„Питај Владу Велебита“ (1.)

Две стране живота књиге „Крст на крижу“

Искрено, веровао сам да ће „Крст на крижу“ пронаћи своју публику, али ни случајно у мери у којој се то догодило и још увек се догађа. Читаоци су реаговали изнад мојих очекивања; осам издања, неколико десетина хиљада продатих примерака, све до предлога да се ова књига уврсти у обавезну школску лектиру. Након што је прочитао „Крст на крижу“, Матија Бећковић ми је казао: „Ратко, ти ништа више у животу не мораш да напишеш. И да ниси ништа до сада написао, ово је довољно.“
Текст др Владимира Димитријевића, који ме је, скупа с Милованом Витезовићем, наговарао да напишем и објавим „Крст на крижу“, два ТВ гостовања, те две, можда три кратке информације да се књига појавила, било је све у информативном, јавном простору Србије о књизи „Крст на крижу“. Наравно, ту изузимам медијску кампању Компаније Новости, издавача књиге. Чист комерцијални приступ сопственом издању које је тој кући донело милионске приходе.
Откуд та разлика: огромно интересовање читалаца и једва приметно интересовање медија, јавности, појединаца, чији су животи засновани на писању о књигама.
„Крст на крижу“ игнорисан је, прећутан и код познатих „српских патриота, родољуба, националиста, бораца за српску ствар“ као да се није појавио. Знам то ћутање, више пута спуштало ми се на главу.
Водио сам много медијских битака на пољу националних тема у последњих 35 година, и готово увек остајао сам. Због својих текстова, јавних наступа, ставова, био сам изложен вербалном и писаном линчу, тражили су моје хапшење, осуду, забрану иступа у јавности, протеривање из новинарства, уништавали су ми кола, претили. Проносиоци антисрбизма, јуришници из редова деце и унучића комуниста и Југословена, којима је сметала свака моја одбрана Срба, пре свега угрожених Срба (а само о таквима говорим и пишем) све ово време називали су ме националистом, фашистом, ратним хушкачем, антисемитом, опасним елементом који распирује мржњу према другим народима…
Зашто „Крст на крижу“, овде у Србији, у Београду нису напали ловци на српски национализам, србофоби, кроатофили, титоисти, југонарикаче? Шта и ко је њих натерао на ћутање. Имали су пред очима књигу с тематиком која им је пре „Крста на крижу“ служила као муниција за обрачун на домаћем терену, с оним српским снагама које „трују односе Срба и Хрвата“. Од мене и моје књиге лакше мете није било. А ћутали су. Зашто?
Нису имали за шта да се ухвате, шта да извуку као моју евентуалну лаж. Истина је све што је написано у књизи „Крст на крижу“. Може због тога неко да буде љут на мене, многи јесу, и то им је једино што имају на располагању. Њихова процена је била (то ми је отворено казао један од њих) да треба ћутати. Да смо те нападали због те књиге, а не бисмо рекли ништа ново, само бисмо ти чинили велику, маркетиншку услугу – рекао је.
У Хрватској су реаговали умерено. Неколико осврта, један чак врло коректан, неколико личних напада и приметно избегавање уласка у тематику књиге, њене делове, приче, фактографију. Али у данима мог именовања на место министра у Влади Србије (октобар 2020) у најутицајнијим хрватским медијима бавили су се нашироко мојом биографијом и, очекивано, спомињали „Крст на крижу“. Општа оцена је била да се „опсесивно бавим Хрватима“, те да у сваком Хрвату тражим усташу. Нетачно и једно и друго.
Не бавим се Хрватима већ усташком идејом. Објашњавам њено рађање, живот, крваве руке и одржање у животу те идеје до дана данашњег. Е, сад, што је хрватство једини могући простор бављења темом, то није мој проблем, још мање препрека да тај посао и даље радим.
А што се тиче трагања за усташама… уопште не трагам. Ни појединачно ни глобално. Они се сами јављају; славе НДХ, на државном нивоу, бацају Србе у море, нападају им куће, забрањују ћирилицу, исписују графите мржње, урлају по стадионима тражећи вешање Срба, вређају у медијима…
Бићу презадовољан ако „Крст на крижу 2“, с нових 500 и нешто страна, с новим причама које додатно осветљавају односе Срба и Хрвата, прође исти пут којим је прошла прва књига.

