МЕША СЕЛИМОВИЋ

Ево, на четрдесети Видовдан од растанка са Мешом Селимовићем видимо га како се заувек усправио и стао поред Иве Андрића, на оно место које је заузео и у српској књижевности

Пре четрдесет година опраштајући се од Меше Селимовића на Новом гробљу у Београду рекао сам: „Када бисмо се сахрањивали усправно, ти би био један од првих који је то заслужио.“
Сахранити значи сачувати. И ево, на четрдесети Видовдан од растанка са Мешом Селимовићем видимо га како се заувек усправио и стао поред Иве Андрића, на оно место које је заузео и у српској књижевности.
С њим су се усправили и сви они који су га чинили: Вујовићи из Дробњака и Селимовићи из Врањске. Ко се загледа у његов лик, видеће да у бронзаном загрљају држи и свих девет браће Вујовића од којих су двојица прешли у ислам да би штитили једни друге. И не само да би их штитили тада него и сада. Из незнаног гроба исправио се и брат Шефкија, партизан стрељан од партизана из чије ране је израсло и усправило се Мешино несмртно дело. И овде је видна и усправљена од њега неодвојива Дарка, без чијег дара, како је написао, „не би урадио ни делић оног што је урадио“.
Знам да би му било драго да и у овој прилици не заборавимо др Пелеша, оног јединог који га је, кад је изашао из затвора у Тузли, поздравио, скинуо шешир и дубоко му се поклонио, док су остали познаници и суграђани скретали у споредне улице, изненада се у нешто загледали или бројали пуцад на прсима.
Пут који је Меша Селимовић прешао до овог места један је од најзаобилазнијих од кад је српског језика. Прву књигу Иве Андрића књижевна критика је дочекала хвалоспевима, док је за први Мешин роман један критичар написао: „Меша Селимовић је писмен, али нажалост без икаквог талента“. Почео је да пише у ђачким данима, али је прва признања почео добијати кад је имао близу шездесет година.


Као и Соколовић и његов имењак Селимовић био је градитељ мостова, један камених, други духовних. Испод свега што је стварао овај Мехмед се потписивао као Меша. Рушио је све што раздваја људе и тражио излаз из затворености у којој живе одувек па и данас. Увиђао да је свака заједница, свака држава, свака идеологија, сваки човек – тврђава. И питао да ли људи могу разговарати друкчије сем кроз пушкарнице. И вапио: „Живи ништа не знају, помозите ми мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса, јер смрт је бесмислена, као и живот.“ Једини је затражио милост и за противнике Вука Караџића, чија је језичка револуција, као и свака друга, била немилосрдна према својим противницима. „Власт је најгори порок, а страх највећа срамота и понижење човеково. Човек је опкољен страхом као планином и потопљен њоме као водом.“ Био је распет на брату, али не само он него и његов народ. Са том раном би постао писац и да није био. Словио је као индивидуалац и интелектуалац, што је у времену у којем је живео била најгора карактеристика, а он тврдио кад би своју природу променио, да писац не би ни био.
Један читалац му је замерио што се потписује као Меша, као да се стиди свог порекла и имена Мехмед. А Меша није ни помишљао да још живе таква схватања, наводећи да се не стиди, већ напротив поноси својим прецима који су живели поштено. Жалио је земљаке који живе са таквим комплексима, а немају разлога за то.
Петар Лубарда је био креда која се сликајући трошила, а Меша Селимовић се изврнуо на поставу и пресуо у своје књиге. Последње године живота провео је у постељи. Међу пријатељима који су му годинама седели уз узглавље био је и онај који овде говори и то је описао овако.

Под танким покривачем
Као упијачем
Постеља му је испила тело
Висни и кошчати стас
Само је на јастуку
Као на гиљотини
Остала његова поносна глава

Посетиоци су упозоравани
Да се не задржавају
И ништа не питају
Сем како си
Боли ли
Биће добро

Али ко би сео уз узглавље
И изустио какву ређу реч
Или закучастију мисао
Лице би му се озарило
А глава засветлела
Као да је најзад добила
Ону једину храну
Без које није могла

Говорио сам му на уво
Победио си

Осветио си се животу
Поделио с људима своје ране
Тако да нема никога међу живима
Ко се не би мењао с тобом

На те речи замрдао би брадом
И наливао очи сузама
Које су казивале
Ако је то истина
Опет бих сваку рану
На себе примио

Као да му је тада на челу
Искрсавала и последња мисао
Да ми је да опишем
Ову садашњу и ово сада
Што сам болујући доживео

То би тек било нешто
Добро дошао у Андрићград, Мешо Селимовићу, где те чекају Његош, Тесла и Иво Андрић.
Срећан празник!

Слово Матије Бећковића приликом откривања споменика Меши Селимовићу у Андрићграду на Видовдан 2022. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.