ПАД НА ПАМЕТ – Највише домете своје културе лако заборављамо

Заборав је некоме донео много – углед, каријеру и комфор, а некоме је уништио живот. У чему је проблем?

Гледајући документарац о Јурију Љвовичу Ракитину, снимљен умећем и трошком професора Земунске гимназије Бошка Милосављевића, запазио сам изјаву Ренате Улмански која је за улогу, мени непознатог српског глумца, Лазе Лазаревића у некој од Ракитинових представа рекла да ће остати заувек упамћена у историји српског позоришта иако је изговорио само једну реченицу, а ево, шест деценија након те представе, ми не знамо ни ту реченицу нити глумца који ју је изговорио.
Колико је само реченица или читавих говора изречено приликом неке беседе или глумачке интерпретације нечијег дела и колико је година, деценија или векова од њих прошло, а ми смо слабо шта запамтили. Чак смо се и у ново време у ком технологија брише потребу за памћењем, а као на мрежи упамћено нам нуди само оно што нам није потребно и што ради искључиво против нашег духа и образовања, занели неком врстом једномесечног опсећања на ствари које нам се догоде. Сви који нешто дуже памте, у разговорима са другима, испадају злопамтила или закерала, а најчешће избегавани због те несрећне особине, скоро па клетве, да се сећају сваке изјаве или поступка онога с ким полемишу.
Тај заборав некоме је донео много – углед, каријеру и комфор, а некоме је уништио живот. У чему је проблем, питао би се човек. Проблем лежи у томе што највеће домете своје културе одавно заборављамо и мењамо неким медијски наглашеним, а најчешће измишљеним, скандалима, па смо дошли до тога да се о Андрићу данас говори као о некоме ко је пред смрт лајао и напаствовао медицинске сестре, о Његошу се уместо као носиоцу луче говори као о носиоцу трипера, о Меши уместо као о великом српском писцу – као о предмету спорења и човеку лабилног психолошког здравља које је условило „преумљење“, о Матији Бећковићу се говори као о удбашу иако је од стране те службе много пута страдао, о Ћопићу као о самоубици, о владики Николају Велимировићу као о антисемити итд. С обзиром на то да свест о свему, па и о култури и идентитету који је њоме увек дефинисан, данас формирају медији, немојте да нас чуди када о најславнијим борцима за наш идентитет будемо дознали све оно што никада нисмо знали, а под паролом „отварања досијеа“ и „расветљивања историје“. Тај материјал за идентитетско самоубиство подмеће нам се како бисмо лакше бродили реком глобализације и једноставније упали у зглобове новог светског поретка, лишени свих тих кочница „прогреса“ оличених у великанима наше културе и уметности.
Иако звучи као апокалиптично предсказање, тешко да ме неко може убедити да ће наредне генерације Срба, већ за неколико деценија, знати ишта, као што мало њих и данас зна, о поменутим и непоменутим лучоношама једне културе. Андрић, Црњански, Десанка, Његош, Пупин, Тесла, Николај, Јустин, Брана Петронијевић, Алас и многи други, неће више бити људи о којима знамо све и о чијим делима расправљамо, већ ће само бити исказне одреднице на које ће се позивати они који о њима и њиховом делу неће знати апсолутно ништа.
Целокупна славна прошлост, векови разних културолошких, научних, политичких, војних, спортских достигнућа, биће заборављена и згажена од стране оних који је требало од тога да живе или бар да то уграде у темеље неке боље и новије куће.
Само ће се понегде јавити неко са великим делом спремним да буде заборављено, али број тих људи и домет таквих дела неће бити довољни да нас извуку из ове провалије у коју се својевољно бацамо.
Будућност прошлости није светла, а из данашњег мрака, гледајући у нашу будућност, видимо да ће сва та светлост и светост једног народа бити угашене дисплејом паметних телефона око чијег светла ће се нове генерације окупљати као око огњишта, на ком ће висити котлић у ком се крчкају самоћа, самопорицање и заборав. И нећемо у ту чорбу, закувану нам од стране Запада а забиберену од нас самих, ни дувати нити ћемо је сркати, већ ћемо је халапљиво врелу сипати у грло уплашени неким новим претњама о несташици хране, па ћемо тако спржити једино место из ког би се од нас могао отети гласак побуне, нека паметна реч или молитва.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.