О македонској aутокефалији

Српска православна црква је на редовном заседању Светог архијерејског сабора (од 15. до 21. маја 2022) донела историјску одлуку о даривању аутокефалије делу своје канонске територије у Северној Македонији. Црква у Северној Македонији, после политички мотивисаног, потпомогнутог и неканонског отцепљења од пуноће СПЦ (1967), налазила се у расколу, не само у односу на своју Мајку цркву – СПЦ – него и у односу на све друге помесне православне цркве, без изузетка

За последњих 55 година било је више покушаја да се врати канонско јединство, да се заобиђу политички и други притисци и да, ослањајући се искључиво на еклисиолошке, канонске и пастирске разлоге и начела, Српска православна црква и њен део у Северној Македонији дођу до преко потребног евхаристијског јединства и канонско-административног регулисања својих односа. Јасно је из историје ових покушаја да су они прошли без значајног успеха, иако су неки преговори, попут преговора у Нишу 2002. године, дошли до самог решења, чија примена је – опет под спољним утицајима и притисцима – била осујећена. Упркос свему, могли бисмо рећи да је ипак, захваљујући свим овим покушајима решавања проблема, сусретима и контактима, очувана свест о неопходности зацељења ове ране у погодно време.
Бог је благоизволео да ово наше време буде то време. На иницијативу новоизабраног патријарха српског Порфирија, уз сагласност пуноће Цркве српске, обновљени су разговори са Македонском православном црквом, који су уродили плодом. Архиепископ Стефан и Сабор МПЦ је прихватио ту иницијативу. Упркос веома сложеним међуправославним и глобалним околностима у овом историјском тренутку, ипак је преовладала свест о одговорности за Цркву.

ПУТ ЗА ПОВРАТАК Први значајан плод разговора био је повратак МПЦ у канонски поредак, кроз враћање у окриље СПЦ, у статус аутономије, додељене јој још 1959. године. Та чињеница је обзнањена саопштењем Светог архијерејског сабора од 16. маја 2022. године. Та одлука Сабора за собом је као нужну позитивну последицу произвела успостављање многожељеног евхаристијског јединства, то јест могућност саслуживања и заједничарења у Светим тајнама Цркве. Стога је са становишта Цркве, на основу њеног вековног устројства, неисправно мишљење да је евхаристијско јединство успостављено на основу саопштења Цариградске патријаршије од 9. маја 2022. године. Јер једини могући пут у евхаристијско јединство јесте овај који је прешла Црква у Македонији повратком под окриље Цркве од које је расколом била одвојена, то јест под окриље СПЦ. Вест да и Цариградска патријаршија прима у општење МПЦ, иако исхитрена (пре објаве Сабора СПЦ о резултатима дугих преговора) јесте, свакако, добродошла, јер је свеправославно прихватање одлуке Сабора СПЦ у вези са МПЦ и био циљ како Светог архијерејског сабора, тако и разговора који су вођени за исцељење раскола, као и крајња жеља МПЦ.
Други плод обновљених разговора јесте позитивна одлука отаца Сабора СПЦ о питању молбе МПЦ да јој се додели аутокефални статус. Та одлука Сабора је обнародована и аутокефалност МПЦ – Охридске архиепископије свечано је црквено проглашена на светој литургији на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија у Скопљу, 24. маја 2022. Уједно су све помесне цркве, по диптиху, са Цариградском патријаршијом на челу, позване да прихвате ову одлуку наше свете цркве и да прихвате МПЦ – ОА као сестринску Цркву свих.
Горња одлука о аутокефалији је и свечано, административно, потврђена на Светој литургији у Саборној цркви у Београду 5. јуна 2022. доделом Томоса о аутокефалији МПЦ – ОА из руку Његове светости патријарха Порфирија. Архиепископ Стефан је прихватио Томос СПЦ уз захвалност и наду да ће остале сестринске цркве прихватити додељену им аутокефалију и да тако буде заокружено прихватање МПЦ у породицу аутокефалних цркава.

АДМИНИСТРАТИВНИ ПРОБЛЕМ Треба истаћи неколико битних чињеница. Аутокефалија и аутономија Цркве тичу се искључиво административног уређења Цркве. Ни аутокефалија ни аутономија нису саме по себи догматске категорије. Оног момента када административна питања, најчешће због спољашњег утицаја, проузрокују нејединство или сукоб, проблематика прелази на поље канона, али, могли бисмо рећи, и на догматско поље, будући да нарушавање евхаристијског јединства представља проблем вероисповедања, јер сви верујемо у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не у две, три, пет или више. Због тога расколи представљају удар на оно што Црква верује, исповеда и проповеда. Када имамо у виду узрочно-последични низ, од сукоба преко административних питања до тематике правилног вероисповедања, зацељивање раскола је процес који се одвија у донекле супротном смеру. У томе процесу Црква се најпре руководи превазилажењем догматских разлика уколико оне постоје. Затим се прелази на поље канона и напослетку на питања административног карактера. Будући да у случају раскола МПЦ није постојао догматски спор него искључиво канонско-административни, уз добру вољу било је могуће релативно брзо доћи до решења.
Из претходно реченог, јасно је да је за Македонску цркву, због једностраног и неканонског акта самоодвајања, једино могуће решење био повратак у окриље њене Мајке цркве – СПЦ, што се и догодило. После тога, решавање будућег административног уређења претходно одвојене Цркве, опет, било је могуће једино унутар Српске православне цркве. Свако мешање у унутрашња питања неке цркве, у овом случају у питања СПЦ, од стране других аутокефалних цркава представља грубо кршење вековног канонског поретка и као такво није прихватљиво. У конкретном случају доделе аутокефалије МПЦ, Мајка црква (СПЦ) на првом месту морала је да утврди способност нове цркве за аутокефалан статус. Способност Цркве се утврђује на основу тренутног стања из црквеног (не политичког и другог) угла. СПЦ, следујући јеванђелске принципе, није се бавила историјским реваншизмом, што су неки очекивали ослањајући се на неке друге, нецрквене принципе, и није кажњавала МПЦ због претходног грубог нарушавања јединства 1967. године него је, примивши молбу вративше се кћери, МПЦ, за аутокефалан статус, најпре оценила целисходност такве одлуке и, нашавши да је у складу са еклисиолошко-канонским начелима и црквено-пастирским потребама, великодушно је изишла у сусрет тој молби и даривала јој аутокефалију.
Овде ваља напоменути и чињеницу која је нажалост субјект неразумевања, а можда и злоупотреба. Додељени Томос и сама аутокефалија јесу управо то – томос и аутокефалија. Аутокефалија је даривана на канонски исправан начин од Мајке цркве (СПЦ) једном своме делу и с благодарношћу је прихваћена од Ћерке цркве (МПЦ). Тврдње да су томос и аутокефалија само препоруке јесу у најмању руку непрецизне. Тачне су тврдње да је за благообразан поредак у Цркви неопходна рецепција, то јест прихватање аутокефалног статуса од осталих цркава, што је и самим томосом прецизирано, али то не значи да аутокефалија до тада не постоји. Јер и логички је апсурд да други треба да прихвате нешто што не постоји. Једина ситуација у којој додељени томос и аутокефалија еклисиолошки не постоје јесте ситуација где су исти додељени на неканонски начин, што овде није случај, а у Украјини, на пример, јесте. Управо због тога не постоји ниједна црквено-канонска препрека за прихватање/рецепцију аутокефалности МПЦ од стране осталих Цркава. Постоје расно-етничко-географско-историјско-идентитетске несугласице с Грцима и историјско-географско-идентитетске несугласице с Бугарима, као и геополитички притисци, који ће, надамо се, бити превазиђени, јер Црква не би смела да буде и остане талац било чега од набројаног. Црква је добровољни талац једино љубави Христове.