Љубав ће се водити скалпелом!

Филм „Злочини будућности”

Нови филм старог мајстора екстремних хорора Дејвида Кроненберга, „Злочини будућности”, представља његов до сада најрадикалнији уплив у огранак „боди хорора”, чијем је стварању и непрестаном обогаћивању сам кумовао, са „уметнички култивисаном изопаченошћу” без преседана од кога су, кажу, у Кану неки гледаоци згађени бежали из биоскопа. Али је већина ипак на крају аплаудирала…

Aко ништа друго, чувеном канадском синеасти Дејвиду Кроненбергу (79) се мора одати признање на доследности. Данас се, додуше, та особина баш и не цени. У његовом случају она је, а као и у случају истински обдарених аутора, доказ посебности, уметничког капацитета који се све и да желите не може затурити, спутати или на било који начин или из било ког разлога потиснути из сопственог стваралаштва. Доследност. У томе да се одговори унутарњим поривима ма како они другима деловали неприхватљиво и неразумљиво. У његовом случају, најчешће изопачено, претерано насилно, неприхватљиво бизарно. Ако би тражили о том питању сличног аутора, онда бисмо после силног труда дошли једино до Дејвида Линча; иако су им дела резултат другачијих унутарњих подстицаја и самим тим су значајно другачија премда, опет, једнака у том свеобузимајућем нападу на гледаочева чула и психу. У свом новом филму, „Злочини будућности“, Кроненберг је отишао још корак даље од своје уобичајене доследности у намери да шокира, провоцира, па и иритира своју публику. На недавно окончаном Канском фестивалу, где је премијерно приказан, „Злочини будућности“ је до те мере запрепастио неке гледаоце да су дословно бежали с пројекција. Они који нису били тако потресени и који су дочекали крај, поздравили су филм времешног аутора вишеминутним аплаузом. Критика је била једнако подељена у својим осећањима симултаног гађења и можда не баш дивљења, али свакако великог поштовања за аутора од интегритета, који се не плаши некомерцијалне оригиналности, форсирања свог стила и идеја и који зато до те мере одскаче од свега што је могуће данас видети и на великом и на малом екрану да је и те како значајно поздравити његову агилност у годинама када многи аутори одавно не само да више не желе или не могу да обављају овај посао већ нису ни међу живима.

Ванвремени андрогени времешни рокер

А Кроненберг, као ванвремени и андрогени времешни рокер потпуно беле косе, витак, висок, његовој појави прикладно обучен у црно, с великим наочарима било за сунце било за вид, једноставно не одговара својим годинама. Не да делује млађе него у његовом случају из неког бизарног разлога као да године уопште нису важне и то је већ при првом погледу на чудну појаву овог режисера одмах приметно: схватате да пред вама стоји сасвим другачије људско биће. Мада има оних који нису баш сигурни да је у питању људско биће. Бар не оно конвенционално. Отуд су ваљда и ти његови шокантни уметнички хорори, нешто што је увек пред публику постављало низ призора које је немогуће видети било где другде. И који су изузетно захтевни за просечног гледаоца. Овај увод је већ пола објашњења за све оно што гледаоце вреба у биоскопима уколико закораче у „уметнички култивисану изопаченост“ Кроненбергових кошмара у његовом актуелном филму „Злочини будућности“ у чијем се дистопијском свету уметност ствара унутар људског тела, у коме се органи тетовирају, а у коме највећи мајстори успевају да сами у себи произведу „уметничке туморе“!? И када су монтипајтоновци своје на сличан начин провокативне хумористичке радове најављивали са „а сада нешто сасвим другачије“, то се у потпуности односи и на сваки нови пословни подухват овог режисера који је без конкуренције другачији од других, од свих других. Мада, ипак, не и од себе самог. Јер у „Злочинима будућности“ нас чека све оно што је претходно красило опус овог аутора са извесном надградњом, разуме се, али ипак само надградњом. Као када се нешто зида. Ово је само додатни део Кроненбергове филмске изградње. Зато је неколико претходних сегмената ове градње лако препознати у најновијој. Отуд и помињана доследност. Корак по корак, Кроненберг публику одводи све дубље у свој свет у коме он намерно провокативно намеће призоре из маште налик најизазовнијим и за многе неприхватљиво бизарним кошмарима. Ако се рачунају сви његови радови, укључујући телевизијске филмове са самог почетка каријере и бројне кратке филмове на којима никада није престао да ради, „Злочини будућности“ су његов четрдесет и шести рад за пет и по деценија колико је у послу. И све то раније, укључујући чак и истоветни наслов једног од првих филмова који је снимио 1970. године, јесте у „Злочинима будућности“. Све са, поново, његовим омиљеним глумцем Вигом Мортенсеном са којим је пре овог филма сарађивао три пута, од којих су два међу најбољима у опусу обојице („Историја насиља“ и „Ускршња обећања“). Али за „Злочине будућности“ су најистакнутије паралеле са његовим другим филмовима. „Сударом“ најпре, али и са низом других, попут „Дрхтавице“, „Бешњења“, „Легла“, „Видеодрома“ па и најчувенијег филма овог аутора у том смислу, „Муве“. Иако су били снимљени из другачијих животних и уметничких перспектива овог аутора, поменути филмови су имали снажан утицај на овај најновији искорак у свет „поетски померених“ призора које је Кроненберг с посебном пажњом неговао током читаве каријере у оквиру такозваног боди хорора, чијем је настанку добрано и сам кумовао.

