„Питај Владу Велебита“ (1.)

Две стране живота књиге „Крст на крижу“ Искрено, веровао сам да ће „Крст на крижу“ пронаћи своју публику, али ни случајно у мери у којој се то догодило и још увек се догађа. Читаоци су реаговали изнад мојих очекивања; осам издања, неколико десетина хиљада продатих примерака, све до предлога да се ова књига уврсти у обавезну школску лектиру. Након што је прочитао „Крст на крижу“, Матија Бећковић ми је казао: „Ратко, ти ништа више у животу не мораш да напишеш. И да ниси ништа до сада написао, ово је довољно.“ Текст др Владимира Димитријевића, који ме је, скупа с Милованом Витезовићем, наговарао да напишем и објавим „Крст на крижу“, два ТВ гостовања, те две, можда три кратке информације да се књига појавила, било је све у информативном, јавном простору Србије о књизи „Крст на крижу“. Наравно, ту изузимам медијску кампању Компаније Новости, издавача књиге. Чист комерцијални приступ сопственом издању које је тој кући донело милионске приходе. Откуд та разлика: огромно интересовање читалаца и једва приметно интересовање медија, јавности, појединаца, чији су животи засновани на писању о књигама. „Крст на крижу“ игнорисан је, прећутан и код познатих „српских патриота, родољуба, националиста, бораца за српску ствар“ као да се није појавио. Знам то ћутање, више пута спуштало ми се на главу. Водио сам много медијских битака на пољу националних тема у последњих 35 година, и готово увек остајао сам. Због својих текстова, јавних наступа, ставова, био сам изложен вербалном и писаном линчу, тражили су моје хапшење, осуду, забрану иступа у јавности, протеривање из новинарства, уништавали су ми кола, претили. Проносиоци антисрбизма, јуришници из редова деце и унучића комуниста и Југословена, којима је сметала свака моја одбрана Срба, пре свега угрожених Срба (а само о таквима говорим и пишем) све ово време називали су ме националистом, фашистом, ратним хушкачем, антисемитом, опасним елементом који распирује мржњу према другим народима… Зашто „Крст на крижу“, овде у Србији, у Београду нису напали ловци на српски национализам, србофоби, кроатофили, титоисти, југонарикаче? Шта и ко је њих натерао на ћутање. Имали су пред очима књигу с тематиком која им је пре „Крста на крижу“ служила као муниција за обрачун на домаћем терену, с оним српским снагама које „трују односе Срба и Хрвата“. Од мене и моје књиге лакше мете није било. А ћутали су. Зашто? Нису имали за шта да се ухвате, шта да извуку као моју евентуалну лаж. Истина је све што је написано у књизи „Крст на крижу“. Може због тога неко да буде љут на мене, многи јесу, и то им је једино што имају на располагању. Њихова процена је била (то ми је отворено казао један од њих) да треба ћутати. Да смо те нападали због те књиге, а не бисмо рекли ништа ново, само бисмо ти чинили велику, маркетиншку услугу – рекао је. У Хрватској су реаговали умерено. Неколико осврта, један чак врло коректан, неколико личних напада и приметно избегавање уласка у тематику књиге, њене делове, приче, фактографију. Али у данима мог именовања на место министра у Влади Србије (октобар 2020) у најутицајнијим хрватским медијима бавили су се нашироко мојом биографијом и, очекивано, спомињали „Крст на крижу“. Општа оцена је била да се „опсесивно бавим Хрватима“, те да у сваком Хрвату тражим усташу. Нетачно и једно и друго. Не бавим се Хрватима већ усташком идејом. Објашњавам њено рађање, живот, крваве руке и одржање у животу те идеје до дана данашњег. Е, сад, што је хрватство једини могући простор бављења темом, то није мој проблем, још мање препрека да тај посао и даље радим. А што се тиче трагања за усташама… уопште не трагам. Ни појединачно ни глобално. Они се сами јављају; славе НДХ, на државном нивоу, бацају Србе у море, нападају им куће, забрањују ћирилицу, исписују графите мржње, урлају по стадионима тражећи вешање Срба, вређају у медијима… Бићу презадовољан ако „Крст на крижу 2“, с нових 500 и нешто страна, с новим причама које додатно осветљавају односе Срба и Хрвата, прође исти пут којим је прошла прва књига.

Због чега Хрвати, који су у Другом светском рату имали монструозну, злочиначку, геноцидну државу, по окончању тог рата нису стављени под међународну контролу, као што је био случај с Немцима?

РУЗВЕЛТОВО РЕШЕЊЕ Ово питање, безброј пута поновљено, добија додатни смисао кроз чињеницу да је управо такво решење имао на уму амерички председник Рузвелт. Он је, остало је записано, у разговорима о будућим, послератним решењима на простору Балкана изнео мишљење да нова Југославија није могућа јер су њена два кључна народа, Срби и Хрвати, сувише различити и завађени и једноставно не могу у исту државу. Србија треба да буде држава а један део на простору Краљевине Југославије треба дати Хрватима, с ограниченим суверенитетом, под међународним старатељством, с обзиром на фашистичко-нацистички карактер хрватске државе у Другом светском рату, сматрао је Рузвелт.
Некако с јесени 1990. године на ову тему разговарам у Загребу с колегама из „Политике експрес“ Миодрагом Ђурићем и Рајком Вујатовићем. Дописништво куће „Политика“ беше на почетку Гајеве улице, испод хотела „Дубровник“, неколико десетина метара од Трга бана Јелачића. „Политика“, чији сам био дописник из Загреба, скупа с Радојем Арсенићем и Зијадом Кршлаком (спортске теме), располагала је с неколико соба на првом спрату старе, добро очуване зграде а у једној од њих седели су дописници „Политике експрес“. Дакле, пре одласка на ручак пијуцкамо ракију коју је Рајко донео из Рудица, родног села недалеко од Босанског Новог (данас Нови Град), и причамо о ономе што нам се ваља буквално испод прозора, што наше животе тих дана и година премазује сивим бојама… О политици, дакако.

ТИТОВ ИЗАСЛАНИК Потпуно свесни да се један свет око нас руши, скупа с државом у којој смо живели, да историја трасира нове путеве и беспућа, враћамо се у прошлост и претресамо догађаје и људе, верујући да се тамо налазе одговори, или бар наговештаји одговора, на основно питање: шта доноси сутра? Разговарајући о великом идеолошком обрту Ивице Рачана, који скида дрес левичара и социјалисте и навлачи коцкасту кошуљу хрватског националисте, у једном тренутку упитам себе и ону двојицу због чега нико у Хрватској не спомиње допринос Срба антифашистичком покрету на тлу данашње Хрватске у Другом светском рату. На основу тог покрета Хрвати су избегли оно што је задесило Немце, тај покрет их је превео из поражених на страну победника, казао сам.
Што питаш нас, ено ти твог земљака, Банијца, Владимира Велебита, па њега питај, ту је у Загребу, али ћути ко риба на све ово што се догађа, реаговао је Ђурић, и наставио: „Он је, у финишу рата, кад су мењани дресови и ознаке, био Титов изасланик на преговорима с делегацијом из Лондона, на крају и с Черчилом и Американцима. Најобразованији од свих комуниста тог времена сигурно је водио главну реч у делегацији Врховног штаба НОР-а, и њега питај ко му је дао налог да прећути национални карактер антифашистичког покрета у Хрватској.“
Тај разговор у соби загребачког дописништва „Политике експрес“, листа који је угашен 2005. године, завршен је договором да направимо интервју с Владимиром Велебитом. Нисмо га добили јер га нисмо ни тражили. Ти дани беху набијени догађајима, показало се историјским, које је ваљало пратити, извештавати, описивати, и Велебит је пао у заборав.

[restrict]

ГОРЊА ПАСТУША На 500 метара од последње куће у мојој Комоговини – куће Милана Дабића, мог даљег рођака – горе према Јабуковцу, пут накратко води кроз шуму а тих 200 метара звали смо Блатњак. Само име каже због чега; увек је ту сеновито и влажно, чак и лети, а с пролећа и у јесен – блато. Разлог је слабашан, али стално жив поточић који се слива од села Жилићи и прелива пут, кваси и прави блато. Е, одмах након Блатњака путника чека прилично оштар успон и Доња Пастуша. Мало, увек сиромашно село, каквих је на Банији било много; двадесетак кућа, воћњаци, баште, нешто обрадиве земље и шумa.
Ту је и Горња Пастуша, километар и нешто даље, на истом путу. Из те Пастуше корене вуку Велебити, породица која је оставила трага у историји Аустрије, Аустроугарске, Краљевине Југославије и Титове државе. Велебити су Срби, православци, осим Владимира, он је био комуниста, а сви који су из Пастуше отишли у бели свет женили су, као по договору, „странкиње“, католичке вере; Аустријанке, Немице, Хрватице.
У Горњој Пастуши, која данас опстаје на две-три породице, Велебита беше шест кућа, више је било само Микулића и Тркуља. Ту су живеле породице: Вујаклија, Гојсавић, Дробњак, Барбара, Беговић, Опалић, Ћалић, Милић, Слијепчевић, Селаковић, Ољача и Свилокос. Сви Срби, православне вере, као и они у Доњој Пастуши, с презименима: Лончаревић, Марјановић, Врга, Жилић, Новаковић, Подунавац, Јујић, Радиша, Селаковић, Чугаљ, Пејаковић, Црнобрња.
Из Горње Пастуше је и Петар Велебит, народни херој из Другог светског рата, чије име носи београдска фабрика ципела и кожне галантерије.
Први Велебит из Горње Пастуше, којег налазимо у историјским књигама аустријског царства као официра ћесарске војске, беше Илија Велебит, Владимиров прадеда. Илијин син Душан такође постаје војник и успева да догура до чина генерала аустријске војске. Владимиров отац Љубомир Велебит наставља традицију и облачи униформу војника аустроугарске монархије. Та двојна краљевина доживљава слом, нестаје 1918. године а Љубомир мења дрес, наставља официрску каријеру, али сада у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Жени се Олгом Шеме, ћерком Франца Шемеа, пуковника аустроугарске армаде, иначе Словенца. Тај брак на свет доноси Владимира и Ксенију.

ПРИЈАТЕЉСТВО С БРОЗОМ Владимир је рођен у Задру а школовање започиње у Темишвару, на немачком језику. Српски у то време једва да разуме. Почетак Првог светског рата одводи Велебите најпре у Трст а онда у Беч. Владимир похађа приватну школу, на француском језику, и паралелно учи италијански, а по завршетку рата породица се сели у Загреб. Ту завршава средњу школу, уписује студије права, прекида их на одређено време и одлази у Париз. Отуда се враћа и дипломира 1931. а докторира 1933. године. Чудним животним путевима одлази у Ниш, где ради као адвокатски приправник. Због читања и ширења „забрањене литературе“ власт га премешта у Лесковац. Тамо наставља с марксистичко-комунистичким образовањем и агитовањем. Учествује у оснивању „Лесковачких недељних новина“, опозиционог гласила које врло брзо долази под удар закона. Владимир опет добија премештај, овога пута у Приштину, где отворено ради на ширењу комунистичких идеја. У тим путешествијима доспева у Шид, где упознаје Херту Хас, члана илегалне Комунистичке партије Југославије, другу супругу Јосипа Броза Тита. Одлази у Загреб и отвара адвокатску канцеларију, снажно се повезује с комунистима, помаже им, преноси пошту и разна документа а 1939. године, у Истанбулу, сусреће Јосипа Броза, генералног секретара Партије који га прима у чланство СКЈ. Од тада, па све до Брозове смрти, између њих двојице трајала је снажна веза, заснована на апсолутном поверењу и међусобном поштовању.
Образованијег саборца од Владимир Велебита Броз није имао. Изузетне интелигенције, широког образовања, с познавањем неколико светских језика, грађанским одгојем, али с челичном вером у комунистичке идеје и потребу њихове примене на простору Краљевине Југославије, а на све то српског порекла, Велебит је био савршен образац комунисте какав је био потребан Коминтерни и Брозу. Личном одлуком Јосипа Броза Владимир Велебит је додељен Јосипу Копиничу, агенту Коминтерне, као помоћник. У Загребу остаје и након проглашења Независне Државе Хрватске, све до марта 1942. године. Тада напушта главни град НДХ и прикључује се Врховном штабу НОВЈ, где му Тито поверава место у одељењу судских процеса и одлука. Шта то у ратним условима значи, није тешко претпоставити.

ДОГОВОРИ С НЕМЦИМА Годину дана касније Велебит се враћа у Загреб где, скупа с Кочом Поповићем и Милованом Ђиласом, чини делегацију партизанског покрета у тзв. Мартовским преговорима с немачком командом за простор Балкана. Наводно, разговарало се о размени заробљеника, али данас мало ко верује у овакво тумачење. За време тог боравка у Загребу, Велебит је одлазио код оца и мајке, који су ту остали након проглашења усташке државе.
У архивама немачке и усташке команде постоје писани трагови да су Велебит и Ђилас, на састанку у Загребу, Немцима рекли: „Партизански покрет нема никаквог разлога за ратовање против немачке војске, нити за изазивање штете немачким интересима у целој држави, било да су војне или економске природе. За то не захтевамо никакву протууслугу. Треба само да нам омогућите прилику да се боримо против четника и ми ћемо их ликвидирати.“
Након повратка из Загреба, Велебит ступа у контакт с обавештајцима 718. немачке дивизије, чија је команда стационирана у Сарајеву, и подноси им неку врсту извештаја о боравку и разговорима у Загребу. У том извештају Велебит, уз остало, наводи: „Ми с нашим Народноослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег најопаснијег и најтежег противника, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника, да бисмо их уништили.“

01

ИЗВЕШТАЈИ ФИЦРОЈА МАКЛЕЈНА У жељи да на лицу места сазна ко на простору Југославије даје већи отпор Немцима, припадници Југословенске војске у отаџбини под командом Драгољуба Драже Михаиловића, или партизани предвођени комунистима и њиховим шефом Јосипом Брозом, Винстон Черчил шаље своје људе на југословенско ратиште. Партизанима је наменио Фицроја Маклејна. У њега је имао апсолутно поверење, па када су у Лондон почели да стижу извештаји у којима се наводи да партизани Немцима наносе неупоредиво већу штету него четници, с ватреним похвалама Тита и његових команданата, Черчил, на почетку наклоњен Дражи и његовом покрету, мења мишљење и све се завршава на познат начин; Дража и његови одлазе низ воду, Лондон се окреће Брозовим комунистима, шаље им помоћ, охрабрује их и већ тада, практично, одређује ко ће владати Југославијом након рата.
Историчари тврде да су извештаји Фицроја Маклејна о партизанима и Титу били нереални, навијачки, засновани на личним симпатијама уместо на чињеницама, али то никоме више није важно, јер одавно је све готово у овој жалосној српској причи. Једној од многих.
Нама је овде посебно важна чињеница да се, по Титовој жељи, од Маклејна, за његовог боравка међу партизанима, није одвајао Владимир Велебит, који ће касније, опет Титовом вољом, као његов специјални изасланик, имати и директне сусрете с Черчилом.
Не постоји ни делић сумње да је Винстон Черчил, на основу извештаја свог пријатеља Маклејна (којем је доделио чак и чин бригадног генерала), заузео став према Титу и партизанима, као што нема сумње у то да је Маклејн такве ставове могао да изгради само на основу онога што су му говорили, презентовали, у Врховном штабу НОВ Југославије. Главни Маклејнов „известилац“, или један од главних, поновићу, био је Владимир Велебит.
Тако Черчил није сазнао да су антифашистичке, партизанске јединице на простору Независне Државе Хрватске, све до капитулације Италије, биле састављене од Срба, процентуално од 70 до 92 одсто. Тај српски антифашизам Черчил сервира Рузвелту као антифашизам хрватског народа, након чега амерички председник одустаје од намере да Хрвати, као народ, након Другог светског рата буду стављени под међународну контролу.
Марта 1945. године, у привременој влади Тито–Шубашић, Броз именује Владимира Велебита на место помоћника министра иностраних послова а након тога шаље га у Вашингтон, као главног преговарача у тајној мисији чији је циљ био да Југославија од Америке добије војну и другу помоћ. За време Информбироа Стаљин пушта у јавност информацију да је Владимир Велебит, најближи Титов сарадник и неформални саветник, значајан енглески шпијун. Тито на те оптужбе не реагује како је Стаљин очекивао, напротив, 1951. године шаље Велебита за амбасадора у Рим, а годину касније у Лондон. У марту 1953. Тито први пут одлази на Запад и то, погађате, у Енглеску. Посету је договорио и припремио Велебит.
Владимир Велебит је умро у Загребу, крајем августа 2004, у 97. години живота. Био је ожењен Вером Бецић, ћерком великог хрватског сликара Владимира Бецића. Иза себе је оставио два сина, Владимира и Душана. Његов син Владимир, иначе кардиохирург у Швајцарској, налази се на челу „Frederic et Jean Maurice“, значајне хуманитарне организације. За време рата у Босни и Херцеговини пружали су осетну помоћ Сарајеву, која је подразумевала и пребацивање тешко рањених бораца војске Алије Изетбеговића у Швајцарску, где су их оперисали и збрињавали др Велебит и његови сарадници. По распаду Југославије овај Велебит, хирург, ширио је деловање своје хуманитарне организације на простору целе бивше Југославије, укључујући Косово. У Србију није долазио.

 

Наставак у следећем броју

[/restrict]