Ljubav će se voditi skalpelom!

Film „Zločini budućnosti”

Novi film starog majstora ekstremnih horora Dejvida Kronenberga, „Zločini budućnosti”, predstavlja njegov do sada najradikalniji upliv u ogranak „bodi horora”, čijem je stvaranju i neprestanom obogaćivanju sam kumovao, sa „umetnički kultivisanom izopačenošću” bez presedana od koga su, kažu, u Kanu neki gledaoci zgađeni bežali iz bioskopa. Ali je većina ipak na kraju aplaudirala…

Ako ništa drugo, čuvenom kanadskom sineasti Dejvidu Kronenbergu (79) se mora odati priznanje na doslednosti. Danas se, doduše, ta osobina baš i ne ceni. U njegovom slučaju ona je, a kao i u slučaju istinski obdarenih autora, dokaz posebnosti, umetničkog kapaciteta koji se sve i da želite ne može zaturiti, sputati ili na bilo koji način ili iz bilo kog razloga potisnuti iz sopstvenog stvaralaštva. Doslednost. U tome da se odgovori unutarnjim porivima ma kako oni drugima delovali neprihvatljivo i nerazumljivo. U njegovom slučaju, najčešće izopačeno, preterano nasilno, neprihvatljivo bizarno. Ako bi tražili o tom pitanju sličnog autora, onda bismo posle silnog truda došli jedino do Dejvida Linča; iako su im dela rezultat drugačijih unutarnjih podsticaja i samim tim su značajno drugačija premda, opet, jednaka u tom sveobuzimajućem napadu na gledaočeva čula i psihu. U svom novom filmu, „Zločini budućnosti“, Kronenberg je otišao još korak dalje od svoje uobičajene doslednosti u nameri da šokira, provocira, pa i iritira svoju publiku. Na nedavno okončanom Kanskom festivalu, gde je premijerno prikazan, „Zločini budućnosti“ je do te mere zaprepastio neke gledaoce da su doslovno bežali s projekcija. Oni koji nisu bili tako potreseni i koji su dočekali kraj, pozdravili su film vremešnog autora višeminutnim aplauzom. Kritika je bila jednako podeljena u svojim osećanjima simultanog gađenja i možda ne baš divljenja, ali svakako velikog poštovanja za autora od integriteta, koji se ne plaši nekomercijalne originalnosti, forsiranja svog stila i ideja i koji zato do te mere odskače od svega što je moguće danas videti i na velikom i na malom ekranu da je i te kako značajno pozdraviti njegovu agilnost u godinama kada mnogi autori odavno ne samo da više ne žele ili ne mogu da obavljaju ovaj posao već nisu ni među živima.

Vanvremeni androgeni vremešni roker

A Kronenberg, kao vanvremeni i androgeni vremešni roker potpuno bele kose, vitak, visok, njegovoj pojavi prikladno obučen u crno, s velikim naočarima bilo za sunce bilo za vid, jednostavno ne odgovara svojim godinama. Ne da deluje mlađe nego u njegovom slučaju iz nekog bizarnog razloga kao da godine uopšte nisu važne i to je već pri prvom pogledu na čudnu pojavu ovog režisera odmah primetno: shvatate da pred vama stoji sasvim drugačije ljudsko biće. Mada ima onih koji nisu baš sigurni da je u pitanju ljudsko biće. Bar ne ono konvencionalno. Otud su valjda i ti njegovi šokantni umetnički horori, nešto što je uvek pred publiku postavljalo niz prizora koje je nemoguće videti bilo gde drugde. I koji su izuzetno zahtevni za prosečnog gledaoca. Ovaj uvod je već pola objašnjenja za sve ono što gledaoce vreba u bioskopima ukoliko zakorače u „umetnički kultivisanu izopačenost“ Kronenbergovih košmara u njegovom aktuelnom filmu „Zločini budućnosti“ u čijem se distopijskom svetu umetnost stvara unutar ljudskog tela, u kome se organi tetoviraju, a u kome najveći majstori uspevaju da sami u sebi proizvedu „umetničke tumore“!? I kada su montipajtonovci svoje na sličan način provokativne humorističke radove najavljivali sa „a sada nešto sasvim drugačije“, to se u potpunosti odnosi i na svaki novi poslovni poduhvat ovog režisera koji je bez konkurencije drugačiji od drugih, od svih drugih. Mada, ipak, ne i od sebe samog. Jer u „Zločinima budućnosti“ nas čeka sve ono što je prethodno krasilo opus ovog autora sa izvesnom nadgradnjom, razume se, ali ipak samo nadgradnjom. Kao kada se nešto zida. Ovo je samo dodatni deo Kronenbergove filmske izgradnje. Zato je nekoliko prethodnih segmenata ove gradnje lako prepoznati u najnovijoj. Otud i pominjana doslednost. Korak po korak, Kronenberg publiku odvodi sve dublje u svoj svet u kome on namerno provokativno nameće prizore iz mašte nalik najizazovnijim i za mnoge neprihvatljivo bizarnim košmarima. Ako se računaju svi njegovi radovi, uključujući televizijske filmove sa samog početka karijere i brojne kratke filmove na kojima nikada nije prestao da radi, „Zločini budućnosti“ su njegov četrdeset i šesti rad za pet i po decenija koliko je u poslu. I sve to ranije, uključujući čak i istovetni naslov jednog od prvih filmova koji je snimio 1970. godine, jeste u „Zločinima budućnosti“. Sve sa, ponovo, njegovim omiljenim glumcem Vigom Mortensenom sa kojim je pre ovog filma sarađivao tri puta, od kojih su dva među najboljima u opusu obojice („Istorija nasilja“ i „Uskršnja obećanja“). Ali za „Zločine budućnosti“ su najistaknutije paralele sa njegovim drugim filmovima. „Sudarom“ najpre, ali i sa nizom drugih, poput „Drhtavice“, „Bešnjenja“, „Legla“, „Videodroma“ pa i najčuvenijeg filma ovog autora u tom smislu, „Muve“. Iako su bili snimljeni iz drugačijih životnih i umetničkih perspektiva ovog autora, pomenuti filmovi su imali snažan uticaj na ovaj najnoviji iskorak u svet „poetski pomerenih“ prizora koje je Kronenberg s posebnom pažnjom negovao tokom čitave karijere u okviru takozvanog bodi horora, čijem je nastanku dobrano i sam kumovao.

