ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Тужба

Ко може прекинути самовољу и завјеру ћутања о начину управљања БиХ?

Закон РС о непримјењивању „Инцковог Закона“ дискредитован је одлуком Уставног суда из БиХ у размерама три гласа Европљана и два Бошњака наспрам гласова два Србина и два Хрвата. У име оних који су гласали за ову одлуку, образложење је понудио други потпредсједник Уставног суда БиХ, Мирсад Ћеман. По њему, високи представник је поступао као законодавна институција и замјенио надлежни орган, а то је, у овом случају Парламентарна скупштина БиХ. Очекивано, Сарајево је поздравило, Бањалука осудила, Мостар утонуо у дубоку тишину, а Уставни суд БиХ дао још један допринос будућим хроничарима овог злог времена.

ПАПИРНА ПРЕВАРА Као јединствена институција која ради мимо закона, по својим Правилима и Пословнику, само у последњих десет година Уставни суд БиХ запримио је 65.592 предмета а ријешио нешто више- 69.139. Од преко 95 донесених политичких одлука, њих 14. још увијек није проведено. Истих начела држе се и тзв високи представници, али и три странца, судије у Уставном суду, и тако уназад 27 година. Све то белодано говори да држава изграђена на наслијеђу насилног протектората, не може ни бити држава а да је Дејтонски споразум, папирна превара америчке политике, смишљена да га проводе Срби и Хрвати а мијењају и негирају Американци, Британци, Њемци и Муслиманска браћа из политичког Сарајева.
Јер Американци, као потписнике Међународног уговора о миру из Дејтона и Париза, смишљено су одредили необичне уговорне стране. Зараћене стране су потписале све анексе који и чине тај споразум а потписе су ставиле и стране које нису директно учествовале у рату у БиХ али су подржавале неку од зараћених страна. Једна страна била је Србија, у то време Република унутар Савезне Републике Југославије, која ће ратификовати споразум 21. новембра 2002. послије свргавања Слободана Милошевића и са пет година закашњења.

ДОПРИНОС ПРОВЕДБИ МИРА Друга страна је била БиХ коју је као потписник представљао ратни губитник и радикални исламиста Алија Изетбеговић, који је ефективно контролисао тек 24.% БиХ. У процес подршке миру нису били укључени, Муслиманска браћа и Ал каида, иако су правде ради били дио те зараћене стране. Трећа уговорна страна била је увијек послушна Хрватска, награђена „етничком чистотом“ и споразумним изгоном Срба. Стране потписнице Дејтонског споразума прихватиле су одговорност и пристале на статус учесника рата.
Након прихватања Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. прије но што је у Паризу 14. децембра и формално потписан, у Лондону је 8. и 9. децембра 1995. одржана Kонференција о проведби мира чији је наводни циљ био да осигура међународну подршку за проведбу Споразума. На конференцији је формирано Вијеће и/Савјет за проведбу мира (ПИЦ) који ће се након Лондона, на министарском нивоу састати још пет пута, да размотри постигнути напредак и дефинише циљеве проведбе мира у наредном периоду: у јуну 1996. у Фиренци; у децембру 1996. у Лондону; у децембру 1997. у Бону; у децембру 1998. у Мадриду и у мају 2000. у Бриселу.
Одлукама и препорукама овог „органа“, дата су крила самовољи високог представника који је стекао божанска овлашћења.
Додатни орган за разарање Мировног споразума био је Уставни суд БиХ са девет судија, од којих шест судија бирају парламенти ентитета (Представнички дом Федерације БиХ бира четири, а Народна скупштина РС два) а преосталу тројицу предсједник Европског суда за људска права уз консултације са Предсједништвом БиХ.

ЈАЗАВЦИ ПРЕД СУДОМ Kонсултације су занемарене, јер је Уставни суд морао обезбједити британско-њемачки баланс моћи у БиХ. Њемачка ојачава свој утицај контролом избора три стране судије, као фактора кључних одлука самог суда. Постало је јасно да су Американци „право надзора“ и „кршења“ Дејтонског споразума додијелили Великој Британији и Њемачкој, обавезујући их на заједнички рад у БиХ.
И састав Уставног суда говори много: европске судије су из Молдавије и Сјеверне Македоније, ретко је то неки пензионер из Њемачке или Италије, и сви они су усмерени у раду на генералне секретаре Странке демократске акције, Мирсада Ћемана и Суада Палаврића..
Паралелно се одвијао и други процес: на Kонференцији Савјета за инплементацију мира у Бону у децембру 1997. патентирана су, „наддејтонска“ и антидејтонска Бонска овлаштења. Од тада Дејтонски споразум не постоји као акт међународног права и значаја, већ као скуп ефемерних правила која се свакодневно мјењају на штету Срба и Хрвата. Без демарша, дипломатске ноте или тужбе која би стигла од стране потписница споразума: Србије и Хрватске.

ОХР-ОВШТИНА Више од девет стотина разних одлука, измјена устава и закона, доношења нових закона, поништавања одлука изборне комисије и проглашења нових правила пред изборе у БиХ или након одржаних избора, затим, смјене званичника, забране бављења политичким активностима, санкционисање политичких странака, измишљање мреже помагача Ратка Младића и Радована Kараџића – резултат је рада ОХР. Све ове одлуке биле су углавном дубоко антисрпске, понекад и антихрватске. Преко 40 усвојених Резолуција Савјета безбједности требало је да прикрије озваничену тиранију западних политичара најнижег калибра који су стигли у БиХ.
Само тужба, Србије или Хрватске, Међународном суду правде у Хагу, против БиХ, због једностране промјене Дејтонског споразума, злоупотребом Анекса 4. и 10., може прекинути самовољу и завјеру ћутања о начину управљања БиХ. Само тај документ би високог представника вратио у оквире анекса 10. и улоге „тумача споразума“ а не законодавца а Уставном суду БиХ функцију да „тумачи Устав БиХ“, а не да ствара нове норме и мијења Дејтонски споразум. Хоће ли неко пресавити табак?