Најекстремније безобзиран према публици

Да ли је овде, на сасвим другом крају животне и професионалне приче, отишао најдаље? Вероватно да није. Али да је до сада најекстремније безобзиран према публици и најзахтевнији према обожаваоцима, то је сасвим сигурно. Помињани призори сакаћења тела и вађења унутрашњих органа бивају провокативно повезани с идејом да би хируршке операције у сутрашњем нам свету неминовне дистопије, физичка сакаћења заправо могла да буду сексуални фетиш, па самим тим и врхунски узбудљив сексуални чин! Иако постоји опасност да би описивање Кроненбергових кадрова банализовало и девалвирало оригиналност идеја, значаја и сврхе оваквог филма, нужно је макар површно истаћи кључне његове шокантности. Оне су свакако резултат помињане ауторове доследности. Кроненберг је током пола века бављења филмом и превасходно уврнутим „уметничким кошмарима“ које је доследно преносио у своје филмове, обезбедио себи недодирљиву позицију оца најбизарнијих хорора. За његове критичаре, међутим, посебно када је реч о „Злочинима будућности“, он је аутор најодвратнијих, најодбојнијих и најперверзнијих хорор филмова у историји! Није тешко разумети овакве изјаве, посебно не у свету данашњем, огрезлом у декаденцији, па и сваковрсним перверзијама, који брзометно јури у дистопију много гору од било ког филма из тог жанра, али који се поноси „напредном“ реториком накарадног дијапазона политичке коректности и лицемерја у наводној бризи због неминовне туробне судбине људског рода. Управо је Кроненберг у својим филмовима, најжешће баш у актуелном, показао како би могло да изгледа исходиште декадентног суноврата наше цивилизације у којој се институционално ради на деградацији и изопачењу сексуалних односа. Зашто би онда призори из његових филмова, као што је поменуто вођење љубави уз помоћ скалпела у актуелним „Злочинима будућности“, или они из претходних филмова (сексуално узбудљива метаморфоза човека у муву, ауторова девијантна халуцинација у којој види своју писаћу машину, али са анусом, дегенерисани сексуални фетиш тешким аутомобилским несрећама…) били означени као производ болести ауторове, а не као директна последица болести нашег света? А ако тако посматрате „Злочине будућности“, па и на остали део Кроненберговог опуса, схватате да нам он одавно подмеће огледало у коме можемо да видимо себе изнутра и то у издањима која нам се сигурно не могу свидети. Омогућио нам је да погледамо у будућност. И у наше даље злочине у њој.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *