Крст на крижу 2 – Унучићи Стеве Крајачића у „српским“ „Новостима“

„Печат“ објављује одломке из књиге „Крст на крижу 2“, која на преко 500 страница доноси „нове приче које додатно осветљавају односе Срба и Хрвата“. Први део књиге доживео је осам издања и продат је у више десетина хиљада примерака

5

Деценијама код великог броја Срба – укључујући високообразоване, којима се разумно, зрело национално опредељење не може оспорити – живи симпатија за „момке из сплитског недељника ‘Ферал Трибјун’“. Они су били на страни Срба кад други нису; они су најгласније нападали ХДЗ и Фрању Туђмана; они су први јавно и гласно проговорили о злочинима над Србима у Хрватској; они су извргавали руглу сваку обнову усташтва…

ЛИНИЈА ХРВАТСКИХ КОМУНИСТА Да ли су ове оцене тачне? И јесу и нису; „Ферал“ истински, без калкулација, никада није био на страни Срба.
Знам, ово звучи чудно, али ја у објашњењу изнетог одлазим и корак даље и тврдим; они који су покренули и уређивали „Ферал“ – Виктор Иванчић, Борис Дежуловић и Предраг Луцић – не само да никада нису били на страни Срба, они све време држе и бране линију антисрбизма присутну код хрватских комуниста, чију колону су давно оформили и предводили Иван Стево Крајачић и Андрија Хебранг.
„Ферал“ је још у предратно време, кад се појављивао као хумористички додатак сплитског дневног листа „Слободна Далмација“, своју уређивачку политику заснивао на бруталној, острашћеној, често примитивној критици политичког ангажмана једног дела чланова Српске академија наука и уметности (Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Антоније Исаковић, Василије Крестић, Дејан Медаковић, Љубомир Тадић…), српских писаца као што су Брана Црнчевић, Момо Капор, Слободан Ракитић, Вук Драшковић, Милан Комненић… а уставну промену коју је Србија, на челу са Слободаном Милошевићем, извела како би Косову и Војводини одузела право уцене Београда – снагу вета на све одлуке донете у Скупштини Србије – фераловци су означили као почетак рушења Југославије.

САТАНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ Нападали су и руглу извргавали Српску православну цркву, што је, будимо искрени, за антиклерике нормално, али није било нормално да су истовремено, неколико година пре рата, нападали и Југословенску народну армију, оптужујући је да служи интересима Србије, Милошевића, великосрпског концепта…
Колико је такав став био неутемељен, злонамеран свакако, потврдили су каснији догађаји и понашање ЈНА, пре свега њених наутицајнијих генерала, Вељка Кадијевића и Благоја Аџића, које су у Хрватској доживљавали као Србе а они су то били само пореклом. Додуше, Кадијевић ни то; он је био полутан, рођен у Хрватској (Имотски) од оца Србина и мајке Хрватице.
Прву велику сатанизацију Срба и Србије, крајем 80-их, скупа са загребачким недељником „Данас“, обавили су уредници „Ферал Трибјуна“.
Нема никакве сумње да „Фералова“ тројка Дежуловић, Иванчић и Луцић (овај последњи преминуо је у јануару 2018. године) припада тзв. хрватској левици. Они су суверенисти, државотворни Хрвати, титоисти, противници усташтва а тиме и ХДЗ-а, странке која је, освајањем власти у Хрватској, након распада СФРЈ, градила нову хрватску државу на ендехазијским темељима.
Фераловци нису имали ништа против самосталне, међународно признате Хрватске, али им се није свиђало да та Хрватска буде усташка. То је јасно и ту нема никакве дилеме, али… баш ту долазимо до објашњења горе изнете тврдње.

БОРБА ПРОТИВ ХДЗ-а Дакле, ако су Иванчић, Дежуловић и Луцић били такви, а јесу, зашто су онда, упитаће неко, писали о страдањима Срба у Хрватској? Врло једноставно; зато што им је то био једини начин да се аргументовано боре против ХДЗ-а. Та нова Хрватска (ХДЗ-ова) темељила је своје постојање, слично као и Павелићева држава, на мржњи према Србима као „носиоцима југословенства и хегемонизма“, ставила их је у позицију грађана другог реда, одузела им право на ћирилицу, опет као Анте Павелић, отпуштала с посла, палила им куће и локале и, на крају, физички ликвидирала, где год је за то постојао смањени ризик, као у случају Томислава Мерчепа, Бранимира Главаша и сличних.
Без спомињања терора над Србима, „Ферал“ није могао да води борбу против ХДЗ-а. Без спектра тих чињеница, они нису имали ни један аргумент против ХДЗ-а. Могли су, и јесу, да им спочитавају мањак демократије и лоповску приватизацију, али кога је то у оно ратно доба интересовало?
И још нешто; све то време, од додатка у „Слободној Далмацији“ до претварања у посебно издање 1993. године, „Ферал Трибјун“ је све Србе у Хрватској, политички ангажоване (СДС, ЈСДС, СНС, СПХ-ПЈО), оне који су били против ХДЗ-а, третирао као милитантне елементе, бандите, побуњенике, Милошевићеве марионете, дивљаке, будале… не дозвољавајући право Србима у Хрватској да се политички организују на националној основи.
Чак ни онима као што је несретни Милан Ђукић, који су намеравали да баштине политику Светозара Прибићевића. Ђукић је своју Српску народну странку основао у Загребу (избегавајући тзв. рурални, провинцијски предзнак какав је имала Српска демократска странка, основана у Книну), али ни то му није било довољно да избегне понижавајући статус код фераловаца.
„Ферал“ није могао ни да замисли српску политику у Хрватској. Србе је гурао у Рачаново крило, посебно након што је Ивица Рачан, у мају 1990. године, српске гласове из првог круга избора однео на сто Фрањи Туђману, уз здравицу за нову хрватску државу.

ПОСЛЕ ТРИБЈУНА Након рата, све до престанка излажења, „Ферал“ не мења свој однос према Србима у Хрватској; они су ту, не треба их убијати, ваља водити рачуна да не умиру од глади и треба, иностранства ради, одржавати њихова гробља, бар тамо где су били огромна већина.
Време и околности сахранили су сплитски „Ферал Трибјун“. Споменута тројка писаније наставља по листовима, порталима бивше Југославије, чија се уређивачка политика темељи на поставкама: Србија је изазвала рат; САНУ је злочиначка организација; Српска православна црква је милитантна, великосрпска организација; Србија је извршила агресију на Хрватску и Босну; Срби су у Сребреници извршили геноцид; Србија је и данас највећи фактор нестабилности на Балкану…. Има тога још, све црње од црњег. По чему се ту разликују од ХДЗ-а, Анте Ђапића, Владимира Шекса, Домовинског покрета…?
Привезујући вазда оседланог коња за тарабе медија од Ријеке, Сплита и Загреба, преко Сарајева, Београда, до Подгорице и Приштине, Дежуловић и Иванчић моделирају свој антисрбизам по сликама времена која пролазе. Има ту разних доскочица и спрдњи на рачун хрватских министара, живог усташтва, милитантног ислама, али нигде нема генерализације, осим када су Срби у питању; њихова држава Србија увек је проблематична, опасна за друге, а њихова црква (СПЦ) само је мантија испод које провирују четници с камом у зубима.
И један и други, Боро и Виктор, ликовали су поводом одлуке Мила Ђукановића да у катастар државе Црне Горе преведе све цркве и манастире Српске православне цркве, исту изгура из своје државице а отете храмове подари „Црногорској православној цркви“. Дежуловић и Иванчић стали су без резерве на страну Ђукановићевих медијских букача, иако их то питање, хладно и реално гледајући, ни по чему не би требало да интересује. Али… тако изгледа само онима који ову двојицу дубински не познају. Нису одолели унутрашњем зову антисрбизма, па су неконтролисно, сладострасно ударали у желудац и педаљ испод пупка, све тражећи речи и асоцијације којима би јасно дали до знања како зло и даље живи у Београду (чују ли се редовно са Емиром Хаџихафизбеговићем?) настањено под куполама Скупштине Србије и Патријаршије.

ГЛАСИЛО СРПСКОГ НАРОДНОГ ВИЈЕЋА Ништа ново, скоро да не заслужује пажњу, да није једне платформе која разноси тај антисрбизам. А платформа је српска, додуше, условно речено, али јесте српска. У питању је тједник (недељник) „Новости“, гласило Српског народног вијећа из Загреба. За неупућене, то је медиј Срба из Хрватске, тако га крсте, финансиран од стране Владе Хрватске. Дежуловић и Иванчић у „Новостима“ имају стални ангажман (колумне) а осим њих ту је још неколико бивших новинара „Ферала“. У ствари, „Новости“ су нека врста реинкарнације сплитског покојника и као српско гласило учествују у дохрани и сталном одржавању антисрбизма, колико год ово чудно звучало.
Из којих побуда су кормилари „Новости“ трасирали овакву уређивачку политику? Добијају новац од Владе Хрватске? Тачно, али то, бар мени, није објашњење. Оваквим текстовима и оваквим „Новостима“, које никада до сада нису објавиле ни један позитиван текст о Србији, Милорад Пуповац, први човек Срба у Хрватској, доводи себе у тежак положај (тамошње Србе да не спомињем), дајући усташким елементима да му на критику сваке исказане мржње према Србији и Србима, гурну под нос његов, Пуповчев лист, с текстовима Дежуловића, Иванчића и осталих, уз напомену: Па, ви сами пишете све најгоре о Србији и Србима. Ми само разрађујемо ваше оцене и мишљења.
Како год објашњавали став и позицију „Новости“, једно је јасно; да буде што бити не може, па да однекуд на овај свет бане Иван Стево Крајачић, био би поносан на уређивачку политику „Новости“.

Крај