod toga, da navedem: Zašto je Šiptarska-albanska manjina 60-70 godina dobila fakultete u Univerzitet na albanskom jeziku, to nigde u svetu nema: proizvodili i indoktrinirali kadrove, prko noći skidali srpske kadrove, koristili naconalni ključ, na jednog Srbina zapošljavali 8-10 albanaca, I Srbi glasali na CK SKS da je „enormni“ natalitet Albanaca „uzrok“ (a ne „posledica“!) zaostalosti i nerazvijenosti Kosova – i cela Jugoslavija je ulagala u dugoročne fondove za navodno nerazvijeno i zaostalo Kosovo. Pored enormnog natalieta Albanaca u to vreme – nije se uzimala u obzir stroga muslimanska tradicija Šiptara da su zabranjivali ženama da rada na javnim poslovima (većinom pokrivale lice), ogradjivali dvorišta sa viokim zidovima (mogli su i dve kuće da naprave) da im neko ne gleda žene – sve ih to dovodilo u niži životni standad. – ZAŠTO je zbog toga država, Srbi, Makedonci „krivi“? – A sve su to separatistički iskoristili da albaniziraju, islamiziaju i, danas otmu, dobiju teritoriju Kosovo na poklon. Naivni pravoslavci-hrišćani nikako da se opamete, prvenstveno zbog bele kuge, nejdinstva i zanemarovanja vere i naconalnog identiteta! Odužio sam. Hvala na razumevanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *