Meteorit u Ivanovcima

Na Petrovdan 2022. godine Gradska biblioteka u Ljigu dobila je ime Biblioteka „Milovan Danojlić“

Meteorit koji je 3. jula 1937. godine pao na jednu njivu u Ivanovcima dobio je ime Milovan Danojlić. Nikad se ništa trajnije i dragocenije na toj njivi rodilo nije.`Novorođenče ni samo nije znalo ni ko je ni šta je. Ni jedno mesto ga držalo nije. Tražeći sebe nigde nije mogao da se skrasi.
Niko od njega nije bolje naučio ono što je učio i nijedan monah nije se toliko podvizavao i samomučio. Bog zna da li je živi izvor koji ga je rodio silnim znanjima i putovanjima produbljivao i proširivao ili zatrpavao .Ali ako ga je zagasio na jednom izvor je izbijao na drugom mestu i nikakva sila nije mogla ni da ga presuši ni da ga kaptira.
„Idiote moj živote što si tako crn/Kiša pada biće grada procvetaće trn“
„I to je moja zemlja. Petkom u Milanovcu/ Muka tera seljaka a seljak tera ovcu.“
Niko nije izgledao uznemireniji i nesigurniji, a imao zdraviju i stabilniju rečenicu. Niko nije video toliko stranog sveta a raskošnije opisao i više video u lokvici kišnice na puteljku u Ivanovcima nego u svim rečnim slivovima, morima i jezerima.
Ovaj rođeni pesnik bio je i rođeni samac. I kuća koju je podigao bila je kuća za samca. I njegova soba u kući koju je za svoja tri sina podigao otac u Žarkovu ,u koju me jednom odveo, ličila je na zemunicu ali tako snabdevenu i nakrcanu nije imala ni jedna veverica. Venci luka, paprika, slanine i kobasica visili su sa tavanice a nagurane vreće krompira virile su ispod kreveta.
Niko nije više putovao i stranstvovao, a napisao manje putopisa. Niko nije naučio više stranih jezika, a teže komunicirao s ljudima. Niko se nije brže izvinjavao a za to imao manje razloga. Niko nije više izbegavao nesporazume, a češće u njih upadao. Zapamtio sam da mi je jednom rekao: „Rešio sam da više ne komuniciram s ljudima.“
Njemu sam posvetio stihove: „Nikada nisam čuo ni video/Čoveka koji se toliko stideo/A što je najlepše od svega u svemu/Stideo se zbog onog najlepšeg u njemu.
Strahove je naknadno priznavao,a gde je sve stizao i odakle se nije javljao teško da bi i on pobrojao. Kao da je odlazio što dalje samo zato da bi otud telefonirao. Nema govornice koju nije pronašao, ni telefonskog brojčanika koji nije okretao, ni kartice za telefoniranje koju nije nabavio.
Samo on zna kako je stigao kod Brodskog dok je Petrograd još bio Stanica u pustinji, da bi upoznao i prvi preveo njegove mladićske stihove onda kad je za njega malo ko znao a kamo li sanjao njegovu buduću slavu. Prvi je stigao do Paunda, kod Jejtsa i Džojsa u Dablin, kod Šekspira u Stratford i London, kod Bodlera, Klodela, Aragona, Siorana u Pariz i svojim ingenioznim prevodima upisao ih i u srpske pisce .Kosta Hristić mi je rekao da Klodel u srpskom prevodu bolje zvuči nego u francuskom originalu. O slavnim pesnicima koje je prepevao napisao je eseje od kojih nemamo boljih, a kad sam to rekao Miji Pavloviću , dodao je – ni tačnijih.

U Njujorku je Duška Radovića poveo kod Brodskog i otud su mi se grupno javili razglednicom. Tada je Mića otputovao u neki američki Ljig da kod obućara koji je pravio čizme unikate naruči jedne po svojoj meri.
Za druge Radoviće sam znao ali za Duška Radovića sam prvi put i čuo od Danojlića kad smo se sreli u Nušićevoj ulici on reče da ide kod Radovića u Radio Beograd. I da se taj Radović zove Dušan.
Sretali smo se i po svetu, u Čikagu i Parizu, ali se u moje sećanje zauvek upečatio naš odlazak u selo Ba u koje smo banuli jednog podneva. To je ličilo na scenu iz kaubojskog filma. Tačno u podne. Nije bilo nigde žive duše,sem što je neka nevidljiva ruka malčice pomerila kraičak zavese na zatvorenom prozoru.
Kad me je ovih decenija put naneo u jednu kuću u okolini Ljiga upitao sam za mog druga Milovana Danojlića. Jedan od ukućana reče: „Kad god vidiš njegovog oca da nešto radi, znaj da je neki veliki svetac.“
Sin tog oca jedini je srpski pesnik koji je podigao crkvu posvećenu jednom velikom svecu,Svetom Nikoli ,svojoj krsnoj slavi.
U vreme kad su se rušili spomenici, menjala imena gradova i ulica, pa čak i država, u Valjevu sam pred živom pesnikinjom rekao da će Desanka Maksimović u tom gradu imati ulicu koja nikad neće menjati ime i spomenik koji niko nikad neće rušiti.
I danas, na Petrovdan 2022 godine kad biblioteka u Ljigu dobija ime velikog pesnika Milovana Danojlića mogu ponoviti te reči i dodati da će se, kako vreme bude odmicalo ta biblioteka više ponositi što je bila prva koja je ponela to slavno ime.
Čast mi je, ponos i dika što sam prisustvovao tom retkom događaju i važnom kulturnom činu.

Reč Matije Bećkovića na Petrovdan 2022. godine kada je Gradska biblioteka u Ljigu dobila ime Milovana Danojlića