Због чега Хрвати, који су у Другом светском рату имали монструозну, злочиначку, геноцидну државу, по окончању тог рата нису стављени под међународну контролу, као што је био случај с Немцима?

РУЗВЕЛТОВО РЕШЕЊЕ Ово питање, безброј пута поновљено, добија додатни смисао кроз чињеницу да је управо такво решење имао на уму амерички председник Рузвелт. Он је, остало је записано, у разговорима о будућим, послератним решењима на простору Балкана изнео мишљење да нова Југославија није могућа јер су њена два кључна народа, Срби и Хрвати, сувише различити и завађени и једноставно не могу у исту државу. Србија треба да буде држава а један део на простору Краљевине Југославије треба дати Хрватима, с ограниченим суверенитетом, под међународним старатељством, с обзиром на фашистичко-нацистички карактер хрватске државе у Другом светском рату, сматрао је Рузвелт.
Некако с јесени 1990. године на ову тему разговарам у Загребу с колегама из „Политике експрес“ Миодрагом Ђурићем и Рајком Вујатовићем. Дописништво куће „Политика“ беше на почетку Гајеве улице, испод хотела „Дубровник“, неколико десетина метара од Трга бана Јелачића. „Политика“, чији сам био дописник из Загреба, скупа с Радојем Арсенићем и Зијадом Кршлаком (спортске теме), располагала је с неколико соба на првом спрату старе, добро очуване зграде а у једној од њих седели су дописници „Политике експрес“. Дакле, пре одласка на ручак пијуцкамо ракију коју је Рајко донео из Рудица, родног села недалеко од Босанског Новог (данас Нови Град), и причамо о ономе што нам се ваља буквално испод прозора, што наше животе тих дана и година премазује сивим бојама… О политици, дакако.

ТИТОВ ИЗАСЛАНИК Потпуно свесни да се један свет око нас руши, скупа с државом у којој смо живели, да историја трасира нове путеве и беспућа, враћамо се у прошлост и претресамо догађаје и људе, верујући да се тамо налазе одговори, или бар наговештаји одговора, на основно питање: шта доноси сутра? Разговарајући о великом идеолошком обрту Ивице Рачана, који скида дрес левичара и социјалисте и навлачи коцкасту кошуљу хрватског националисте, у једном тренутку упитам себе и ону двојицу због чега нико у Хрватској не спомиње допринос Срба антифашистичком покрету на тлу данашње Хрватске у Другом светском рату. На основу тог покрета Хрвати су избегли оно што је задесило Немце, тај покрет их је превео из поражених на страну победника, казао сам.
Што питаш нас, ено ти твог земљака, Банијца, Владимира Велебита, па њега питај, ту је у Загребу, али ћути ко риба на све ово што се догађа, реаговао је Ђурић, и наставио: „Он је, у финишу рата, кад су мењани дресови и ознаке, био Титов изасланик на преговорима с делегацијом из Лондона, на крају и с Черчилом и Американцима. Најобразованији од свих комуниста тог времена сигурно је водио главну реч у делегацији Врховног штаба НОР-а, и њега питај ко му је дао налог да прећути национални карактер антифашистичког покрета у Хрватској.“
Тај разговор у соби загребачког дописништва „Политике експрес“, листа који је угашен 2005. године, завршен је договором да направимо интервју с Владимиром Велебитом. Нисмо га добили јер га нисмо ни тражили. Ти дани беху набијени догађајима, показало се историјским, које је ваљало пратити, извештавати, описивати, и Велебит је пао у заборав.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.