Najekstremnije bezobziran prema publici

Da li je ovde, na sasvim drugom kraju životne i profesionalne priče, otišao najdalje? Verovatno da nije. Ali da je do sada najekstremnije bezobziran prema publici i najzahtevniji prema obožavaocima, to je sasvim sigurno. Pominjani prizori sakaćenja tela i vađenja unutrašnjih organa bivaju provokativno povezani s idejom da bi hirurške operacije u sutrašnjem nam svetu neminovne distopije, fizička sakaćenja zapravo mogla da budu seksualni fetiš, pa samim tim i vrhunski uzbudljiv seksualni čin! Iako postoji opasnost da bi opisivanje Kronenbergovih kadrova banalizovalo i devalviralo originalnost ideja, značaja i svrhe ovakvog filma, nužno je makar površno istaći ključne njegove šokantnosti. One su svakako rezultat pominjane autorove doslednosti. Kronenberg je tokom pola veka bavljenja filmom i prevashodno uvrnutim „umetničkim košmarima“ koje je dosledno prenosio u svoje filmove, obezbedio sebi nedodirljivu poziciju oca najbizarnijih horora. Za njegove kritičare, međutim, posebno kada je reč o „Zločinima budućnosti“, on je autor najodvratnijih, najodbojnijih i najperverznijih horor filmova u istoriji! Nije teško razumeti ovakve izjave, posebno ne u svetu današnjem, ogrezlom u dekadenciji, pa i svakovrsnim perverzijama, koji brzometno juri u distopiju mnogo goru od bilo kog filma iz tog žanra, ali koji se ponosi „naprednom“ retorikom nakaradnog dijapazona političke korektnosti i licemerja u navodnoj brizi zbog neminovne turobne sudbine ljudskog roda. Upravo je Kronenberg u svojim filmovima, najžešće baš u aktuelnom, pokazao kako bi moglo da izgleda ishodište dekadentnog sunovrata naše civilizacije u kojoj se institucionalno radi na degradaciji i izopačenju seksualnih odnosa. Zašto bi onda prizori iz njegovih filmova, kao što je pomenuto vođenje ljubavi uz pomoć skalpela u aktuelnim „Zločinima budućnosti“, ili oni iz prethodnih filmova (seksualno uzbudljiva metamorfoza čoveka u muvu, autorova devijantna halucinacija u kojoj vidi svoju pisaću mašinu, ali sa anusom, degenerisani seksualni fetiš teškim automobilskim nesrećama…) bili označeni kao proizvod bolesti autorove, a ne kao direktna posledica bolesti našeg sveta? A ako tako posmatrate „Zločine budućnosti“, pa i na ostali deo Kronenbergovog opusa, shvatate da nam on odavno podmeće ogledalo u kome možemo da vidimo sebe iznutra i to u izdanjima koja nam se sigurno ne mogu svideti. Omogućio nam je da pogledamo u budućnost. I u naše dalje zločine u njoj.